Dve godine pošto se i našoj publici najzad vratio izvanrednim koncertima (dva puta SKC plus na talasu opravdane euforije, treće veče u Hali sportova, Novi Beograd, decembar 2000. godine), stvaralački najizdržljiviji od nekolicine sjajnih momaka jugoslovenskog novog vala, Darko Rundek je došao ponovo, te promenjen, za mnoge čak i bolji – ležerno trijumfovao, možda i ubedljivije nego prošli put. U međuvremenu je ovde, nastupajući oba leta i na novosadskom EXIT-u, „povukao“ puno nove publike koja je sada numere s njegovih izvrsnih solo-albuma znala tako da je horskim intoniranjem poneku pesmu (Apokalipso) uspevala da ugura u repertoar na licu mesta. Treći Rundekov album, prefinjeni Ruke (2002, Metropolis), letos je objavljen simultano u Hrvatskoj i SRJ; iako su se licencna izdanja već omasovila u Srbiji, naročito ona iz Hrvatske, ovo je po svoj prilici dosad najbolje izreklamirani diskografski proizvod te vrste. Efekti sve legalnijeg tržišta i u našoj prestonici iskazali su se rekordno brzom rasprodajom ulaznica za dodavane koncerte u Studentskom kulturnom centru: hiljada-za-hiljadom dok nije ispunjeno čak šest večeri (kao u sjajnim novotalasnim sezonama), ograničenih tek terminima za Kragujevac i Zrenjanin, te Božićem/Novom godinom.
Umesto Rundek benda, Darka sada prati parisko/zagrebački/eks-sarajevski septet Les Guids. Neobično iskombinovan perkusionista/bubnjar Đani Pervan (eks-Letu štuke) i klavijaturista Dušan Vranić (koji svira i bandoneon, citru…) tokom rata su iz Sarajeva (grupa Overdream) prešli u Pariz gde rade i cigansku muziku, uz električnu violinu Izabel Katala naštimovanu iz Ženeve, činili su aranžmanski kostur Ruku, u koprodukciji sa Vedranom Peternelom (s Rundekom i u projektu KAAN, „nova klasika i improvizacija“) koji je i na bini za elektronskim radnim stolom. Uživo su im dodati francuski trombonista i basista (s potonjim Darko menja gitaru za bas i obrnuto), te „delegat iz prošlosti“, mladoliki trubač Igor Pavlica (eks-Haustor, Jinx). Ovaj deo balkanske turneje vodio ih je iz Pariza (preko Surčina) kroz Sarajevo (stara Sloga) i prvi put posle rata, a i prvi put u Darkovom životu – Banja Luku (hala Obilićevo). Cena od 10 KM/5 eura za banjalučku ulaznicu ukazuje na inverziju standarda/ekonomije u Republici Srpskoj i Srbiji u poslednje dve godine. U Beogradu je, naime, karta koštala 400 dinara.
Album Ruke je prvi veći, mada ne drastičan zaokret u Rundekovoj karijeri posle Haustora, odstupanje od te linije pesama i od pristupa rok-sastava. Iako nosi manje pozorišnih songova nego prethodna dva izdanja, album Ruke deluje više teatarski, svakako i šansonjerski, naročito ako ste upoznati s novijim hibridima francuske šansone i drugih aktuelnih pop-vrsta (rege, obrnuto i ska). Pravi odraz Darkove „pariske faze“, aktuelne već deceniju, ovaj materijal na bini SKC-a natrpanoj opremom delovao je ipak više barski – naglašeno zadimljenošću – mada ne i kabaretski. Naoko smireniji, sredovečni i još uvek mršavi gdin Rundek, međutim, samo bi jednim znalačkim lelujanjem podlaktice (Grane smo na vjetru) opet prizvao onaj nenametljivi art-rok kome pre dvadesetak godina u ovom „regionu“ nije bilo premca.
Repertoar se po večerima naravno razlikovao, na Badnje veče (po gregorijanskom) program beše tiši, a obično bi se zaokružilo oko tri sata nastupa, s bisevima i pod punim osvetljenjem sale, bila to Theme 58 ili narodna Ljubav se ne trži. Maksimalno nakrcana publika sve je pratila s posvećenom pažnjom, ne remeteći ni duge, spore delove koncerta, da bi na vrhunce dinamike Les Guids odgovarala ovacijama dostojnim solidne hale. Prvi sat glatko bi prolazio s novim numerama prošaranim ponekom starom kao Šejnom ili večno lepom Enom. Nije smetala ni pauza, i zapravo bi sve to najbolje „leglo“ po pozorištima. Bend je povremeno evropski svingovao onako kako npr. Zoran Predin nije uspeo da nas uveri, a uz Darka binom je dominirala elegantna pojava Izabel u kojoj ima ponešto i od HM-gitariste. Najveća nova „paljevina“ prirodno je Makedo, iznad svih Kuba i Kostarika, a stih »da fašista više nema« (tradicional Ay Carmela) ovde će još dugo odjekivati.
Ovog puta Ona se budi Šarla akrobate nije bila stravično ubedljiv „zatvarač“ večeri, ali umesto u surovo sirovoj trio-obradi kao pre dve godine ona je sada nežno aranžirana za pun sastav, u bitno drugačijoj dimenziji, i nije ništa manje veličanstvena nego recimo Haustorov Šal od svile. Arhivski je izvedeno i Podne s početka osamdesetih, objavljeno tek ’95. na poluprofi albumu uživo Ulje je na vodi (Blind Dog/Dallas).
„Mislio sam da je borosana izumrla“, reče Rundek u rečitativu „Stojim i gledam se…“. Ima li bolje? Godina, dakle, staje ovde!
