Izgleda da je kulturni identitet pisca Martina Makdone postao baš zamršen; pored toga što je Englez koji je veoma vezan za svoje irsko poreklo – radnja većine njegovih mračnih komedija smeštena je u neke irske zabiti – on je uveliko postao i srpski autor, jer su u našim pozorištima izvedena njegova “ sabrana dela “ (Bogalj s Inišmora, Poručnik s Inišmora, Lepotica Linana). Ova kulturna asimilacija ide dotle da više i ne prevodimo naslove njegovih dela, tako da je nedavno, u Beogradskom dramskom pozorištu, izveden najnoviji Makdonin komad pod izvornim nazivom – The Pillowman. Doduše, ova odluka može da se objasni i time da ponuđeni prevod, mada je tačan, zvuči nekako neozbiljno – Jastučko.
Drama je dobila ovaj naziv po jednom od svojih “ neprisutno prisutnih “ likova; reč je o junaku iz morbidnih bajki koje piše glavni junak Makdoninog komada Katurijan. Ovaj plodni pisac iz neke nedefinisane totalitarne države, završio je u istražnom zatvoru jer su njegove priče bile „inspiracija“ za stravična ubistva dece; glavni osumnjičeni u veoma brutalnoj policijskoj istrazi su upravo Katurijan i njegov zaostali brat Mihal, koga su i samog, kad je bio dete, roditelji užasno mučili. Ova vrlo neobična i složena dramska priča – koja ima i elemente crne komedije, i porodične drame, i političke satire i jezovite bajke, koja je ispunjena saspensom i naglim obrtima, koja neprekidno balansira između realnog i fantastičnog – pokreće raznovrsne ozbiljne teme. Iz prethodne analize već se naslućuju neke od njih: uticaj umetnosti na stvarnost, odgovornost umetnika za efekat njegovog dela, porodično nasilje kao uzrok društvenog nasilja, privatni motivi u javnim (policijskim) poslovima, itd.
Ipak, najdublji i najmisaoniji uvid javlja se na samom kraju komada; u epilogu koji se odvija među mrtvima, Mihal pokazuje spremnost da se svesno žrtvuje za bratovljevo stvaralaštvo i tako iskazuje uverenje da patnja i stradanje imaju smisao ako se iz njih rodi nešto tako plemenito i uzvišeno kao što je umetnost. Ova poenta jeste snažna, ali dolazi nekako naglo, jer je nedovoljno utemeljena u dramskoj priči; s druge strane, spomenute opšte teme, koje se prepoznaju u drami, nisu dovoljno intelektualno i dramski elaborirane tako da ostaju na nivou opštih mesta. Čini se da ih Makdona nije baš preterano ozbiljno tretirao, da su bile samo polazište za nagomilavanje bizarnih situacija i razvoj morbidnog humora. Ovaj komad je, ipak, više neki intelektualni, crnohumorni krimić ili horor, nego drama s velikim pretenzijama.
U predstavi Beogradskog dramskog pozorišta donet je taj sumorni ambijent neke policijske države: svi nose odeću sivih tonova (kostimograf Maja Mirković), a nameštaj u policijskoj stanici je bezbojan i ofucan (scenograf Dejan Pantelić). Rediteljka Anja Suša je na različite načine proširivala ovaj realistički scenski okvir, čineći ga „začudnim“. Tako se, kao neki ironičan komentar, pojavljuje koreografisani lik Malog zelenog praseta koje je, kao i Jastučko, junak jedne od Katurijanovih priča; likove roditelja tumače, na naglašeno stilizovan i parodičan način, isti glumci koji igraju i policajce; lik gluvoneme devojčice prikazuje se putem video-projekcije… Iako u komadu, kao što smo videli, ima preplitanja realističnog i fantazmagoričnog, ova konkretna rediteljska rešenja ne deluju potpuno utemeljeno (osim ako „duplu podelu“ ne shvatimo kao metaforični prikaz povezanosti porodične i policijske torture); ona pre deluju kao rediteljkin na silu ispisan autorski potpis.
Možda se ovo i ne bi toliko primećivalo da je bilo nekog scenskog balansa između realističkog i oniričkog, da je rediteljka s glumcima pregledno artikulisala dramsku radnju s njenim već spomenutim bezbrojnim obrtima, saspensima i ostalim nosiocima razvoja. To se nije desilo, pa su glumačka rešenja ostala parcijalna i neintegrisana u višestruke ali jedinstvene dramske tokove koje komad, pored sve neobičnosti, ipak ima. Ivan Tomić je, u već prepoznatljivom maniru veoma fokusiranih pa zato i opasnih osobenjaka, skicirao lik glavnog policajca, dok je Vojin Ćetković na površan i dramski neartikulisan način (loš uticaj rada na televiziji?) igrao njegovog partnera koji ima traumu iz detinjstva. Dragan Petrović je tumačio zaostalog Mihala s tačnim, preciznim i plastičnim gestom, ali je ova uloga ponekad prerastala u samodovoljnu i naglašenu komičarsku bravuru. Najsloženije glumačko ostvarenje pružio je Vuk Kostić, jer je njegov Katurijan bio i komički osenčen i dramski intoniran; bilo je tu i straha od policije, i nekog otpora i prkosa, i spremnosti na kompromis koja je zasnovana na realnom uvidu u vlastitu situaciju.
I komad i engleska predstava rađena po njemu dobili su, u postojbini, izuzetno afirmativne kritike; čest lajtmotiv u tim kritikama je da će se publika vrlo dobro zabaviti ukoliko na pauzi ne bude, zbog mučnine koju stvara ova priča o nasilju, napustila teatar. Publika naše predstave nije osećala mučninu, a motiv za eventualno napuštanje sale bio je drugačiji; usled nedostatka razvijene dramske radnje i odgovarajuće napetosti, predstava Beogradskog dramskog pozorišta stvarala je jedan neprijatan efekat – dosadu… A možda je problem u nama; možda smo, kao narod, postali potpuno imuni na priče o nasilju.
