(Ne)disciplina kičme

Branislav Nušić se kao veoma mladi gimnazijalac uključio u radikalsku omladinu i zato je imao neposredan uvid u to kako izgleda politički život u obrenovićevskoj Srbiji. Ovo saznanje je iskoristio da napiše Narodnog poslanika kada je imao samo devetnaest godina. Iako bi se od mladog čoveka, punog ideala i nacionalnog zanosa, moglo očekivati da u susretu sa prljavim političkim igrama reaguje besom i gađenjem, Nušić nije bio takav. Naime, na početku komada vidimo da je kuća Jevrema Prokića jedan ugledan, pristojan, dobrostojeći palanački dom. Jevrem Prokić je građanin po sredini, skromnih intelektualnih i obrazovnih mogućnosti, koje su taman dovoljne da uspešno opstaje u svojoj sredini. On je, takođe, pomalo nevešt i naivan – uhvatili su ga u pokušaju šverca špiritusa, zbog čega je platio i kaznu. Komički “zalet” Narodni poslanik dobija kada se takav lik prepusti sopstvenoj strasti i pomisli da bi mogao da bude narodni poslanik u Beogradu. Naivan i nevešt, on upada u intrige lokalnih muljatora koji od njega izmamljuju novac, usluge i obećanja o dozvoli korupcije kada Prokić dođe na vlast. Mi kroz komad pratimo kako se taj, inače prosečno čestit čovek, spušta na nivo Srete Numere i njemu sličnih. Do kraja komada Nušić potpuno razotkriva nekompetentnost i zaluđenost svog junaka, ali ga ne kažnjava brutalno. Na kraju komedije Jevrem Prokić priznaje poraz, ali nije skrhan već se vraća u normalu i miri sa činjenicom da će, ako ne on lično, a ono makar njegov zet advokat Ivković i kći Danica, predstavnici opozicije, otići u Beograd. Možemo da pretpostavimo da je pišući o Ivkoviću, mladom, školovanom i ambicioznom advokatu koji pred sudom brani žrtve porodičnog nasilja, mislio na svoje drugare iz radikalske stranke. Pisac piše komade u kojima ne samo da mladost i mudrost pobeđuju starost i ludost, već i svoje junake, zaluđene maske vlasti i novca (kako ih naziva Josip Lešić u knjizi Nušićev smijeh), uvek predstavlja kao naše sugrađane koje je “samo” ponela strast, a ne kao karakondžule i čudovišta. To je karakteristika Nušićevih komedija sve do Pokojnika. Važno je setiti se toga kad god se postavlja ovaj značajni pisac.

Predstava Narodni poslanik Snežane Trišić je savremena i u duhu i u načinu postavke. Kada kažemo da je postavka u duhu savremena, hoćemo da kažemo da je ona savremena u načinu na koji vidi svet politike. Veoma je rašireno uverenje da se u politiku uključuju samo nečasni ljudi koji se međusobno vrlo malo razlikuju bez obzira koju partiju zastupaju i da su sve političke kampanje veoma prljave. Takođe, mnogi veruju da između vlasti i opozicije nema suštinske razlike osim u stepenu uglađenosti. I na kraju, smatra se da je zadatak pozorišta da ukazuje na manjkavosti društvenog života – treba ukazati na problem, postaviti pitanje, ali ne dati odgovor. To se sve u ovoj predstavi sjajno vidi. Rediteljka Snežana Trišić i njena saradnica dramaturškinja Aleksandra Jovanović su fino i delikatno obradile Nušićev tekst i saobrazile ga svojoj nameri. Vodeći se ovom idejom, rediteljka i scenografkinja Marija Kalabić su radnju komada iz “primaće sobe” prebacile u magacin Prokićevog dućana. Taj dućan je od one vrste gde se prodaje sve što bi se moglo prodati i na tome zaraditi – od rekvizita za plažu, preko plastičnih biljaka, do kartona sa jajima i kobasicama. Prostor je krcat sanducima za transport, papirima i raznoraznim drangulijama koje su odlične za glumačku igru. Kostimografkinja Marina Sremac je obukla glumce u istom stilu i glumci su na osnovu toga napravili svoje likove koji su skoro pa groteskni – svi imaju nekakve prevelike i čudne perike i kreću se kao da pate od skolioze. Na taj način oni postaju metafora vremena u kome žive ljudi bez karaktera i bez kičme. Svi oni govore nekakvim jezikom koji vuče na savremeni govor centralne Srbije. Kada počne predstava, nama prosto zastane dah, jer nas ona uverava da je Nušić naš savremenik. Dok je gledate, ne možete a da se ne zapitate da li je politički život u Srbiji zaista bio oduvek ovakav kakav je danas ili smo ipak u 21. veku regresirali u obrenovićevski 19. vek. To osećanje nas snažno drži u prvom delu predstave. Glumci se zaista trude – smislili su niz gegova (scenski pokret Igor Greksa). Kompozitorka Irena Popović Dragović napisala je efektne brehtovske songove koji nas stalno podsećaju gde živimo i šta se dešava. No, kako vreme teče, predstava postaje monotona i usporena. Možda predstava nema dobar tempo jer glumci iz dva ansambla i dve države ne mogu da je igraju dovoljno često. Ali, možda je problem i još nešto. Naime, ako je Jevrem Prokić na početku predstave slična baraba kakva je Sreta Numera, onda ne možemo da pratimo kako se on kao centralni lik menja i sve više upetljava. Osim toga, ako je advokat Ivković kao predstavnik opozicije u suštini isti kao Prokić i Sreta Numera, onda ne možete ni imati pravi rasplet jer sve ostaje isto od početka do kraja. Ta zakočenost predstave u stalno istom najjasnije se vidi na primeru glume Milana Vejnovića koji igra Jevrema Prokića. Kada se njegov Jevrem pojavi na sceni, on je izuzetna pojava, ali nema funkciju motora koji daje komički uzgon predstavi. On i ne može to da bude jer između njegovog lika i svih ostalih likova nema razlike ni u kostimu, ni u načinu igre. Pored Milana Vejnovića tu su i Minja Peković, Vini Jurčić, Ljubiša Ristović, Irena Tereza Prpić, Luka Mihovilović, Srđan Sekulić, Vladimir Grbić, Igor Greksa i harmonikaš Matija Ulbrich, koji se trude da budu atraktivni u svojim pojavama i to im uspeva tim više što su njihove pojave kraće i efektnije. Naročito je efektan Igor Greksa koji igra dve uloge – Jovicu i Mladena. On je pokazao i fizičku okretnost i spremnost koja je dovedena do ivice akrobatike.

Predstava Narodni poslanik je na svoj način značajna jer su se ansambli Narodnog pozorišta Subotice (Srbija) i Gradskog kazališta Pule (Hrvatska) udružili da zajedno rade sjajnu Nušićevu komediju. Verujemo da takve koprodukcije doprinose boljem razumevanju i kulturnoj integraciji na ovim prostorima. Ovi udruženi glumci zajedno, iako pripadaju regijama koje imaju različite govore (Vojvodina i Istra), uspeli su da se jezički usaglase (lektor Đorđe Marković) i relativno ujednačeno govore naglaskom treće (centralna Srbija) regije. Dobro je što postoji festivali poput “Nušićevih dana” zahvaljujući kome su građani Smedereva mogli da vide ovu zanimljivu produkciju koju, da nije festivala, verovatno nikada ne bi videli. Dobar je i repertoarski potez subotičkog pozorišta koje u vreme kada su kod nas izbori postavlja na sceni Narodnog poslanika, koji upravo i govori o jačanju korupcije kroz aktivnosti političkih stranaka. Nevolja je samo u duhu vremena i u činjenici da ga pozorište bespogovorno sledi. Jer, ako duh vremena “kaže” da su u politici svi isti i da bolje nikada nije bilo i nikada neće biti, zar pozorište ne bi moglo da pobudi u publici želju za promenom? Nije dovoljno uvesti ljutite brehtovske songove i pevati ih “na publiku”. Nušić je verovao da postoje bolji, mlađi, pristojniji, pametniji, kompetentniji građani i da će oni sigurno pobediti, makar u pozorištu i čak iako su opozicija. Umemo li mi, makar na sceni, da zamislimo i stvorimo drugačiji svet?