Narodno pozorište posle više od tri decenije na svom repertoaru ponovo ima komad Aleksandra Nikolajeviča Ostrovskog Talenti i obožavaoci, u kom svakako možemo prepoznati temu koja bi nam bila zanimljiva danas: komad nam priča o devojačkim tegobama pre odluke da se krene stazama slave. Konkretnije, mlada i perspektivna glumica Aleksandra je zaljubljena u Petra Meluzova, siromašnog i poštenog učitelja, ali i u pozorište i uspeh na sceni koji joj zaboravljeni gubernijski gradić nikako ne može pružiti. Kroz četiri čina pratimo njenu životnu dilemu: da li će se opredeliti za ljubav i skroman život, ili će prihvatiti fer sponzorsku ponudu bogatog gospodina. Ovakav tip moralne dileme uvek je potencijalno aktuelan, ali ta aktuelnost u ovom slučaju pada u zasenak usled jednog olakog i nepromišljenog pristupa koji se neodoljivo bliži amaterskom. Reditelj Slavenko Saletović je, samo kada je u pitanju izgovorena replika, ostao veran tekstu. U svim ostalim segmentima susrećemo se sa krajnje površnim i nepromišljenim rešenjima, koja počinju odmah od scenografije (potpisuje je Aleksandar Denić). Već prvi pogled na stan Domne Pantelejevne i kćeri joj Aleksandre ozbiljno se suprotstavlja majčinim rečima koje nam objašnjavaju tešku materijalnu situaciju u kojoj se njih dve nalaze (ona kuka o brojnim dugovima i zapomaže za kesom šećera): upoznajemo ih u ambijentu svetlog skupog drveta i nameštaja koji kao da je sveže dovezen iz nekog prodajnog salona, i gde nam, valjda, nedostatak pokućstva (osim par knjiga na stolu jer Saša mora iz nečega da uči uloge) treba objasniti da njih dve jedva sastavljaju kraj s krajem. Kostim Milanke Berberović nam takođe malo govori o silnim socijalnim razlikama. Čak i ako bismo pretpostavili da glumica daje sav svoj novac na dve skupe haljine, garderoba Pantelejevne više odaje prostu nego siromašnu ženu, tako da nigde, osim na rečima, ne vidimo bedu koja njih dve pritiska. Možemo možda reći da je konstanto kukanje Pantelejevne o materijalnoj ugroženosti samo još jedno sredstvo u borbi za što boljeg mecenu, ali ovakva interpretacija bi bila najgrublje učitavanje.
Ipak, prave scenske strahote dalje oblikuje, i neprestano nadgrađuje, beskonačno povišen opšti ton glumačke izvedbe. Celokupan ansambl nemilosrdno gazi po dominantnim crtama svojih likova, koristeći se obilato napadnom gestikulacijom i uz često igranje na publiku. Petar, direktan mladić i beskompromisan moralista, tako će u tumačenju Mihaila Lađevca govoriti odsečno, upirati i pretiti prstom kad zatreba, kao što će mu i glas neprestano treperiti u trenucima velikog uzbuđenja. Lepomir Ivković igra kneza Dulebova kao najgori kliše prebogatog malograđanina: govori stegnutog grla, sav je ukočen, naglašava svaku reč i slaže ozbiljne grimase, a Mihajlo Janketić insistira na karikiranju pijanog čoveka dok tumači lik starog tragičara Gromilova. Aleksandra Jelene Helc svoju čestitost dokazuje gledanjem u stranu, svoje nezadovoljstvo iskazuje besnim lupanjem štikala o pod, a dodatno niti uspeva da postigne famme fatalle izgled niti zavodljivu čednost. U nepotrebnom preterivanju ipak prednjači Nada Blam – njena Pantelejevna se prenemaže, kuka, širi ruke, busa u grudi i pada na kolena uz neizostavno tremoliranje.
I pojedinačne epizode predstave takođe upotpunjavaju negativnu sliku, prvo za oko zapada neobjašnjivo prisustvo na sceni tri matrjoške – tri devojke u narodnoj nošnji koje uz muziku i ples pokrivaju pauze između scena, dovode i ispraćaju likove sa scene, i prisutne su tu valjda estetike radi i kao kvazifolklorni element za razonodu. Sama završna scena zaokružuje ovih skoro dva sata neviđenog pozorišnog treša: glumci stoje nepomično dok sa plafona uz patetičnu muziku i mahanje tri matrjoške pada novac, ali i zavesa na postavku koja se ozbiljno kandiduje za fijasko sezone. Narodno pozorište beleži još jednu neslavnu recku u nizu i ponovo izbacuje predstavu koja izaziva ili smeh od muke ili čupanje kose i postavlja iznova samo jedno pitanje: kada će se blamaža najstarije beogradske pozorišne institucije prekinuti.
