Vidarice su, kaže predanje, posvećeni izvori kojima treba otići kada se poremeti stanje ravnoteže tela i duha, bića i sveta. Jer, kada ravnoteže nestane, nastaje bolest. Ako vam nije jasno o čemu se tu radi – pogledajte kroz prozor. Ako i dalje ne razumete, uključite radio ili televizor. Ili, bolje – nemojte. Isuviše je opasno… Bolje je i „biću i svetu“ ugodnije poslušati Vidaricu braće Teofilović (ja lepog prezimena) i Miroslava Tadića (Helicon publishing 2012).
U „podnaslovu“ ovog albuma stoji „Traditional folk songs from the Balkan region“. Podnaslov na engleskom upućuje na međunarodne ambicije izvođača, sasvim uostalom opravdane kvalitetom muzike. Ali, gle, moglo bi tu da dođe i do izvesnih nesporazuma. Naime, šta je „Balkan region“, i šta je njegova muzika, dakako u svesti prosečnog (polu)zapadnog konzumenta egzotike za poneti? Balkanci su, u tom imaginarijumu, neki sirovi i bučni ljudi, vesele – ali i prgave, pa i zajebane – larmadžije koje agresivno emituju sebe na sve strane i u svakoj prilici, pa im je i muzika – bilo tradicionalna ili nova – isto takva. Da, to je onaj Balkan „Guče“ i sličnih skrnavih derneka kao svojevrsne industrije kodifikovanog prostakluka kolji su nam uvalili kao tobožnji znamen identiteta, to je ona naporna, eksploatacijska bregovićasta predstava „balkanskog“ kao nečega beslovesno-ekstatičnog, koje u osnovi dobija (samo i jedino) na ritam, zapravo na larmu. I drugo ništa nije važno, drugo ni ne postoji, jer se ne uklapa u taj bedan, suštinski „autošovinistički“ kroj.
Četrnaest pesama i pedesetak minuta muzike u kojoj se prekrasno pevanje Ratka i Radiše Teofilovića očaravajuće dobro, prirodno i lako prepliće sa izvanrednom, bogatom a opet nimalo „egzibicionističkom“ ili presviravajućom gitarskom pratnjom maestra Tadića, donose nam u kuću onaj zatajeni Balkan, onaj koji ni najmanje ne odgovara „balkanističkim“ predstavama napravljenim za malograđansku turističku bulumentu iz nekakvih Gornjih Radgona, Bišopshofena i ostalih Garmišpartenkirhena, a koje treba što kvalitetnije opelješiti po beogradskim splavčinama i sličnim mestima iz pakla.
Vidarica je, naprotiv, tiha i nežna ploča. Ona vas ne napada nego vas zavodi, i u nju se zaljubljujete tako da vam brzo postaje nejasno kako ste do sada uopšte živeli bez nje. Jer, šta? Vidarica vas zapravo podseća na nešto što ste oduvek znali, ali ste pomalo zaboravili, izmaltretirani nasilnom kvazibalkanizacijom svega balkanskog, u režiji nekolicine nesnosnih južnoslovenskih barbarogenija i bezbrojnih im epigona i parazita. Vidarica je, dakle, ploča lepote, finoće i elegancije. To su njeni osnovni „sastojci“, to je ono čime isijava i oplemenjuje onoga ko je sluša. A ta lepota, finoća i elegancija, dakako, dolaze od tih glasova i od tih čarobnjačkih prstiju, ali ne bi, ipak, mogle biti takve da im takav nije muzički predložak, da to nije „upisano“ u te pesme, u to čudo Balkana. Pri tome, važno je napomenuti, oni ničime i nikako ne „izneveravaju“ te pesme, ne čine ih nasilno nečim što one nisu, ne šećere ih i ne dodaju im veštačke aditive, kao što na primer neretko biva kad izvesni operski pevači uzmu da pompezno i samozaljubljeno, upravo nepristojno, „operizuju“ tradicionalni folk. I to je jedna prevažna poruka: nepristajanje na „Balkan“ kao šifru za sebe-ponosno-prostaštvo. Vreme je da se Balkan otme od svojih kidnapera, i da nam se vrati! A Teofilovići i Tadić to rade impresivno, na ovom albumu moćno istražujući bisere južne Srbije, Kosova, Makedonije i Bosne (recimo, Gusta mi magla padnala, Oj ovčarče, Kraj potoka bistre vode, Navali se Šar planina, Snošti go vidov, Mome Stoje, Stojane sine Stojane…), ali bogme i Dalmacije (Majko igla i bičvica, Zaspalo je siroče), a posebno božanstveno otkriće njihova je reinterpretacija Sagradiću šajku; majko mila! Slušajući je iznova i iznova, maštam o tome da ova tri musketara snime ceo album sa svojim viđenjima panonske pesmarice, onoga što obično nazivamo „sabrana dela Zvonka Bogdana“…
Vidarica je čist dragulj. Ništa lepše i bolje nećete sebi pokloniti ove jeseni, koliko god da tražite.
