Prema aktuelnom beogradskom vicu, Karla del Ponte je generalu Lazareviću rekla istorijsko ’’Nema ceka, Lazo’’, pa je usledila istorijska predaja na Koštunovom kanabetu. Videli smo uobičajenu sliku, da ne kažem stilsku garnituru, koja je odisala ozbiljnošću i odgovornošću. Tona nema, svi ćute i ozbiljno klimaju glavama. Danima je trajalo ubeđivanje, sve je već rečeno i ostalo je samo slikanje za uspomenu pred rastanak. Sledeći putnik već je najavljen, neka se pripremi – Pavković.
Za to vreme, iz Haga nam se obraćao Vojislav Šešelj. Njegova pojavljivanja su prvenstveno namenjena domaćoj publici, sa očajničkom potrebom da se nadmaši Slobina kreacija. Vojvoda se žali na sporost tužilaštva i traži na srpskom štampane presude u slučajevima podsticanja na nasilje iz prijateljske Ruande. Tamo je neki njihov Šešelj putem radija pozivao ljude da ubijaju pripadnike plemena Tutsi. Uopšte, da li je neko razmišljao (u svetlu poboljšanja odnosa sa Libijom) da se onako haški zbratimimo sa Ruandom, koja nam je bliska po zločinima i nesreći. Uskoro ćemo se približiti i po nacionalnom dohotku.
Neverovatan je i najavljeni koncept Šešeljeve odbrane, koji će se, navodno, zasnivati na tezi da je za sve zločine u bivšoj Jugoslaviji direktno odgovoran rimski papa. Kod nas postoji uzrečica, kojom se abolira svaka odgovornost, pa kažemo – ako nisam ja, ko je, nije valjda rimski papa! U trouglu svetske antisrpske zavere Vatikan–masoni–mudžahedini, Šešelju je očigledno papa prvi na listi. Ovo je školski primer srpske epske fantastike, jer se u racinalni sled događaja (ili stroge pravne procedure) ubaci samo jedan iracionalan detalj i onda dobijete mit. To je obrazac koji se može prepoznati u našem javnom životu i na nesreću- odlično funkcioniše na televiziji. To odlično zna i Beba Popović – nevidljivi svedok i propagandista.
U ogledalu Srbije, emisiji ’’Nedeljom se odmori“, napravljeno je superkanabe na koji su stali svi akteri naše svakodnevice. Osim gospodina voditelja Žike, tu su bili portparol Fonda za obnovu i razvoj, kubanski ambasador, Milanka Karić, salsa bend i orkestar Baneta Đokića. Umalo da zaboravim i predstavnike patriotskog bloka, Žižićeve Crnogorce iz pokreta za evropsku SCG. Čarobna šuma.
U kolijevci epike Crnoj Gori slično se desilo sa incidentom na podgoričkom aerodromu. U emisiji TV CG zvaničnici su satima objašnjavali kako su sve službe savršeno funkcionisale, ali je u pitanju meteorološki fenomen koji je izazvao skretanje aviona sa piste. Putnici su histerično jurcali do aerodroma, pomoć je kasnila, a kada su autobusom razvozili ljude kućama – naplatili su im karte. Onima koje je to baš iznerviralo, avio’kompanija je ponudila izvinjenje i refundiranje troškova. Samo, prvo morate da se iznervirate.
Protekle nedelje su televizije propratile Sv. Savu, školsku slavu. Mene je najviše dojmila donekle eksperimentalna predstava na TV NS gde su dramaturški uklopljene prošlost (žitije sv. Save) sa aktuelnim temama današnje omladine. Deca koja glume u predstavi stalno su u dilemi da li da se bave svetiteljem ili da odu na Cecin koncert, gledaju silikone i uživaju u turbo-spektaklu. Predstavu su odigrali do kraja, a šta je bilo posle – to samo mogu da nagađam. To je jedini primer gde su autori makar pokušali da povežu tradiciju sa današnjicom i na trenutak suoče dva srpska mita sv. Savu i Cecu.
Mnogo veći problem imam sa jednim tv-apelom, gde nas Vlada Srbije poziva da uplatimo novac na žiro-račun i pomognemo sunarodnicima na Kosovu. Uz staru pesmu ’’Ječam žela Kosovka devojka’’ prikazuju nam slike spaljenih crkava i manastira, vidimo Albance u rušilačkom naletu, da bi se sve završilo krštenjem ili pričešćem jedne devojčice. Ovaj spot od arhetipskih slika naše tragedije potpuno je u mitskom ključu. Deo moje familije još živi na nesrećnom Kosovu i to su živi ljudi sa veoma realnim problemima. Njih na ovom spotu nema. Srbi su na Kosovu čak i u ovom spotu nevidljivi i njih personifikuju spaljene bogomolje. Oni nemaju struju, posao, bezbednost. To su veoma konkretni problemi za čije rešavanje im je potrebna konkretna pomoć. Tužna pesma i spaljene crkve njihovu tragediju apstrahuju, a pomoć pretvaraju u milostinju. Od nje se ne živi.
