Jednom prilikom Vladimir Kopicl određuje sebe sledećim rečima: „Liričar, makar sa opakom zadrškom“ i nama ostaje samo da se pitamo da li je njegov prvi roman Purpurna dekada, koji je pre nekoliko dana objavila „Dereta“, jedna od tih „opakih zadrški“ ili, ipak, nije. Može li se „provući“ nit kroz tekst, ali i kroz kontekst, Kopiclovih 50 godina stvaralaštva jer – iako za prvu knjigu, a bila je to zbirka poezije Aer, objavljena 1978, već naredne godine dobija „Brankovu nagradu“, tada prestižnu za pesnički prvenac – Vladimir Kopicl je u umetničke vode stupio 1970. godine kao konceptualista, u sada već legendarnim umetničkim grupama Kôd, (∃ i (∃-Kôd. Njihov je rad, s jedne strane, bio posvećen analitičkim eksperimentima u domenu teksta/jezika, dok je druga oblast rada pripadala postobjektnoj trodimenzionalnosti, odnosno dematerijalizaciji umetničkog objekta – „gde posebno mesto pripada njihovoj političkoj umetnosti, angažmanu na raz/otkrivanju društvenih (partijskih) stega koje su direktno ugrožavale autonomiju umetničkog delovanja“, po rečima istoričara umetnosti Nebojše Milenkovića.
Ove, po svemu posebne godine za svet, a u godini kada je nepobitna činjenica punih pola veka njegovog bavljenja umetnošću, Vladimir Kopicl objavio je nove knjige u dva različita žanra književnosti: pored prvog romana Purpurna dekada, u knjižarama je i nova zbirka poezije Udaljeni bubnjevi u ediciji „Anagram“ Kulturnog centra Novog Sada, a tu je i Umetnost i propast, njegova nova knjiga eseja, nešto ranije objavljena u ediciji „Kontrateg“ Futura publikacija.
„VREME„: U eseju Književnost i propast koji „otvara“ istoimenu knjigu s podnaslovom „Transkulturalna naklapanja„, pišete da bi trebalo, u ovom novom vremenu, uraditi „obeležavanje i istorizaciju svega postojećeg, svojevrsnu reaktuelizaciju onoga što je već stupilo na put nepostojanja. Recimo – književnost„. Da li smo zaista sahranili avangardu „na odgovarajućem mestu na modernističkom groblju, pored svojih rođaka, originalnosti i autora„?
VLADIMIR KOPICL: Obe mudre opaske koje ste ukrasili navodnicima prožete su mislima i stavovima razočaranih tehnofila, kiberpankera i lucidnih postsituacionističkih kritičara sveopšteg planetarnog kvazikulturnog, medijskog i svakovrsnog drugog spektakla koji se uveliko ugnezdio i u evropskom, a ne samo našem lokalnom kulturnom sistemu. To sam, dabome, na više tematskih uzoraka podrobno analizirao u ovoj knjizi eseja, podsećajući zaboravne da umetnosti ne može biti bez umetnika, bez potrage za novim, i da se stvaralaštvo ne može saobraziti ciljevima tzv. kulturnih politika sa zadatim temama i ciljevima kojima bi umetnici trebalo da odgovore kao nekakav prigodan a jeftin, takoreći volonterski poslušan deo komunalnog sistema.
Da pojasnimo kako se ta stvar danas razvija na našem terenu, pogotovo književnom: dovoljno je podsetiti se da je naša država, za razliku od drugih u regionu, koje podržavaju autore i pisanje dela na našim „malim“ jezicima, na skandalozan način rešila da umesto domaćih autora podržava tranziciono snađene privatne izdavače, trgovce knjigama, veštije magacionere i njima podesnu tiražno-štancujuću spisateljsku i prevodilačku radnu snagu. Sada je to dodatno usavršeno u sasvim novu i čovečanstvu mahom nepoznatu vrstu antiumetničkog delovanja, gde uz budžetsku pomoć caruju prevodi zvezda i zvezdica aerodromske literature, kvazižanrovske lakirovke i serijalna prenemaganja baštinski naprečac osvešćenih kolega. Ozbiljnim i kreativnije nastrojenim piscima je ostavljeno da na način obostrano smrtonosne miroljubive koegzistencije izumru uz nekog malog i čestitog izdavača, ili da se pridruže niskomodusnom lukrativnom ne-prijatelju, kad već ne mogu da ga pobede.
A čini se da oba ta nazovi izbora vode na neko groblje mnogo neprijatnije od samo avangardističkog ili modernističkog, jer ako izbrišemo atribute autorskog i originalnosti, šta nam ostaje od književnog dela? Papir? Papir koji će inače nestati zajedno sa šumama i s nama piscima iskrčenim iz kulturnog polja kroz borbu s našom naopakom braćom, vekovima prosvećivanim a opet zlehudo nadobudnim kulturtregerskim panjevima.
Da li smo, onda, zaista olako „pristali na ponudu tzv. duha vremena, pomalo već sablasno virtuelnog i nalik kraju stvarnog„?
Pa dabome da smo pristali, čim smo pristali da budemo neplaćeni dnevno-noćni dežurni i požarni svojih mobilnih platformi, oni zatočnici mreža koji svaki čas moraju da uče tajne neke nove aplikacije koju nam je tek uvalio operater. I čim smo pristali da se ne viđamo jer smo se čuli ili razmenili SMS, dok decu unapred zamišljamo kao bio-tamagočije koji će stalno tražiti da im kupimo najnoviji ajfon umesto da ih redovnije pravimo.
Ono što mene u takvom trenutku književno interesuje, a čemu i romančić Purpurna dekada teži jeste mogući Treći put između već pomenutog tržišnog gordog izumiranja ozbiljnog pisca i mogućnosti da se on ružičasto prilagodi. Ta Svetla staza, sendera luminosa kopicliosa koju sam izabrao, možda je jedan od mogućih puteva da se, kao i dosad, gandijevskim ultimat fajtom borimo sa Sistemom. U slučaju Purpurne dekade, tako što ćemo kao zaneti ljubavnici literature svoje književno iskustvo, jezik i znanje pomeriti ka radu u malopre pomenutoj i sveopšte traženoj bladi–skandi–mandi paradigmi, ali na takav tekstualni način da ni podrška Muze ne izostane. Jer to je ključno, to s Muzom, i tonusom pisma, baš kao što je pre nekih pedeset godina čovečanstvu obznanio pevač Džeferson Erplejna Marti Balin. Rekao je: „Bina je naš krevet, a publika naša devojka. Mi se ne zabavljamo, mi vodimo ljubav“.
Pa i ja to radim pišući. Možda čak pišući i pomalo opako, ali se čini da to u ovom mom romanesknom slučaju i radi. To jest da jezik dovoljno sočno voditeljski obdelava interžanrovsku bašticu tako ljupko pinkujući, ali i džojstikujući, da joj ni jedna leja ne strada, već kapriciozno buja kao od te jezičke i fabulativne strasti amorozno zatravljena.
A i ta iskonski amorozna matrica pisma je umnogome ključna: jer kao što u jednoj prilici magično tačno i klasično neoriginalno reče moj nad-pod-žanrovski sabrat Zoran Ćirić, roman svoj prostor najbolje nalazi u jednoj od tri velike teme: porodici/odrastanju, ratu i ljubavi. Kao nazovi-početnik odabrao sam za romaneskni debi ovo treće rešenje, svakako najintrigantnije za moj predmetuzalemski uzrast. I sreća zasad nije izostala, kao ni čitaoci.
Da li je stvarnost zaista došla do kraja? I da li je onda književnost, u raspadnutom kontekstu, moguća? U novoj knjizi prepiske i Basara i Jergović diskutuju o tome da je za mogućnost pisanja preduslov postojanje sveta, da mora postojati kontekst u koji će se uklopiti, ili će mu oponirati, priča.
I svakako su obojica ovih blagorodnih kontekstnih čupavaca u pravu. Svet nam možda i nije baš neki naročiti dom, ali je bar jedina domovina na koju možemo da se pozivamo imenujući to što nas je snašlo na pragu posthumanističkog društva. Društva koje nas već opipava svojim deklarativno visokotehnološkim udovima, a čiji duh u mnogim svojim opštim reperima i svakodnevnim pojavama kleca i kljuca između puste virtuelne posesivnosti i predtehnološke želje za obiljem. Što nije naročito spojivo, mada je i to neki kontekst, između ostalog i da bi postalo tekst.
Nije loše, niti je nemoguće pisati o nečemu što čovek ne zna, jer to pred piscem otvara sasvim nov i devičanski autentičan prostor za kreaciju, koji se uz primese doživljaja i pismenosti da lepo ispuniti rečima. Međutim, ako poznaje svoj predmet, i uz njega se snalazi i termodinamički, numerički, slovno, pa i poetički plodno, onda je to još bolje. Jer onda tu uz doživljaj hoda i znanje, odnosno niz pluralnih znanja, što antagonistički neminovno porađa i onu znalački opuštenu prekomernost, nemerljivost, zavodljivost pisanog, nedopisanog i slućenog, koja preko veštog pisca može da zarazi i čitaoca.
S tom nadom i spremom se i ja, kao autentičan sledbenik, aktivista i ne-službenik ljubavne teme još od amoroznih šezdesetih godina prošlog veka, u svom romančiću bavim pitanjem drugog pola. Tajnama i tajnicama večnog ženskog i njegovih pozicija danas, kad se pomalo i poviše sve menja. A tu onda, naravno, ima prostora i za paradiranje darovima pesnika, četvrt-mistika, sanjara i eroto-statističara, od čega se nisam uzdržavao.
I zašto bih? Nije ni Gete. A i o našim najvećim piscima se nedavno otkrilo toliko toga čemu su se i neke žene radovale, da više lepo čovek ne zna beše li taj i taj veći stilista ili ponorniji švaler ekstremista. Što je u redu, jer nije dobre knjige lako pisati. Ni kad si sam, ni kad nisi. A pogotovo uopšte.
Da li ste zato u svom romanu Purpurna dekada izbegli spoljašnjost? Gradeći likove, niste koristili okruženje već isključivo odnos, tj. likove ne karakterišu samo njegove osobine već i one koje primaju od drugih.
Kako ko vidi, dabome. I relativno iskusno oko u nekim će poglavljima ove ne tako kratke knjige naći veoma instruktivan bedeker mesta idealnih za skrovite drajv in kontakte ne sasvim društveno prilagođenih ljubavnika u glavnom gradu severne nam Pokrajine, EXIT sitiju, što nije mala stvar. A roman ni socijalno-analitički nije nemušt, budući da imenuje neke ekstra aktuelne društvene epifenomene, od SMS i druge neokomunikacione dinamike nepostvarene strasti do u njoj uvek pritajene jutkologije i obrnute jutkologije.
Ako ovu priču o dvoje ljudi posmatramo kao istoriju čulnih odjeka između njih, kao roman strasti i potrebe za drugom osobom, nije li to priča ipak i o usamljenosti i beskrajnoj dubini samoće?
Usamljenost je plemenito osećanje na koje smo pravo zadobili onoga dana kad smo izašli iz pećine i osvetljenog kruga obredne vatre. Bez kakve-takve usamljenosti ne bi bilo izgubljenog vremena, pa tako ni onih koji o tom izgubljenom vremenu pišu, mahom kad su objektivne vremenske prilike nepogodne, tj. kiša na pragu, a kišobran u Hagu.
Takva usamljenost je danas naš visokotehnološki inovirani cimer i kreativno dobrodošla himera. A samoća je nešto drugo: izabrano prosvećeno stanje jedinke koja teži čišćenju Augijevih štala iskustva, bilo da je u pitanju monah, poslednji nindža, samosvesna kornjača ili helz endžel na motoru s neograničenim resursima benzina i avansno doživotno plaćenom putarinom, koju mu je regulisao izdavač pokajnik. Recimo.
To ga i čini aktuelnim upravo u ovo vreme kada se uporno, zbog izbijanja pandemije, insistira na reči „socijalna“ a ne samo „fizička“ distanca. Da ne prepričavamo sada junaka koji u hotelskoj sobi ne želi ništa da takne, a nema ni zaštitne rukavice sa sobom.
Hotel je umnogome metafora i više od metafore našeg vremena. Ne samo zato što smo upravo uništili planetu kao naša deca hotele u kojima su bili na ekskurziji, nego i zato što će nas taj hotelsko-virusni filing sve lošijeg/skupljeg uslužnog življenja u prostoru kojim smo se predugo samo služili sve izrazitije sustizati, koliko i mi njega.
Ali, izuzetnim dijalogom i poniranjem u tok misli i žene i muškarca u njihovom odnosu, kao da ste došli do „glavnog junaka“ priče o tom odnosu, o „uznemirenosti„. Da li je ona nezaobilazna u „drugom poluvremenu“ života?
Lično vreme je mahom izmišljotina, jer svaki naš Ja koji preskače barijere sopstvenih ljudskih doba je toliko jedinstven da ga doživljavamo kao uvek istog. A onda ga kao takvog i osećamo i rado projektujemo, da ne kažem baš – projektilujemo, u tzv. Drugo. A šta još, to jest šta Drugo još dodati, sem da bez večnog nemira, uznemirenosti, dakle – same želje, teško da bi i bilo ičega sem možda prvobitnog pisma i pisanja o samom nedostatku istog. A verovatno ni toga.
„Gde nas jezik navodi da naslutimo telo, a tela u stvari nema, hteli bismo da tamo postoji duh“ – citirali ste Ludviga Vitgenštajna za moto u prvoj zbirci poezije, a zatim, nakon 40 godina od tada, ponovo ste potegli za istim citatom na tematskom skupu „Jezik koji nas spaja i razdvaja“ zaključivši da svet odavno nije moguć na samo jednom jeziku… Bili ste među prvim konceptualistima koji su „otkrili“ Vitgenštajna a koji su uvideli neophodnost razlikovanja jezika od govora kao njegove praktične primene. Kako se određujete prema aktuelnoj Deklaraciji o zajedničkom jeziku?
Sve što vodi zajedništvu, planetarnom pa i regionalnom, daleko je bolje od svega što ne vodi ničemu ili vodi samo nečijem nečemu, što uglavnom izađe na isto. Ne sećam se više sadržaja te deklaracije, ali još uvek imam utisak da je pisana u dobrom duhu i bilo bi mi izuzetno drago da se taj njen duh otelotvori na delu. A to se u kreativnom delu populacije, kojem snatrim da još uvek pripadam, inače zbiva bez ikakvih jezičkih smetnji i nedoumica, kojima je ipak pre mesto u večno upitnoj nauci nego u večno radoznalom, a tako neupitnom stvaralaštvu.
I književni kritičar i pesnik Gojko Božović konstatuje da u svojim novim pesmama predočavate svet u izmicanju, svet u kome nisu stalni ni oblici, ni pojave, ni procesi, ni značenja, ni sam jezik, ni ono što jezik označava po navici. Kada ste primali nagradu „Desanka Maksimović„, koja se dodeljuje za celokupno pesničko delo i doprinos srpskoj poeziji, rekli ste: „Za mene pesma je ples na ostacima jezika, onih koje smo učili i onih što nas uče da nikad nismo sami i da je svako sam, ali nikad prepušten sebi u gustoj šumi vremena.“ Šta je za vas proza, sada kada ste se i u njoj umetnički izrazili?
Gojko je neko ko zna šta pišem i šta sam pisao, uz to izuzetno pronicljiv, pametan i obučen kolega kritičar, čija je ocena mojih novijih pesama toliko tačna da me čak donekle brine neće li mlađe kolege ovim slutnjama o mom izmicanju u nepostojeće zapravo da mi poruče da je vreme da se izmaknem bar toliko da neke nagrade koje bih još mogao dobiti ostanu i za njih. Jer, o tome danas snatri svaki pisac koji inače nema od čega da živi ako ne propinkuje itd.
Proza je, dabome, samo mlađa sestra poezije, vremenski razvučeno pevanje i pripovedanje kao svojevremene raga rok psihodelične mega-etide grupe Grejtful ded, samo s nešto manje improvizacija i više raznovrsnog garnirunga na tacni.
I kao i svaka poezija, ni proza ne sme da bude dosadna, jer to je smrtni greh pisanja bar koliko i smrtni čas čitanja. S te visoke platforme uvek skačem u Plitvice pisanja, jer ako tekst ne zavodi svog najbližeg, tj. pisca ili neki ženski lik dok još nastaje, kako li će tek, jadan, pred suštog čitaoca svog, svog večnog a tako ovosvetskog Lazara.
Onda svakako nije jedna od tih „opakih zadrški„…
A što ne bi bila? Bolje i opako nego jao i naopako. Pašće sigurno neka sitna optužnica za mačizam, odnosno za nebezbednosni falocentrizam mog pisma i njegovog globalno-lokalnog interesovanja za ženske moći. Što je puka budalaština, jer većeg kavaljera od mog jezika i njim proizvedene pisane slikovnosti nema kad su dame u pitanju. Briga za ženu i autentično žensko svima nam je na vrh jezika još od Raja i biblijskih čudesa, jedino što to sad pomalo umetnički previđamo. Zapravo, izbegavamo da ne bismo potpali pod udar raznih antimačistističkih, femino-rojalističkih, modno-animističkih i drugih tobož-turbo-anti-protivnih činilaca i propagatora nadživotne rodno korektne uskogrudosti kao lične koristi.
Pa koji to muškarac današnjice ne bi poželeo da bude, makar i kao Kosančić Ivan iliti Toplica Milan u svom poslednjem trenu, okružen jatom brižnih devojaka s ibrikom u ruci, ili da se kao Carević Ivan od Mesne zajednice – MZ – nađe na nešto raspusnijoj Ivkovoj slavi, ako već ne može da bude ikakav digitalno osnaženi Porfirije Rubiroza, nekakav šeik ili emir kome se otvaraju sva vrata, i domovinska i damska.
Nežan i jezički sofisticiran mačo u uzmicanju? Što da ne? Stostruko bolje nego grub šonja. Purpurna dekada vam pruža prečicu do te spoznaje. I šta će ko da misli dok tuda slasno hodite – uopšte ne haje.
