O sadržaju i načinu

Može se reći da je jedan od snevanih ili barem priželjkivanih prerogativa svake umetnosti, pa onda samim tim i popularne kulture kao njenog “najdruželjibivijeg” pojavnog oblika, da bude reaktivna, i to, ako je ikako moguće – promišljeno i smisleno reaktivna, u smislu da reaguje i da u biti nastaje upravo iz reakcije na svet koji treba umetničkim ili popkulturnim sredstvima predočiti onima koji za to uopšte i mare. Još je bolje ako tu reaktivnost u stopu prati i znalački artikulisan motiv pobune (jer uvek i svugde ima povoda za pobunu nekog tipa i nekakvog intenziteta, zar ne?), pa još ako je tu i jasan, živopisan i upečatljiv prikaz konteksta u kome se data priča zbiva…

Nominalno, najnoviji film Rajka Grlića, sa scenarijem koji je proistekao iz motiva proze Miroslava Krleže (konkretno – romana Na rubu pameti), a na kome je radio i Ante Tomić, poseduje sve pobrojano, ali… Problem nastaje kada pred pitanjem sadržaja (ono što bismo odredili sa ŠTA) u prvi plan ipak izbije dimenzija koju bismo označili sa KAKO, a koja se, ima li tu ikakvog iznenađenja, tiče pitanja izrade, odnosno načina na koji je pomenuti sadržaj ovaploćen u filmsku priču u svom završnom vidu.

...

Svemu dođe kraj, da pojasnimo kako bi ova priča bila što manje apstraktna, donosi varijaciju na staru motivsku postavku probuđeno-pobunjenog pojedinca koji poželi da ispravi makar neku od mnogobrojnjih društvenih krivdi, uz, dabome, tanke šanse za sveobuhvatniji uspeh na tom polju. Viđeni i traženi (zagrebački) advokat, na večernjoj zabavi u čast sudske pobede svog mnogogrešnog klijenta, državotvornog tajkuna koji je na svom posedu navodno u samoodbrani ubio dvojicu svojih prevarenih radnika, dobija javni “izliv istine u mozak”, proziva svog klijenta i gubi praktično svaki oslonac u životu. Ovde možemo i dodatno da pojasnimo da ovaj film kreće i od onog konfučijanskog nauka koji glasi jednostavno “Boj se gneva strpljivog čoveka”, a da su ovom ostvarenju u regionalnim razmerama preteče i idejni srodnici filmovi o pobuni intelektualaca Miloša Miše Radivojevića Dečko koji obećava i Kvar (a onda i Miloš Branković Nebojše Radosavljevića kao njihov odjek iz ovog veka), naravno, uz uvažavanje da je jedan od temelja zapleta priče Svemu dođe kraj i već pominjana Krležina proza. Grlić je zaslužni veteran hrvatske i pokojne jugoslovenske kinematografije, te ovde, sasvim očekivano, nema preteranog smisla u pomnijoj analizi dometa u kinestetskoj dimenziji ovog njegovog scenarističko-rediteljskog rada (izuzmemo li nerezonski učestalu upotrebu krupnih kadrova, posebno u slučaju praćenja duševnih mena Nine Štefančić, koju tumači srpska glumica Jelena Đokić, a pomenimo ovde i to – ovo je zvanična koprodukcija Hrvatske, Bugarske, Srbije i Crne Gore). Stoga nakon ovog opcrtavanja konteksta možemo da se usredsredimo na najakutniji i najproblematičniji aspekt ovog Grlićevog filma, a taj problem bi se mogao izreći i jednom jedinom rečju, a to je – blatantnost.

Naime, nejasno je zašto Grlić, čiji su se raniji filmovi, tj. oni iz krunskog dela karijere, odlikovali i lako uočljivom suptilnošću i brižljivo plasiranim i inkorporiranim finesama na planu tema, motiva, ideja (pa onda, zašto da ne, i ideologije i barem njenih jasnih i rečitih odblesaka), u Svemu dođe kraj od samog početka kreće rafalnom paljbom, a onda i tiradom narečene blatantnosti. I nije tu udarni problem što se to na prvu ili drugu i ne očekuje konkretno od Rajka Grlića, najposle, svako ima pravo da se predomisli, prestroji, promeni nazore, gledišta, preference, način na koji istupa i reaguje, već je ključna nevolja što to šteti ovom filmu kao celini, pa ga čak i ruži, a naročito ako imamo u vidu njegove polazne i evidentne potencijale za više i bolje. To upada u oči i uši dosta rano, jer negde pri samom početku iz usta tog bahatog i bezočnog tajkuna čujemo kako on sebe vidi kao isturenog borca spremnog da pogine za “svetu hrvatsku državu”, da bi to ubrzo i metastaziralo u poduži niz scena i situacija u kojima autori nastoje da nam krajnje nedvosmisleno objasne ono u samom startu već brzo i nesmetano pojmljivo. Pominju se i konkretne istorijske ličnosti, i vladajuća stranka, u jednom trenutku rasrđena Nina zameri supruzi ranjenog i odbačenog radnika u invalidskim kolicima (a trećeg “učesnika” u gorepominjanoj pucnjavi) i to što oni (nesnađena, obespravljena i anestezirana sirotinja iz predgrađa i s ruba), upkos svemu očiglednom, uporno glasaju za HDZ. To naprosto nije dokaz u prilog tezi o beskompromisnosti autora nego, upravo suprotno, ukazuje na druga dva i sasvim oprečna pravca – da autori smatraju one koji će film gledati nesposobnima da bez tako ogoljenih poštapalica shvate šta im se predočava, a da onda kanda ni sami u dovoljnoj meri ne veruju u snagu i sugestivnost svoje priče i vlastitu sposobnost da je učine u isti mah inteligentnom, učinkovitom, relevantnom i društveno angažovanom, a da se to ne iscrpi u prvoloptaškim zahvatima i ziheraškim postavkama.

Svemu dođe kraj u tom vidu osetno zaostaje za tri gore navedena srpska “rođaka”, ali, ostanemo li u granicama hrvatske kinematografije, i za Metastazama i Ljudožderom vegetarijancem iz prevratničke faze Branka Šmita. Mogli bismo pak da odemo i korak dalje i da se prisetimo kako je motiv pobunjenog pojedinca kome je naprosto prekipelo tretiran i kako je funkcionisao u besprekornom filmu Pad (Falling Down), sasvim neočekivano besnom delu u opusu dotad sasvim drugačije orijentisanog Džoela Šumahera. Uostalom, vratimo li se na samog Grlića iz ponajboljih dana, mogli bismo da se zapitamo kako bi izgledao, na primer, njegov klasik Samo jednom se ljubi da je, daleko bilo, bio opterećen sa ovoliko nestrpljive blatantnosti čitavim svojim tokom. I da ne zaobiđemo ni tu neizostavnu impresiju – u završnom delu ovaj Grlićev film se (dabome, sasvim nenamerno) sudari sa takođe friškim ostvarenjem Radnička klasa ide u pakao scenariste i reditelja Mladena Đorđevića, pri čemu je znatno mlađi srpski autor, prepoznatljiv i u tom svom najaktuelnijem delu po drčnosti, oštrini izraza i radikalnosti, pokazao upadljivo više suptilnosti na manje-više istom tematskom i idejnom terenu od svakako iskusnijeg i etabliranijeg Grlića.

Svemu dođe kraj može biti pohvaljen na konto dinamičnosti i preglednosti izlaganja, kao i po pitanju glumačkih dostignuća Borisa Isakovića i Jelene Đokić, ali ima na drugom tasu još manjkavosti – likovi se ponašaju nekonzistentno (glavni junak ima začudno relaksiran odnos prema svom poslovnom partneru koji mu je preoteo suprugu, izdao ga pred tajkunom i ugrozio mu život i u konkretnom fizičkom smislu, a pominjana Nina se, uz sav svoj cinizam i upućenost, u drugom delu priče silno iznenadi pred očiglednim detaljima onoga što se desilo tokom te noći dvostruke pogibije), motivi bivaju zatureni kao da je ovaj film štrihovan iz šireg materijala (recimo, neurološke tegobe zvane sinkopa, od koje već u prvim minutima pati pobunjeni advokat, što jeste laka metafora, ali jednostavno ispari u završnom činu priče), ima podosta neinventivnog i zbrzanog dramaturškog lobiranja (na primer, scena selfija tajkuna sa nasumičnim radnikom iz Bosne), te nenadahnjujuće pravolinijskih i uproštenih podsmeha spram lakih meta, a posebno je problematična glumačka kreacija Živka Anočića u glavnoj roli u čitavom filmu, gde se brzo od očiglednog koncepta everymana, čoveka koji je, dakle, gotovo jedan od nas, jedan u milion, nalik mnogobrojnjim drugima, stiglo do zbunjujuće blede pojave, lišene bilo kakvog magnetizma i osobenosti, što brzo i benevolentnijim gledaocima otežava da saosećaju sa tim likom, a onda i da mare šta će sa njim biti.

U najznačajnijim filmovima Rajka Grlića nanizano bi lako i efektno bilo rešeno, a ovako ostaje da Svemu dođe kraj pohvalimo prvenstveno jer postoji i što je pokušao da ispriča priču o univerzalno razumljivoj hrvatskoj sadašnjosti, a onda da nanovo postavimo svako sebi isto pitanje – koliko strpljenja i takta treba pokazati prema novim radovima cenjenih veterana, pa bili oni Kopola ili Grlić, da ostanemo u okvirima aktuelne kino ponude kod nas ovih dana i sedmica.