Novac u rukama

Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo rođenim fanovima stripa, ali ovo je ispovest rođenog fana novina… U našoj se kući oduvek čitala „Politika“, otac bi svakog poslepodneva, vraćajući se s posla, donosio u kuću te ozbiljne, dostojanstvene novine za obrazovaniju socijalističku klasu, a s diskretnim šmekom predratne građanštine, dakako one leve, inače ne bi bila moguća u vremenu našeg odrastanja… U „Politici“ su izlazili kaiševi Diznijevih izdanja, beše to carstvo Paje Patka i Mikija Mausa; nije da sam imao nešto protiv. Moj omiljeni rođak, teča iz Niša, međutim, čitao je samo „Večernje novosti“. Bio je zastavnik JNA, a zastavnici JNA obično nisu imali osobito visokih pretenzija glede „kuženja svijeta“, što bi rekao Štulić, tako da su im vazda frivolne i bez kompleksa malograđanske „Novosti“ nekako baš pasovale. E, u tim je „Novostima“ izlazio strip Porodica Tarana, i ja bih se za dugih letnjih boravaka u tetkinom i tečinom domu posve navikao na sumanute dogodovštine gosn Tarane i njegove rospije od žene, tako da bi mi nedostajale kad bih se vratio kući, serioznoj „Politici“ i svim onim ozbiljnim stvarima u teškom slogu…

Šta je nama tada, usred nepojamno davnih sedamdesetih, dok je Drug Tito jošte veselo leteo i plovio svetom, značio jedan Tarana, osim teške američko-imperijalističke egzotike? Pa dobro, nije Radina Vučetić bez razloga taj naš režim nazvala „Koka-kola socijalizam“, tako da smo mi produktima američke masovne kulture bili vrlo solidno impregnirani, iako je dubiozno koliko smo mogli razumeti kontekst iz kojeg su nam dolazili. Mada, opet, a šta je čitava menažerija serijala Paja Patak nego kapitalizam u bezbroj lekcija? A šta je tek sumanuti srebroljub Baja Patak nego grafički prikaz one mantre „greed is good“, tog pogonskog goriva tzv. liberalnog kapitalizma? A u poređenju s ozbiljno poremećenim Bajom, gosn Tarana je stvarno nedužna cvećka…

Kako god, na našem se tržištu nedavno pojavio album Porodica Tarana (Marketprint, Novi Sad i Darkwood, Beograd 2014), izbor iz serijala (izvorno Bringing Up Father) koji je Džo Makmanus (George McManus) objavljivao od 1913. pa sve do smrti, 1954, a zatim su ga, sve do 2000. preuzeli drugi umetnici. Što bi se reklo – eto jedne male američke društvene istorije kroz ceo Dvadeseti vek… Ovo izdanje, nažalost, nije propraćeno nekim jačim pogovorom i drugim neophodnim „pratećim elementima“, ali reklo bi se da su ovde sabrane epizode objavljivane pred smrt izvornog tvorca Tarane.

Enivej, gosn Tarana (Jiggs) je irski imigrant u Americi, običan šljaker s pripadajućim kulturološkim bekgraundom bele radničke klase tog vremena, koji na nekakvoj lutriji fasuje tada ogromnih milion dolara i preko noći postane pripadnik/pripravnik klase bogataša. Sve je to lepo, i nije da Tarana ne voli da ima para, ali on nekako ne vidi da bi one u njegovom životu morale da promene bilo šta, osim one glavne stvari: da više ne mora da dirinči da bi živeo, nego može da se posveti dokoličarenju (tj. kartanju i opijanju u lokaloj birtiji) sa starim ortacima. Njegova žena Magda (Maggie), međutim, s neba palo bogatstvo vidi kao priliku za društveno napredovanje u „nobles“ pravcu, suštinski zapanjujuće slično onome čemu teži Sterijina Fema: zato sirotog Taranu stalno gnjavi odlascima u operu i posetama „finom društvu“, te troši jezivo mnogo para na skupe i groteskno neprikladne krpe, šešire, nameštaj i kojekakve statusne simbole…

Zaplet većine epizoda gotovo je navlas isti, kao da Makmanus razrađuje one Kenoove Stilske vežbe: Magda bi da drži Taranu u kućnom zaptu – to kad ne idu u operu i na slična mesta – a ovaj traži svaki način da pobegne u bircuz Kod Toše na ćoše gde će da se oda jeftinoj, zasitnoj hrani, kartama i galami sa starim, neobogaćenim jaranima… I tako on šmugne napolje, ona ga ukeba, i nastane belaj… Magda, osim što je nadžak, ima i tešku ruku, tako da Tarana malo-malo pa teško nagraiše od batina jer je opet nešto uprskao, što je inverzija patrijarhalnog stanja koja mora da je bila osobito zabavna u vreme dok je strip izvorno izlazio. Tarana se zapravo doima kao nesigurni slabić, pa opet, čitalac je svim srcem na njegovoj strani, naprosto zato što emituje onu vrstu autentičnosti koja nam imponuje; njegova žena, pak, stalno iritira svojim kreštavim skorojevićstvom, ali i ono je nekako u granicama podnošljivog, to jest, nešto u nama razume taj impuls dugo osujećivanih; baš kao što je i svet sveprisutnih socijalnih nejednakosti, mada više nego vidljiv u ovom stripu, nekako podnošljiviji od ovog koji gledamo oko sebe: e sad, je li to zato što nacrtani svet generalno ima sklonost da bude lakše podnošljiv od stvarnog, ili je naprosto taj svet prve polovine dvadesetog veka – kada je, recimo, svugde još dominirao stvarni novac (keš) a i za najbogatije ljude ste tačno znali od čega su tako bogati, ono što naknadno proizvodi stanoviti nostalgični efekat, pitanje je za milion dolara…

Bitan element začudnosti i šarma ovog stripa, pored sjajnog crtačkog stila koji ide od realističkog ka grotesknom samo do one tačke koja ne može prerasti u izrugivanje sopstvenim junacima, a pri tome je beskrajno maštovit (pogledajte samo kako je likovno tretirana posluga, životinje, bogataški polusvet, „žive“ slike koje vise po zidovima etc.), jeste i jezik koji se govori u kući Taraninih, „iskvaren“, imigrantsko-donjoklasni; sećam se da me je kao klinca taj nemogući, nepočešljani Taranin jezik oduševljavao, a kako i ne bi kad sam nešto slično slušao svugde oko sebe, ali u sterilnoj socijalističkoj štampi ničega takvog nije bilo? Prevodilac ovog izdanja Đorđe Dimitrijević dobro je izlazio na kraj s njim.

Danas, eto, živimo u Taraninom svetu, s tom sitnom razlikom što nismo osvojili premiju na lutriji. Zato je ovo dobro vreme za ponovno iščitavanje ovog stripa, ovaj put obogaćeno novo-starim „istorijskim iskustvom“. Pitam se, pitam, da li je onaj natmureni estetski konzervativac Krleža ipak nekad čitao Taranu? Jer, znate, sve ovo, pa to su vam zapravo Gospoda Glembajevi, samo drugim, naizgled vedrijim sredstvima.