Sasvim zaslužena festivalska senzacija u poslednjih ni mesec dana i definitivno najprijatnije srpsko filmsko iznenađenje u godini na samom izmaku, pod krinkom „malog“, naoko nenametljivog filma izniklog u primetnim produkcionim neuslovima, ostvarenje Moj jutarnji smeh, celovečernji igrani debi reditelja i scenariste Marka Đorđevića, govori o dosta toga, ali ponajpre, reklo bi se, o prokrastinaciji kao multigeneracijskom usudu i važnoj identitetskoj odrednici, koja, uz sav čemer i breme koje sa sobom tegli širom planete, pa, dakle, i kod nas, može da bude i izvor krajnje viralnog humora, ali i osnova za srećan svršetak.
Glavni junak, trideset i kusur godina star Dejan, nastavnik istorije na zameni, uz to i bez potpunog seksualnog iskustva, tenzična je, nezrela, sobom opsednuta i na prvi pogled ne baš simpatična osoba (film počinje prikazom njegovog sukoba sa ocem oko pojedenih palačinki), koja uprkos tome zavređuje i gledalačku pažnju i empatiju (naravno, ima tu podosta i radosti prepoznavanja istog ili makar dovoljno sličnog), baš kao i narečeni srećni svršetak. Čini se da ni Dejan ne vidi to u isti mah i mitsko i poslovično svetlo na kraju tunela, i da će spokoj (ili barem njegov privid) ostati tek puka apstrakcija i nikada zbilja nedosanjani san. Kao što to veli, recimo, Dino Bucati u svojoj izvrsnoj Tatarskoj pustinji (novo izdanje pre par sedmica objavila Laguna, u prevodu Dejana Ilića): „Pomisli da je mrtav, i da mu je bog oprostio. Pomisli da je na drugom svetu, i da je taj svet prividno jednak našemu, samo što se sve ono što je lepo obistinjuje u skladu s pravednim željama pojedinaca, i kad je čovek zadovoljan u tome, duša mu se smiri, a ne kao ovde dole, gde je uvek nešto što ogorčuje i najlepše dane.“
U formi naglašeno naturalističkog i potencirano svedenog izraza, dakle, potentne građe za još jednu ubitačno čemernu dramu o životu ovde i sada, i na tragu onoga što već mnogi prepoznaju kao ovdašnji eho novog rumunskog filma, Moj jutarnji smeh zapravo gledaocima na dar „prošvercuje“ izrazito šarmantnu, duhovitu i istinski smešnu komediju jedne zaista zanimljive naravi u naoko ne preterano maštovitoj životnoj situaciji – život sa roditeljima, pominjana prokrastinacija, usamljenost, izvesna nesnađenost u društvenom smislu, nelagoda u društvenim interakcijama čak i sa poznanicima iz sličnog miljea i istih i približnih godina… Dejan ubrzo u gledaočevim očima evoluira u sugestivan i vešto dramaturški isklesan primer ovdašnjeg poimanja pojma everyman. Dejan je epitom onoga što tangira i što u mnogima budi trenutno saosećanje, te imajući to u vidu nikoga ne bi trebalo da začudi srčana reakcija čak i neprikriveno ciničnih i zahtevnih ljubitelja autorski jasno i odrešito profilisanih filmova. Marko Đorđević je već u ovom svom dugometražnom prvencu postigao ono o čemu snevaju mnogi, čak i vidno iskusnije i starije kolege – da stvori centralni lik koji će se pokazati kadrim da nosi čitav film, da bude njegova prva i najneposrednija spona sa gledateljstvom, da pobudi razumevanje i saosećanje i da, koliko je tako nešto danas uopšte i moguće, dugo ostane u pamćenju onih koji su ovaj film odgledali. A Đorđević je sve to ostvario u formi neusiljene komedije, u kojoj humor i ono smešno proističu iz idejnog plana i okvira, a ne bivaju puki proizvod intenzivnog ponavljanja poznatih preteča i udžbenički potvrđeno učinkovitih, lakih rešenja i prečica.
Naravno, Moj jutarnji smeh, uz svu evidentnu rediteljsku veštinu i suvereno vladanje zacrtanim ciljevima uprkos krajnje svedenom budžetskom okviru (a ovo je niskobudžetski film čak i po srpskim merilima), ne bi bio to što jeste (a jeste dosta toga, i to dosta toga važnog, privlačnog i podatnog i za analizu i za gledalačko uživanje) da nije naprosto savršene glume Filipa Đurića u, reklo bi se, ulozi dosadašnje karijere (Đurića ovih meseci gledamo i u RTS-ovoj seriji Grupa, a značajnu rolu izneo je i u takođe zanimljivom i vrednom filmu Jesen u mojoj ulici reditelja Miloša Pušića, koji je producent ovog Đorđevićevog filma). Đurić ovom svojom kreacijom u srpski film vraća nadahnutu i svežu glumu, u potpunosti lišenu blefa i ziheraškog preuzimanja gotovih rešenja i povlađivanja publici koja je ipak znatno mudrija i zahtevnija nego što to dobar deo ovdašnjih filmskih stvaralaca misli i veruje. Pohvale moraju da idu na račun Ivane Vuković, koja odlično parira Đuriću, svesno ostajući u njegovoj senci, ali ponudivši zrela i sasvim prikladna rešenja bez kojih ni Đurićeva rola ne bi mogla da dobaci do tih visova. Jasna Đuričić pak podseća na često zaboravljenu moć mudrog glumačkog underplaya (namerno svedene i diskretnije glume), a Nebojša Glogovac gospodari scenom koja će, sva je prilika, u daljoj budućnost nadživeti film u celini i postati deo kolektivnog filmskog sećanja. Naravno, sasvim zasluženo.
U rediteljskom smislu, Marko Đorđević se opredelio za jednostavan, voajerski pristup pripovedanja na vizuelnom planu, odlučivši se za statično postavljenu kameru koja beleži ono što može. I što treba. Po tom pitanju, Marko Đorđević i ostatak ključnog dela autorske ekipe izabrali su onaj čuveni vojni nauk iz Umetnosti ratovanja, koju je sročio Sun Cu, a koja nas podučava da je najbolje sakriti se upravo tamo gde je vidljivost najveća. I zaista – ovaj film svoj skroman budžet i sve što ta finansijska omeđenost nužno nameće kao bezmalo uvek neprobojni zid obrće u svoju korist, a film kao celina izvlači punu korist iz ograničenja baš te vrste. Na sve to, Moj jutarnji smeh se sa puno samopouzdanja kreće po najčešće malenoj, ako ne i gotovo uvek eluzivnoj tački spoja autorskog filma i ostvarenja koje lako komunicira sa dobronamernim gledaocem, spremnim na grlen smeh na gorke teme a uz nimalo ušminkanu sliku stvarnosti koja boli pa boli.
