Oko reflektora se roje noćni insekti, sa okolnih farmi čuje se glasanje stoke. Glumci igraju na otvorenom i moraju da drže pažnju publike. Zato predstava ne traje dugo, glumci govore glasno (glasnije nego što bi govorili u zatvorenom prostoru) i igraju brzo. Taj brzi ritam je konstantan i zato povremeno monoton. Reditelj je toga verovatno bio svestan i zato se u predstavi puno peva i igra na način koji je sasvim primeren stilu pučke predstave i duhu komada
Salaško pozorište kao umetnički projekat postoji već 47 godina. Inicirali su ga studenti i profesori glume na mađarskom jeziku na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Ideja je bila da se tokom leta izvode predstave po selima u Vojvodini u kojima žive Mađari (a gde pozorišta nema). Tokom letnjih meseci mladi glumci i njihove iskusnije kolege pripremaju predstavu u pozorišnoj komuni u Kavilu, a zatim predstavu igraju nekoliko desetina puta tokom leta. Ovaj jedinstveni kulturni poduhvat kod nas ove godine nije dobio, kao ni mnogi drugi vredni umetnički projekti, finansijsku podršku na pokrajinskim konkursima iz oblasti kulture. Ipak, opstao je zahvaljujući pomoći Nacionalnog saveta Mađara.
Salaško pozorište je u osnovi putujuće pozorište koje predstave izvodi u seoskim zajednicama. Produkcioni zahtevi diktiraju i repertoar – pozorišni komad mora biti takav da ga ima smisla igrati na otvorenom, u atmosferi koja ima nešto od duha koji karakteriše vašar (prodavci koji prodaju kokice, semenke, roštilj, piće, muzika). U svojoj dugoj istoriji, evropske pozorišne trupe su puno (od srednjeg veka do polovine 19. veka u našim krajevima) igrale u ovakvim ili sličnim uslovima. Njihove predstave su se uglavnom zasnivale na improvizacijama, tako da ipak nema mnogo sačuvanih tekstova pisanih za pučko pozorište. Neki savremeni autori, poput Edena fon Horvata i Darija Foa, tokom 20. veka pisali su komade inspirisani pučkom pozorišnom tradicijom. Pre neku godinu u Kavilu smo gledali uspešno izvođenje Kazimira i Karoline Edena fon Horvata (režija Robert Lenard). Ove godine je reditelj Andraš Urban odlučio da postavi obradu čuvenog komada Ive Brešana Predstava Hamleta u selu Mrduša Donja, koji se u mađarskom prevodu zove Seljački Hamlet.
Onaj ko nije pažljivo čitao komad ili je samo za njega čuo, mogao bi pomisliti da je to obična satira o manjkavosti socijalističke izgradnje. Međutim, ova izvanredna komedija Ive Brešana govori o nečemu mnogo dubljem, što je na ovim prostorima jako dugo aktuelno, a tiče se i nas. Komad govori o tome da oni koji su makli veliku lovu od svoje siromašne zajednice pokušavaju da opljačkanim građanima zamažu oči tako što će organizovati narodsku priredbu. Ta priredba treba da skrene pažnju javnosti sa bitnog i da podstakne zajedništvo i poverenje, koji su uzdrmani pljačkom. Ivo Brešan kroz dramsku radnju lucidno otkriva kako funkcioniše lopovski mehanizam i zašto građani ne uspevaju da ga pobede. Vlast nudi jasnu opciju svima – ili učestvujete u priredbi i dobijate sitni ćar ili ćete biti etiketirani i najureni iz društva. Siromašni građani prenebregavaju očigledno – velika krađa zajedničkog dobra predstavlja i veliku štetu za svakog građanina ponaosob. Ali pošto to zajedničko dobro nije ukradeno od njega lično, građanin ne uviđa vezu između opšteg dobra i svog neposrednog interesa i bira sitnu, ličnu korist. Posebno je zanimljiva uloga intelektualca (u selu je to učitelj i igra ga Endre Gustonj). Učitelj zna šta je komad Hamlet, zna istinu o pljački, ali učestvuje u čitavoj ujdurmi iz straha za goli opstanak i sopstvenu poziciju. Protiv ove situacije buni se samo onaj koji je zbog krađe i podmetanja lično pogođen, ali budući da je usamljen, nema šanse u toj borbi. U komadu se sjajno prepliću velika literatura i pučka duhovitost – lična borba seoskog momka (Žolt Mendrei) da se ispravi nepravda koja je učinjena njegovom ocu i situacija kraljevića Hamleta koji želi da osveti oca na dvoru kojim vlada Klaudije.
Reditelj Andraš Urban i njegov saradnički tim (asistent reditelja i kostimograf Zoltan Puškaš i dramaturzi Lila Greguš i Endre Gustonj) dobro su saželi tekst i ostavili ono što je suština dramske priče. Dramski tekst nisu adaptirali na takav način da se otvoreno i direktno ukazuje prstom na aktuelnu vlast, već na opšti i višedecenijski problem odnosa građana prema sopstvenoj zajednici. Situacija uličnog, pučkog teatra jako dobro korespondira sa osnovnom situacijom iz komada, a to je organizovanje seoske zabave. Glumci igraju na gotovo praznoj, improvizovanoj pozornici (reditelj Andraš Urban je i scenograf). Tehnička podrška je skromna, ali ipak dovoljna za predstavu koja se igra u ovim specifičnim uslovima – publika sedi na travi i na onome što je ponela od kuće – ćebad, stolice za kampovanje, manji ligeštuli, improvizovane klupe od dva panja i jedne daske… Oko reflektora se roje noćni insekti, sa okolnih farmi čuje se glasanje stoke. Glumci igraju na otvorenom i moraju da drže pažnju publike. Zato predstava ne traje dugo, glumci govore glasno (glasnije nego što bi govorili u zatvorenom prostoru) i igraju brzo. Taj brzi ritam je konstantan i zato povremeno monoton. Reditelj je toga verovatno bio svestan i zato se u predstavi puno peva i igra na način koji je sasvim primeren stilu pučke predstave i duhu komada (kompozitor Arpad Serda, koreograf Maron Jaramazović). Glumački ansambl je energičan, ujednačen i veoma mlad, ali glumci uspešno igraju likove različitih životnih dobi (mentor profesorka AUNS Kornelija Goli). Teško je, pa i nepravedno, izdvojiti bilo koga (Danijel Tot, Danijel Husta, Lila Greguš, Nikoleta Grgić, Oliver Mihok, Žolt Mendrei, Endre Gustonj, Armand Bičkei, Nora Pašćik, Evelin Nađ, Kata Kovač Nemeš i Šandor Botond Keri), jer je ova predstava mnogo više plod kolektivnog rada (i zajedničkog života) nego što su to prosečne predstave na tekućem repertoaru. To je, uostalom, karakteristika glumačkih klasa na Studijskom programu gluma na mađarskom jeziku na AUNS. Oni veoma mnogo i posvećeno rade tokom školske godine. Tokom leta mnogi od njih igraju u putujućoj trupi Salaškog pozorišta, koju su osnovali njihovi profesori da bi približili pozorište svakom svom sunarodniku, a mladim glumcima omogućili da se okušaju u različitim pozorišnim oblicima.
Dok gledamo predstavu nesumnjivo je da je ona glumcima jako važna i to ne može da nas ostavi ravnodušnima i nezainteresovanima. Njihova razigranost i veselost prenosi se i na nas u publici. Publika pruža podršku, veče je lepo, toplo i sasvim opušteno. Svedoci smo pozorišnog iskustva kakvo ćemo teško bilo gde drugde doživeti (barem ovde kod nas). Salaško pozorište je takvo da nas tera da ostanemo tu, da budemo deo pozorišne zajednice, da se nasmejemo i živnemo. To je ono što nam ovog leta treba da bismo shvatili da je ovo što se događa deo jednog dugog puta u kome svako od nas pravi svoje izbore, priznao to sebi ili ne.
Odlukom Vlade Srbije, Jugoslav Pantelić više nije direktor Jugoslovenske kinoteke, ne zna se zašto. Da nije možda zato što se Kinoteka priključila martovskom štrajku na koji su pozvali studenti
Mediji su puni hvale za srpski film „Karmadona“ čija je svetska premijera upravo održana na festivalu u Torontu, opisuju ga kao direktan sud stvarnosti bez kompromisa
Ako se složi Skupština Grada, Fest će biti održan od 21. do 28. decembra. Bio bi to jedini način da se zaboravi na sve ono što koči realizaciju ovogodišnjeg izdanja
Netačna je teza izneta ovih dana da nema preciznog uvida u stanje hala Beogradskog sajma, te da je procena troškova njihovog privođenja novoj nameni zbog toga neizvesna, kaže profesor Građevinskog fakulteta u Beogradu Dušan Najdanović
Ove godine najposećeniji dan Sajma knjiga pada 1. novembra, na godišnjicu smrtonosnog pada nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu. Da li je, praveći raspored jesenjih manifestacija, uprava Beogradskog sajma zaboravila na to
Ideološkim i moralističkim čistunstvom ne može se pobediti režim Aleksandra Vučića. Nužno je da se građani okupe oko dva politička jezgra koja zajednički streme ka istom cilju
Ima li Aleksandar Vučić vojsku? Nešto ponaprednjačenih kadrova sigurno bi u „datom trenutku“ stalo iza svog „vrhovnog komandanta“. Ali šta je sa trupom? Pa ništa – velika većina bi zabušavala, uzela bolovanje, isparila. Oni su tu samo zbog para
„Jurićemo ih po ulicama“, proricao je Jovo Bakić i mnogi su mu davali za pravo. Sada se dešava obrnuto – naprednjački Šturmabtajlung mlati narod po ulicama, kućama i lokalima. A naša čaršija se dobrim delom gnuša „svakog nasilja“
Vreme nasilja: Protest u Novom Sadu u pet slika
Bes, pendreci i suzavac Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
