Svečanom dodelom nagrada u sredu 30. oktobra, u Sarajavu je završen 42. međunarodni teatarski festival MESS. Najviše nagrada, kojih inače ima nepotrebno mnogo i koje nisu baš najbolje koncipirane, dobila je predstava dobro poznata i publici ovogodišnjeg Bitefa – Vojcek u režiji Boba Vilsona i u izvođenju Teatra „Beti Nansen“ iz Kopenhagena. Ostale nagrade otišle su u ruke autorima predstava koje su, bez ikakve sumnje, obeležile 42. MESS – Mnemonic engleske trupe Komplisite u režiji Sajmona Mekbarnija, Endstation Amerika berlinskog pozorišta Folksbine u režiji Franka Kastorfa i W–radnički cirkus mađarskog reditelja Arpada Šilinga… Inače, zanimljivo je da je, pored Vilsonovog Vojceka, još jedna predstava sa ovogodišnjeg MESS-a bila prethodno izvedena na Bitefu; reč je o Rekvijemu italijanske trupe „Fani i Aleksander“. Ovo poklapanje ne svedoči toliko o srodnosti koncepcija koliko o pragmatičnoj i nadasve korisnoj međufestivalskoj saradnji, zasnovanoj na činjenici da je lakše dobiti stranu pomoć ukoliko pozvana predstava treba da gostuje u nekoliko zemalja regiona.
Kada se pogleda ovogodišnji izbor selektora MESS-a, istaknutog reditelja mlađe generacije Dina Mustafića, prepoznaju se dva glavna obeležja. Prvo obeležje jeste velik broj predstava iz Bosne i Hercegovine, odnosno iz zemalja bivše Jugoslavije (Hrvatske i Slovenije), naspram svega pet predstava iz „pravog inostranstva“. Druga karakteristika selekcije odnosi se upravo na tih pet predstava – jeste da ih je bilo relativno malo (razlozi su verovatno i finansijske prirode), ali među njima nije bilo nijedne zalutale predstave, nijedne koja bi bila rezultat selektorovog kompromisa ili improvizacije. Naprotiv, neosporna je činjenica da su autori i trupe kao što su Vilson, Kastorf, Šiling, Komplisite, „Fani i Aleksander“ veoma značajne i referentne pojave u kontekstu savremenog evropskog i svetskog teatra.
Međutim, upravo velika „specifična težina“ ovih predstava pravila je izvestan disbalans jer su „domaće“ predstave (nacionalne i regionalne) teško izdržavale ovakvu konkurenciju. Ovaj utisak stekao sam na osnovu nekih „domaćih“ predstava koje sam video, ali još više na osnovu kritika i komentara o onima koje nisam video; takođe, činjenica je da nijedna od mnogobrojnih nagrada, osim one za životno delo, nije otišla autorima iz BiH, odnosno iz zemalja bivše Jugoslavije. Međutim, načelne primedbe koje bi se mogle uputiti ovakvom programskom disbalansu anuliraju se stavom nekih sarajevskih kritičara: vrlo je korisno što je nacionalna produkcija bila zastupljena u ovolikoj meri jer ona tek u ovakvoj međunarodnoj konkurenciji dobija optimalniju (čitaj, strožu) proveru.
I, zaista, čini se da je jedna od najznačajnijih tekovina 42. MESS-a upravo stroža provera nacionalne produkcije (neke kritike izazvale su burne rekacije), koja je bila čisto umetničke prirode i koja nije dopuštala da emocije vezane za bolna iskustva iz nedavnog rata ublaže kritički sud. Takav odnos je neophodan preduslov profesionalnog napretka u bilo kojoj sredini koja je, iz ovih ili onih razloga, stradala od nekog oblika diskontinuiteta i/ili izolacije (ne treba posebno isticati da je strogo suočavanje sa samim sobom neophodno i srpskom pozorištu).
U završnom delu festivala, onome kojem sam prisustvovao, neosporno su se izdvojile dve predstave, Endstation Amerika i W– radnički cirkus; njih spaja samo to što se iza ovih neobičnih naslova kriju adaptacije dva velika dela svetske klasike – drama Tramvaj zvani želja Tenesija Vilijamsa i Vojcek Georga Bihnera. U predstavi Franka Kastorfa poznata Vilijamsova drama poslužila je kao osnova za stvaranje samosvojnog umetničkog, intelektualnog i ideološkog univerzuma, koji lako prepoznaju svi poznavaoci rada jednog od trenutno vodećih nemačkih i svetskih reditelja. Veoma brižljivim i tačnim izborom i najsitnijeg ikonografskog elementa (kuhinja obložena lamperijama, slika rumene plave devojčice kao iz staklorezačke radnje, muške bele sportske sokne kao iz porno filmova, mini suknje u kombinaciji sa belim kaubojkama), reditelj Kastorf i njegov scenograf i kostimograf Bert Nojman grade svet neke rane malograđanštine, svet koji stoji zaglavljen u raskoraku između proletarijata i građanstva. Glavni paradoks i ujedno glavna specifičnost ovog plastično donetog miljea sastoji se u tome što je on ujedno vrlo konkretan i krajnje univerzalan; drugim rečima, taj konkretan, do detalja izgrađen svet pramalograđanštine postoji, sa određenim varijacijama, i u današnjem Nju Orleansu i Berlinu, ali i u današnjem Sarajevu i Beogradu.
Ovakvo okruženje Kastorf koristi da bi, putem dinamične, maštovite i provokativne scenske radnje koju ostvaruje u saradnji sa zaista sjajnim glumcima pozorišta Folksbine, cinično pa čak i grubo razgradio svet Vilijamsove drame. Naime, u ovoj predstavi nije samo Blanša osoba koju je život osujetio; njena sestra Stela i zet Stenli, koji su u komadu prikazani kao plemenita i razumna žena, odnosno snažan, grub i odlučan muškarac, u Kastorfovoj predstavi postaju infantilno-retardirana Barbika sa piskavim glasićem i ležerno fucnuti švaler koji više ne može iz jednog skoka da ustane sa poda. Taj cinični odnos prema ovom ispraznom svetu najbolje odražava sjajna uvodna scena u kojoj desetak minuta gledamo Stelu i Junisu kako lome jaja u šejker, ispuštajući pri tom neartikulisane glasove, dok Stiv do izbezumljenja drombulja na gitari poznate stihove“it’s just a perfect day“.
Međutim, kao što to obično biva u Kastorfovim predstavama, provokativna scenska partitura, krcata brojnim citatima koji se ovog puta kreću u rasponu od Čehovljeve drame Tri sestre do Hičkokovog filma Psiho, počinje postepeno da se vrti u mestu i tako postaje nekako samodovoljna. Ovde treba odmah naglasiti da nije u pitanju rediteljev propust, već svesna namera da se gledaoci dovedu u „graničnu situaciju“, u situaciju da ili prihvate ovakvu krajnje provokativnu i isključivu teatarsku poetiku ili napuste salu (na premijeri poslednje Kastorfove predstave Majstor i Margarita u junu u Beču posle pauze je ostalo malo više od pola sale). Potvrda da je reč o autorskom stavu nalazi se i u rediteljevoj izjavi sa dodele nagrada 42. MESS-a da se njegove predstave ili vole ili ne vole.
Potpuno drugačija, iako podjednako samosvojna i prepoznatljiva autorska poetika javlja se u predstavi W– radnički cirkus mladog, ali već internacionalno priznatog mađarskog reditelja Arpada Šilinga. U ovoj scenskoj adaptaciji Bihnerovog Vojceka nema ni citata, ni ikonografskih elemenata iz savremene civilizacije, ni demistifikujućeg cinizma. Naprotiv, Šilingova rediteljska poetika se svodi, kao i u njegovim ranijim predstavama, na jedan elementaran i organski scenski univerzum sačinjen od golih ljudska tela i osnovnih prirodnih elemenata (zemlja, vatra, voda).
Ovde ne treba steći pogrešan zaključak da Šiling koristi spomenuta sredstva – gola tela, vodu, zemlju, vatru – da bi pružio uopštenu i klišetiziranu sliku o, recimo, elementarnim silama koje vladaju našim životima; ne, u njegovoj predstavi spomenuta sredstva se koriste na scenski artikulisan i izdiferenciran način, pa tako poprimaju karakter ubojitih scenskih metafora. Tako, na primer, predstava počinje upečatljivim i snažnim prizorom izranjanja golog Vojceka iz debelog sloja zemlje, što može da se protumači kao scenski izraz verske alegorije o nastanku Čoveka, Čoveka čiju će nevinost (oličenu u golotinji) spoljni svet proganjati i neminovno uništiti, baš kao što je uradio i s Bihnerovim junakom… Na kraju nam samo ostaje da se nadamo da će se u okviru jednog od narednih izdanja Bitefa i beogradska publika upoznati s radom jednog od najzanimljivijih autora savremenog mađarskog teatra.
