O čarapama i „apsolutu“

Pitam se, baš u ovom trenutku, kako bi reagovali ljudi koji sede pored mene u kafeu, u zemlji koja nije Iran, kad bih im pričala o životu u Teheranu. Da li bi osudili mučenja, kazne i silu? Mislim da bi. Ali šta je s nasrtanjem na naše obične živote, kad ti, recimo, brane da nosiš ružičaste čarape?

Iranska spisateljica i profesorka engleske književnosti Azar Nafisi bolje od mnogih zna puni smisao i dalekosežne posledice upozorenja koje joj je uputio jedan prijatelj: „Pazi šta sanjaš; jednog dana snovi se mogu ostvariti“. A kad se ostvare – lele i kuku… Nafisi je rođena u Teheranu, u porodici „boljestojećih“ intelektualaca, a obrazovanje je sticala u Švajcarskoj, Engleskoj i Americi, da bi se u Iran vratila u sam osvit „islamske revolucije“, nakon svrgavanja režima Šaha Reze Pahlavija, režima koji je u mnogo čemu bio podaleko od demokratskog, ali danas, u poređenju s onim što ga je nasledilo, mnogima retrospektivno izgleda gotovo kao izugubljeni raj koji nisu umeli da cene…Otuda i ona priča o opasnosti od ovaploćenja loše odsanjanih snova: i mlada Azar je bila jedna od mnogih, uglavnom tada tako modernih „levih radikala“ koji su tokom sedamdesetih u egzilu demonstrirali protiv Šaha. Njihovi marksistički sličnomišljenici – ne treba smetnuti s uma da se prevrat u Iranu zbio još duboko u hladnoratovskom vremenu – borili su se za Revoluciju rame uz rame sa islamistima, samo što je, eto, svako imao svoju viziju Revolucije. Koja i čija vizija je prevagnula, dobro znamo. Šta to konkretno znači za obične ljude i svakodnevni, ali i kulturni i intelektualni život u Iranu, to spoljni svet uglavnom samo naslućuje. Izvanredna memoarska knjiga Azar Nafisi Čitati Lolitu u Teheranu (prevela Tamara Andrić; Rubikon, Novi Sad 2005) upečatljivo je svedočanstvo upravo o tome, o životu provedenom pod teokratskom tiranijom iranskih mula od 1980. pa sve do 1997, kada je spisateljica trajno (?) napustila rodnu zemlju i nastanila se u Americi. Činjenica da se ovde radi o memoarskom tekstu jedne žene, i to intelektualke, nikako nije bez značaja: u islamskoj teokratskoj tiraniji i muškarci su robovi – gde nema slobode za sve, nema je ni za koga – ali su žene u još neuporedivo gorem položaju: uskraćeno im je sve što i muškarcima, i još mnogo toga pride – sve do nivoa gorepomenutih ružičastih čarapa.

U redu, ali otkud Lolita u ovoj priči?! Nafisi je svoju knjigu komponovala kao paralelni slalom: šetnju kroz tegobne iranske godine, i špancir kroz neka „kanonska“ dela književnosti engleskog jezika, o kojima raspravlja prvo sa svojim studentima na Teheranskom univerzitetu, a potom (nakon što je sa univerziteta izbačena) sa grupom od sedam najvernijih studentkinja u svom stanu, na privatnim, ilegalnim časovima, koji su i njima i njoj ne samo prilika za nastavak „akademskog“ posla nego i svojevrsno bekstvo od turobne svakodnevice, odušak i dašak slobode u epicentru mračne, ama baš svaki aspekt života prožimajuće Tiranije. Nafisi to preplitanje književnosti i stvarnosti ostvaruje zavodljivo i vešto, ali ono u čemu je ova knjiga najsnažnija ipak je moć svedočenja o sumanutosti jednog poretka zasnovanog na fundamentalističkom i sveobavezujućem tumačenju i siledžijsko-voluntarističkoj „primeni“ jedne religije. To što je ta religija baš islam nije istinski važno: ni hrišćanske teokratije nisu bile bolje, za žene naročito – pitajte „veštice“ o tome…

Čitajući „Lolitu u Teheranu“ nameće se jedno tek uslovno neočekivano saznanje: priroda iranskog islamističkog poretka upravo je zapanjujuće „sovjetska“, nekako duboko „lenjinska“: ista revolucionarna fraza, isti mesijanski zamah, isto uverenje da se poseduje Knjiga sa neupitnim i jedino mogućim odgovorima na Sve Tajne Sveta i da se po toj knjizi (bukvalno) ima i živeti i umirati, milom ili silom, od sada pa zauvek; isti Imperijalistički Neprijatelj, uostalom. I ista, porazna dijagnoza demokratije i demonskog Zapada: ta „dekadentna“ društva odlikuje „nedostatak apsoluta“, kako bi rekao jedan njen islamistički student; ni drug Koba, nesuđeni gruzijski bogoslov, ne bi imao šta da prigovori ovom nalazu. Razlika je jedino u tome što su religijske, teokratske tiranije još pretencioznije i sveobuhvatnije od sekularnih, „ideoloških“, što one ama baš ništa ne prepuštaju zoni nedodirljive ili Tiraniji naprosto nezanimljive ljudske privatnosti: ne, sve ima biti propisano, od toga šta se sme jesti i piti, gledati, slušati i čitati i s kim se sme komunicirati na ulici pa do toga šta se sme a šta nikako ne sme obući.

Kao prilično minuciozan prikaz jedne žalosne epohe u jednoj nekada velikoj zemlji slavne kulturne baštine, Čitati Lolitu u Teheranu vrvi bizarnim, grotesknim i šokantnim detaljima iz nadrealnog, a zastrašujuće stvarnog sveta jedne zaumne diktature, no oni nisu tu radi pukog „postizanja efekta“, nego zato što se kroz te nastrane „sitnice“ najbolje (pro)vidi nepopravljiva nakaznost Poretka. Nafisi, recimo, piše o tome kako su čuvari revolucije oštro upozorili studentkinje jednog univerziteta da „previše zavodljivo jedu jabuke“; ili o tome kako je glavni islamistički cenzor za pozorište i film bio gotovo potpuno slep: on bi seo, a pomoćnik bi mu opisivao šta se događa… Hm, a šta vođa revolucije Imam Homeini piše o seksu sa kokoškama, i da li je u redu pojesti kokošku s kojom si polno opštio? Pa, bolje je da se o tome informišete sami, nemam srca da vam to otkrijem!

Mnogo je ovakvih, čas smešnih čas tužnih detalja, ali Čitati Lolitu u Teheranu nije tek nekakav „osvetnički“ katalog režimskih idiotizama, nego lepa, nežna i tužna knjiga žene koja je duboko privržena svojoj zemlji i kulturi, svom gradu i svojim prijateljima – ali ne po cenu trajnog žrtvovanja životne i intelektualne slobode, ne po cenu pristajanja na poraz, fatalističkog saživljavanja sa Tiranijom i ropstvom kao jedinom egzistencijalnom mogućnošću.

Dobro, ali zar se stvari i tamo nisu u međuvremenu bile promenile nabolje? Hajde da odgovorimo ovim detaljem iz knjige Azar Nafisi: na dan obznanjivanja Homeinijeve smrti, spisateljičina kćer gleda kroz prozor: „Mama, mama, on nije mrtav! Žene i dalje nose velove“… Da ne bude nesporazuma: nose ih prisilno, na to ih obavezuje zakon. Teokratske tiranije, baš kao ni boljševičke, fašističke ili koje god, ne mogu se istinski „promeniti“, nego samo ukinuti: njih ili ima ili nema. Baš kao i slobode, uostalom. Slobode koja, naravno, nikada nije savršena, za razliku od tiranije koja uvek to jeste. Na to nas podseća i ova važna knjiga, obavezno pedagoško štivo za sve površne kulturno-ideološke relativiste koji će se olako i blentavo, u tuđe ime, odreći stvarnih i opipljivih prava i sloboda zarad nekog nevidljivog i nedosegljivog „apsoluta“. A posle se vazda lako nađe izvršilaca, onih koji su spremni da se, u ime ovog ili onog „apsoluta“, dohvate motke i krenu u obračun sa nevernicima.