23. septembar, Dom omladine/Beograd
Prethodni vikend u Beogradu koncertno i velegradski uokvirio je par nastupa u nešto većem klupskom kalibru: frtalj-vekovni britanski pankeri Peter & The Test Tube Babies prangijali su gitarama u kalemegdanskoj Barutani, a suptilna akustična Nina N. iz Njujorka leptirasto je očarala bioskopsku dvoranu Doma omladine Beograda (DOB). Opet godinama nekorišćena za koncerte, ova zgodna sala u najužem centru odlično služi i za najveće treske i (sa sedištima) kamerna raspoloženja, pa se nadajmo da je organizator Nininog gostovanja (B92, sa sedištem u istoj zgradi) uspeo da je zaista oživi u te svrhe.
Kristalni glas i sasvim razgovetan zvuk više od sat i po (sa bisevima) držali su publiku koja je razgrabila karte po ceni od 350 dinara i zapušila sve ćoškove i potrošila kiseonik. Na gotovo ogoljenoj bini neugledna ali prirodna Nina s akustičnom gitarom i trojicom diskretnih pratilaca (violončelo, klavirska harmonika, viola) započela je evropsku turneju svog drugog albuma The Blackened Air (2002, cenjena etiketa Touch & Go) – u Beogradu, kroz petnaestak metropola i velegradova. Mačo-ocena bila bi, recimo: „baš ženski – lepuškasto, dopadljivo, ali dosadnooo, brate…“ No, budimo korektni.
Silna promotivna/najavna priča o novoj alter-veličini iz Grada bez dva tornja, čak i o navodno novom pravcu (sic! – Južnjački Gotik Folk – plop!), pa još poređenje s Nikom Kejvom, naravno ima opravdanje samo nakrcavanjem sale i to je OK, ali nemojte se, molim vas, zanositi. Da, nešto slično nismo čuli ovde još od posete Suzan Vega, onomad pre nekoliko ratova, ali ovo ima suštinske veze s Kejvom koliko i Kajli Minog. Nina svoje pesme, neretko samo dvominutne skice, gradi uzdisajnom melodioznošću, koja je najnovija i moderna bila najmanje sedam puta od Čarobnog leta ljubavi (čitaj: 1967) i npr. Melani (Safka, Bugarčeta u Njujorku). Minimalistički aranžmani krasno služe tom pristupu, noseći više akademske delikatnosti nego bilo kakvog etno/folka, ali je i manjak sviračke veštine iza Nastasie uočljiv u retkim trenucima kad neko od članova pokuša da se razmahne a ostali ne reaguju ni dinamički. Povrh toga, umalo nisam prsnuo od smeha dok su tokom Nininih prebiranja po žicama prateća trojica skrušeno blejala u pod. Umetnost, pa to ti je.
Ipak, da ostanem pristojan, nikad se ne zna: možda svojim smernim darkerizmom N. Nastasia postane sledeća Princeza pastoralne patetike, a i albume joj snima/producira niko drugi do mag nirvana-buke Stiv Albini (debi je Dogs, 1999, Socialist Records). Bilo je prijatno, ne kajem se što sam došao, a ovo je uvek iznova dobro za publiku koja uči i otkriva, primajući takve stvari toplo do oduševljenja.
Kad već imate godina i koncertne kilometraže koliko ja, ili prestanete ili nosite mozak na brisanje memorije. Posle obučete crnu rolku (beretka još nije obavezna) i nastavite da volite sve što i mladi.
