O pobedi svitaca nad tamom

Kompozitorka Milica Đorđević (1984, Beograd) možda je vaše buduće najvažnije muzičko otkriće, a da to još uvek ne znate. Nekadašnja učenica klavira tokom 1990-ih, a potom studentkinja kompozicije na beogradskom FMU, otisnula se u Evropu nedugo nakon diplomiranja, da u Francuskoj i Nemačkoj stekne dodatna znanja i izbrusi svoj autorski glas. Danas Milica Đorđević živi i stvara u Kelnu kao dobitnica najuglednijih evropskih muzičkih priznanja, poput nagrade Berlinske filharmonije “Claudio Abbado” 2020, nagrade “Ernst von Siemens” 2016, bijenalne nagrade “Belmont” 2015. i mnoštva drugih. Delo ove savremene umetnice naših korena i impresivne biografije – Mali svitac, žestoko ozaren i prestravljen nesnošljivom lepotom – izvešće naša Beogradska filharmonija na svom koncertu krajem februara.

“VREME”: Uskoro ćemo biti u prilici da prisustvujemo srpskoj premijeri vašeg dela Mali svitac, žestoko ozaren i prestravljen nesnošljivom lepotom, u izvođenju Beogradske filharmonije. Ovu kompoziciju već je, premijerno, izvela Berlinska filharmonija pod upravom Gustava Dudamela, u oktobru 2023. Recite nam otkud ovaj naziv, šta je poslužilo kao inspiracija za nastajanje dela i kako ste doživeli njegovu svetsku premijeru?

MILICA ĐORĐEVIĆ: Delo Mali svitac, žestoko ozaren i prestravljen nesnošljivom lepotom nastalo je kao porudžbina Berlinske filharmonije povodom proslave 60 godina od otvaranja nove zgrade Filharmonije u Berlinu. Prvobitno je bilo planirano da koncertom diriguje Zubin Mehta, i to je ono što me je direktno vratilo u Beograd, u detinjstvo. Sećam se da su se moji roditelji na sve moguće načine dovijali da dođemo do karata za njegove nastupe, na koje sam išla kao na hodočašće, jer je on, sećamo se, bio jedno od retkih velikih imena koje je dolazilo kod nas.

Takođe, Mehtino blisko prijateljstvo sa Beogradskom filharmonijom i sa Beogradom uopšte nešto je što se u talasima snažnih emocija vraćalo u celo moje biće. Tako se ponovo probudila ta jaka veza “moj Beograd – moj Berlin” i, čak i da sam htela, nisam mogla da joj umaknem. Samim tim, ova sećanja i emocije su me vratile mojoj poslednjoj kompoziciji koju sam napisala u Beogradu – Svitac u tegli – jednom zaista ličnom delu, slobodno mogu reći autobiografskom, jednom kriku, vapaju. U vezi sa tim, želela sam da sada ponovo posetim mog Svica i vidim kako je. Iznova sam se povezala sa svojim fantazmom o čudesnoj bioluminiscenciji kojom najnejakiji primerci živog sveta na našoj planeti pobeđuju tamu i međusobno komuniciraju. Na kraju, fascinacija svicem koji je “mali, prestravljen, zatvoren u teglu, ozaren i treperi” i jeste bajkovit vanmuzički narativ koji sadrži nešto od sanjarske atmosfere detinjstva i neobuzdane maštovitosti deteta. Inače, svitac je za mene simbolična i mitska životinja, gotovo totemski zaštitnik, kako je to jednom tačno rekla predivna Zorica Premate.

S druge strane, i ovu kompoziciju možemo posmatrati kao svojevrsni izraz aktivizma, jer su svici kao živa vrsta pred izumiranjem usled svetlosnog zagađenja i trovanja pesticidima. U jednom kratkom delu, dakle, imamo neposredna sećanja na letnje večeri na selu, omađijane čarobnim pulsiranjem svitaca, jednu ličnu emotivnu priču koja se proteže kroz nekoliko decenija od Beograda, preko Berlina, do Kelna, jednu ekološku opomenu i, takođe, jednu literarnu preporuku, a to je Svitac Miroslava Antića. Tik pred premijeru, maestro Mehta se razboleo i na njegovo mesto herojski je uskočio Gustavo Dudamel, šef-dirigent Losanđeleske filharmonije i novi šef-dirigent Njujorške filharmonije, čija su muzikalnost, fantastična energija i sličan temperament bili zapravo savršen pogodak za moju muziku. A kako se delo izvodilo tri večeri zaredom, delovalo mi je da se dešava nemoguće i da su svaki put uspevali da prevaziđu sami sebe.

Na koji način ste stupili u kontakt sa Beogradskom filharmonijom povodom izvođenja Svica? Kako je išlo “autorsko” upoznavanje i prepoznavanje ovom prilikom?

Programska menadžerka Danica Maksimović pisala mi je kako bi voleli da stave delo na repertoar, što me je jako obradovalo. Beogradska filharmonija je fantastičan orkestar koji je obeležio moje odrastanje, a u njemu sviraju moje nekadašnje komšije, školski drugovi i kolege sa fakulteta, tako da to ima posebnu težinu i donosi neopisivu radost.

Kada je krenulo vaše muzičko obrazovanje? Koju muzičku školu ste pohađali u Beogradu, na kom odseku i u čijoj klasi? Kako je dalje išlo sa studijama kompozicije na FMU?

Najpre moram da vas pitam verujete li u čuda i da li volite bajke? Ja verujem i ova priča je upravo to. Svoju prvu nastavnicu klavira, genijalnu Miru Pavlović, upoznala sam u svom dvorištu, koje je ona posetila iz radoznalosti, jer smo živeli tačno preko puta Muzičke škole “Vladimir Đorđević”. Tamo je Mira naletela na jednu devojčicu koja ju je ispitala ko je, šta je i šta tu traži, uz komentar da ne priča sa strancima, ali kada je Mira otkrila da je nastavnica klavira, gard je pao. Pogledala mi je ruke, odvela preko ulice u školu da probamo sluh i ritam, a ja sam srećno dotrčala kući i saopštila roditeljima da sviram klavir!

Bombardovanje sam provela svirajući po ceo dan i držeći koncerte za komšiluk. Na taj način spremila sam veoma zahtevan program koji je bio više nego dovoljan da upišem klavirski odsek u “Mokranjcu”. Međutim, veoma sam volela nauku, verujem i da sam bila talentovana, te sam išla paralelno i u Petu beogradsku gimnaziju. Ljubav prema nauci nikada me nije napustila i to je nešto što je i dalje sastavni deo mog života, uspela sam tu ljubav da uvrstim i u svoj umetnički rad. Na primer, delo Zvezdoznančeva smrt, okamenjeni odjeci epitafa u šutnutom kristalu vremena za gudački kvartet iz 2008, na muzičkom nivou bavi se idejom o opstojanju kristala vremena – to je za mene tada bio jedan misaoni eksperiment. Na moje iznenađenje, 2012, dakle, četiri godine kasnije, u nauci se prvi put pojavljuje pojam time crystals, a fizičar Frenk Vilček sa MIT-a, koji je koncept predstavio, dobija Nobelovu nagradu. Volela bih da se sretnemo jednom na kafi i ispričamo na temu naših vremenskih kristala.

Fakultet muzičke umetnosti u Beogradu upisala sam posle treće godine srednje škole kao prva na listi. Tokom studija, sa koleginicom Anom Gnjatović organizovala sam niz koncerata, a zajedno smo osnovale festival KoMA koji i danas postoji. Tokom apsolventskog staža na FMU, primljena sam na magistarske studije na Nacionalnom konzervatorijumu u Strazburu i odlazim za Francusku. Posle nekoliko godina sledi poziv sa Instituta Irkam u Parizu, koji je osnovao Pjer Bulez, i tamo ostajem godinu dana baveći se elektronskom i kompjuterskom muzikom. Iskrena da budem, ono što me je dugo bolelo jeste što nikada nisam otišla iz Srbije da odem, već da se usavršavam i da se vratim. Ali svi moji pokušaji povratka su se izjalovili iz raznih razloga. U Berlin sam otišla na poziv Hanspetera Kiburca i pronašla svoj Beograd u Berlinu.

Kako ste se uopšte zainteresovali za komponovanje? Sećate li se nekog određenog dela i kompozitora koji su vas podstakli da se izrazite kroz ovako lično, autorsko stvaranje? Kako je sve počelo, ukratko?

Još kao mala volela sam da eksperimentišem i improvizujem na klaviru. Nekako mi je to bilo uvek uzbudljivije nego da vežbam tuđe kompozicije, pa sam tako svoje prvo delo napisala sa 8 godina – bilo je to za moj razred, za takmičenje “Najraspevanija odeljenska zajednica”. Verovatno zvuči kao kliše, ali ono što me je zauvek obeležilo jeste kada sam sasvim slučajno prvi put čula Posvećenje proleća Igora Stravinskog. Od tada nije bilo nazad.

Kako se sećate Srbije svog odrastanja? U tinejdžerskim godinama “zadesile” su vas devedesete, kao i celu vašu generaciju, a studije ste završavali u Beogradu sa osvitom demokratskih promena, ali i ubistvom premijera Zorana Đinđića.

Sećam se jako malo bezbrižnih dana, nekih mirisa, boja, senzacija iz ranog detinjstva do 1990, otprilike do mog polaska u školu. Moje detinjstvo, kao i detinjstvo cele moje i bliskih generacija – ukradeno je. Ukradeno, pa uništeno, na jako mučan način. Sećam se inflacije i čekanja u redu za hleb, dok prodavačica Milanka iz lokalne bakalnice krije ispod tezge mleko za porodice sa decom. Sećam se mojih roditelja koji su radili po nekoliko poslova da bismo nekako preživeli, i uvek se trudili da što manje osetimo strahotu tog vremena i težinu situacije od koje pucaju duh i kosti – bukvalno. Sećam se nepreglednog mora improvizovanih tezgi od kartonskih kutija gotovo duž celog Bulevara revolucije – sadašnjeg Bulevara kralja Aleksandra, sećam se demonstracija i mojih roditelja koji šalju humanitarnu pomoć. Moja generacija je, umesto u krevet posle crtanih filmova pred Dnevnik, lupala u šerpe i duvala u pištaljke zajedno sa roditeljima. To nije detinjstvo, to je kontinuirana kolektivna trauma nekoliko generacija.

foto: astrid ackermann

Kako se potom odvijao vaš stvaralački put? Kako je izgledala kompozitorska scena kada ste otišli iz Srbije?

Kada sam otišla u Strazbur na magistarske studije, prve godine sam se osećala kao da sam u zemlji čuda. Način na koji se učila kompozicija, literatura, pedagoški pristup – nešto je što je bilo drastično drugačije od onog što sam imala u Beogradu. Takođe, iako je Strazbur relativno mali grad, on je ipak evropski centar i postoji veliki muzički festival na koji dolaze svetski značajni umetnici i izvode zaista savremenu muziku. Pariski Irkam je bio tehnološki “Diznilend” za kompozitore sa najmodernijim pionirskim softverima, inovacijama… Ipak, ja sam ostajala dosledna sebi i svom unutrašnjem glasu, opet se ne povinujući onome “što se traži” ili “šta treba”, te sam posle tri godine shvatila da Francuska nije mesto za moju muziku.

Na koji način ste potom došli do Nemačke i kako je nova sredina uticala na vaše komponovanje?

U Nemačku sam otišla na poslediplomske studije, na poziv Hanspetera Kiburca. Najpre, to nisam želela – htela sam da ostanem i menjam svet, a Nemačka mi nije delovala kao mesto koje će odgovarati mom temperamentu i energiji. Ali profa je bio uporan i hvala mu na tome! Već drugog dana u Berlinu osećala sam se kao kod kuće. Berlin i moj Beograd – onaj koga i kakvog se ja sećam, ili ga bar zamišljam – imaju bezbroj sličnosti: počev od istorijske arhitekture pa do brutalizma, neverovatne energije koja struji gradom i na koju ne možete ostati imuni, pa do mentaliteta – i Berlin i Beograd su prkosni, slobodarski gradovi sa puno ožiljaka, ali sa ogromnim srcem. Zapravo, tek u Berlinu sam prvi put doživela trenutni osećaj pripadnosti i prihvatanja. Više nisam bila strankinja, niti crna ovca. Muzički mi je takođe strašno prijao i neopisivo me obogatio. Kao prestonica kulture, Berlin pruža na desetine vrhunskih umetničkih događaja dnevno, postoji nekoliko velikih muzičkih festivala na kojima imate priliku da sretnete najveća imena svetske muzičke scene, i to vam daje divnu širinu. Takođe, alternativna scena je izuzetno jaka.

Kako je to živeti danas u nemačkim gradovima – konkretno u Kelnu, gde sada obitavate? Koje su glavne teme i pravci u građanskom fokusu? Rečju, kako je biti običan/neobičan stanovnik ovog evropskog područja?

Trenutno su glavne teme nastupajući izbori i strah od uzdizanja fašističke Alternative za Nemačku (AfD). To je pošast koja polako inficira Evropu i nažalost je posledica politika prethodnih godina, ali ja verujem u društvo i u sistem, tako da nisam pesimista. I ovde ljudi demonstriraju i puno mi je srce kad vidim da je ogromna većina normalna i zdrava. Razlika u demonstracijama je u tome što se ovde ljudi zalažu za očuvanje tekovina evropskih demokratskih vrednosti – u okolnostima gde je život normalan, relativno opušten, država uređena, možemo da se bavimo vrednostima, ideologijom, a u Srbiji ljudi se bore za osnovno ljudsko dostojanstvo i goli život – da prestanu da umiru, što od korupcije, što od gladi.

Ono što je moja privilegija u odnosu na, recimo, moju porodicu u Srbiji – jeste to što od svog komponovanja mogu da živim normalno i opušteno, dostojanstveno i lepo, kao i ostali obični ljudi. Ono što me čini malo “neobičnom” jeste posao kojim se bavim: on je istovremeno i strast i hobi i igra, i to što se krećem u nekim malo drugačijim društvenim krugovima. No, način na koji trenutno najradije provodim vreme jeste da pravim dvorac od lego kocki, slažem slagalice ili plešem sa mojim superherojima i najboljim učiteljima Lukom i Stefanom.

Nalik devedesetim godinama vašeg detinjstva, ovih dana u Srbiji ponovo bukte studentske demonstracije. Koliko pratite političku situaciju u domovini? Kako u Nemačkoj odjekuje ovaj uzbudljiv mladalački, ali sve više i generalni bunt?

Pratim političku situaciju u Srbiji i trudim se da, koliko je to moguće, aktivno doprinesem promeni. Način na koji mogu to da uradim jeste kroz moje stvaralaštvo, jer na taj način poruka dolazi do najvećeg broja ljudi i do jednog društvenog sloja ovde, koji možda čak i ima priliku da nešto konkretno uradi. Mislim da niko nema više prava da ćuti. Ranije su moje kompozicije bila dela bez konkretne “teme” u klasičnom smislu reči. Poslednjih godina je sve prisutnija težnja da se pošalje jasna poruka, ponovo mi se javlja taj nezadrživi nagon za krikom, za koji sam mislila da se nakon toliko vremena umora i razočaranja izgubio sa prvim Svicem (u tegli). Godine 2022. nastaje kompozicija Jadarit za udaraljke i gudački orkestar, koja je premijerno izvedena u Zlatnoj dvorani bečkog Muzikferajna. Reč je o delu u kome perkusionista svira na različitim specijalnim instrumentima koji imaju simboličnu težinu: to su delovi automobila, metalni kanistri za benzin, a glavnu solističku ulogu imaju tri kamena iz Rajne u kojoj, zamislite, ima više litijuma nego u dolini Jadra! Godine 2023. nastaje kompozicija Jadarit II sa istom tematikom. To je moj način i mislim da svako treba da preuzme odgovornost za svoj život, o tome se radi ovde. Sećate se onog grafita: “Ko ovde nije poludeo, taj nije normalan”? Dozvolite da ga parafraziram: “Ko sada nije (u)stao uz studente, taj nije normalan”.

U vreme srpske premijere vašeg dela Mali svitac, žestoko ozaren i prestravljen nesnošljivom lepotom u velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine, vi u Nemačkoj primate jednu veoma značajnu muzičku nagradu…

Već sam drugi put nominovana za “Nagradu nemačkih muzičkih autora” u kategoriji orkestarska kompozicija. To je verovatno najznačajnije muzičko priznanje u Nemačkoj, ekvivalent Gremiju, a ono što mu daje posebnu težinu jeste što kolege nominuju kolege. U umetničkim profesijama, gde su sujete i konkurencije velike, ovo priznanje ima posebnu draž i značaj jer dolazi iz esnafa.

Konačno, sa kakvim osećanjima iščekujete “domaću” premijeru svog dela u izvođenju renomiranog orkestra Beogradske filharmonije? Nećete biti u Beogradu kada se delo bude izvodilo.

Ovo je izuzetno emotivno i zaista posebno izvođenje za mene jer je to moja Filharmonija, a ja sam, iako građanka sveta, pre svega Beograđanka i to ću zauvek i ostati. Uzbuđena sam što će ovo delo interpretirati ljudi koje dugo poznajem i sa kojima delim divne uspomene, što će sigurno posebno obojiti ovu kompoziciju. Moja porodica i prijatelji će biti na koncertu, a ja se već radujem novoj prilici.