Sve je uradio. Bože blagi. Zbog toga da ubije De Gola, zbog mene, zbog Teda, zbog šefa, zbog njegove ćerke, napustio je sve. Bio sam u svom krevetu. Ležao sam na leđima, širom otvorenih očiju. Video sam njegov pogled u noći, kišu u njegovoj kosi, njegov crno–beli kofer. Uspeće da stigne svojoj kući za sat. Da vrati novac tamo gde ga je našao, i lične karte. Ali za probušene gume i istrgnute žice, nisam imao pojma. Moraće da se snađe. Nisam više znao šta ću s njim. Stresao sam se. Bio sam tužan. Isplanirao sam sve da on odustane, a on nije odustao. Nisam razumeo. Nijedno dete ne napušta svoju porodicu usred noći da bi ubilo De Gola i oženilo se.
Nemoguće je dokazati da hrišćanski pakao postoji – Berđajev bi rekao da je sama ideja pakla nehrišćanska – baš koliko je nepotrebno dokazivati da ovozemljski pakao postoji, i to u bezbroj izdanja. A velika većina njih nalazi se, gle, iza zaključanih vrata ljudskih nastambi, u „toplom domu srećne porodice“. Po mogućnosti pobožne, domoljubne, heteroseksualne, i sve što uz to već ide. Što je veća koncentracija tih dvojbenih vrlina na malom prostoru, to brže raste i udeo pakla u najavi.
Emil Šulan, narator romana Sorža Šalandona (Sorj Chalandon) Zanimanje oca (prevela Jelena Stakić; Geopoetika, Beograd 2019), odrašće u jednom od takvih kućnih paklova, i to sasvim nedaleko od devetog kruga. Vreme je konac pedesetih i rane šezdesete, mesto je provincijska Francuska, epoha je ona u kojoj se Francuska povlači iz Alžira, što izaziva epidemiju nasilja i svakovrsnog besa usled povređene nacionalno-imperijalne sujete. Desnica raste i cveta na takvim katastrofama (Žan-Mari le Pen politički se „rodio“ baš u to vreme), onim istim koje je navodno tako ucveljuju, onim istim koje zapravo i proizvodi. Emilov otac Andre je tvrdokorni francuski patriota, ali ne od one groteskne, iritantne koliko ipak i bezopasne buržoaske sorte kao onaj Sartrov ujak pred kojim se ne smeju spominjati Englezi jer se ovaj odmah uzruja, nego od onih koji će mnogo, mnogo kasnije biti udžbenički slučajevi toksičnog maskuliniteta, apoteoze i ujedno otužnog ćorsokaka drevnog patrijarhata koji skončava u erupcijama destruktivnog i jalovog malograđanskog besa. Ovo je bio učeniji blaži način da se kaže zapravo sledeće: Emilov otac je ništarija i mitoman. A i njegova psihička stabilnost je pod velikim upitnikom, samo što u njegovoj neposrednoj okolini nema nikoga ko bi taj upitnik stavio na odgovarajuće mesto. To svakako nije Emil, jer je nemoćna žrtva koja je uz to još odviše mlada i neiskusna da ne bi suštinski verovala svom ocu, ali to nije ni Emilova majka, koja će krotko, s osećanjem neke neshvatljive i fatumski neizmenjive dužnosti, istrpeti sve što joj muž priredi, a sina će uvek, doslovno tokom celog života, tešiti istim ništavnim rečima: „znaš kakav ti je otac“.
U pomerenom svetu Emilovog oca, koji je zapravo i jedini pravi Emilov svet, Otac je – iako po svim spoljnim egzistencijalnim obeležjima doslovno niko i ništa – najbliži prijatelj i dragoceni ratni saradnik generala De Gola, sve do trenutka De Golove alžirske „izdaje“, kada General postaje smrtni neprijatelj u kući Šulanovih, i buduća žrtva pravedn(ičk)og atentata. Jer, dakako da pravi francuski rodoljubi ne mogu više trpeti tu izdajničku kreaturu na čelu države… Pa će, u to ime, otac „učlaniti“ Emila u – ni manje ni više – tajnu patriotsko-terorističku ćeliju, čiji je svojevrsni guru i ober-šef izvesni Amerikanac Ted, važna njuška CIE, takođe očev ratni jaran, pa ga zato od milošte zove Frenči… U isto vreme, u tzv. stvarnom životu, Emil ne zna čak ni šta da upiše u formulare u školi, tamo gde treba da navede zanimanje oca. Stvarno, šta radi neko ko ama baš ništa ne radi (niti ima dokaza da išta ume da radi), osim što tajno spasava Francusku i svet, naročito od domaćih izdajnika svih boja, kao i od komunjara, Arapa, crnaca, intelektualaca, novinara, „korumpiranih elita“ i ostalih neprijatelja naroda i države?
Zanimanje oca je, na jednom nivou, roman o zlostavljanju, jedan od najupečatljivijih unutar jednog već dugovekog čitalačkog iskustva. Ali, ne postiže to Šalandon drastičnošću prizora ili bilo kojim tehnikama koje spadaju u prečace do čitalačkog poistovećivanja, nego produbljenošću uvida u mehanizme nastanka i razvoja zla koje generiše ovakvo nasilje. Emilov otac jeste svojevrsni izopštenik, autsajder, luzer, besmisleno biće sa rubova društva koje je uzaptilo svoju ženu i dete i učinilo ih taocima njegovih dubokih kompleksa i prisilnim stanarima „alternativne stvarnosti“ koju se sebi izgradio da stanuje u njoj, jer samo unutar nje može zadržati nešto nalik na barem karikaturu samopoštovanja. Ali, nije li on istovremeno i svojevrsni nusproizvod društvenog mejnstrima, parazit koji se hrani otpacima vladajućih vrednosti i diskursa, svega onoga što je tobože Zdravo i Normalno, svega što ponosno paradira kao srž društvenog poretka? Otac je autsajder ne zato što je po bilo čemu drugačiji od društvene norme, nego zato što nje zapravo ne dobacuje, uprkos ogromnom trudu. Što se njega tiče, ništa osim života u savršenom skladu s pretpostavljenom zdravom društvenom normom ni ne treba da postoji, još tačnije: ne zaslužuje da živi. Brutalnost i duhovno siromaštvo njegovog sveta su potpuni, zatvoreni sistem, napolje se ne može, kao iz kosmičke crne rupe.
Emil će naposletku izaći iz očevog sveta, ali po koju cenu? Tu nema i nikada ne može biti „pravedne nadoknade“. Sam će svet ipak ostati na svojim temeljima, makar zahvaljujući majčinoj kolaborciji-bez-uverenja, podmazivanoj večitom refren-rečenicom „znaš kakav ti je otac“, sve do samog kraja, u kojem će ostati samo… pa dobro, to ipak nećemo otkriti. Na kraju ostaje nagoveštaj tajne, ali nije li i on prividan – ne može biti tajne u svetu tolike toksične banalnosti. Zanimanje oca je izvanredno izvajan malj koji udara snagom od one trifoovske četiri stotine udaraca po čitaočevoj svesti i savesti, superioran prikaz jedne nipošto individualne, nego duboko društveno i kulturno uslovljene nastranosti; ne dajte da i dalje kriju od vas ovu otkrivalačku knjigu.
