Nekad davno, pre jedno dvadeset godina, putovao je jedan čovek kolima kroz Rumuniju. Kada ga je, zbog prekoračenja brzine, negde nasred autoputa zaustavio policajac, čovek je, logično, pomislio da treba da plati kaznu, uzme priznanicu i krene dalje. Ipak, njegov saputnik, ekspert za komunikaciju sa narodnom milicijom istoka, izdao je direktivu – Ne daj pare, daj mu hemijsku. Onaj čovek se malo ušeprtljao, kako sad hemijsku, daj da platimo, ali ekspert je insistirao – Čuješ šta ti kažem, daj mu hemijsku! I čovek, šta će, taman da ponudi, da podmaže stvar hemijskom, kad začuje policajca, kako, na jasnom srpskohrvatskom, urgira – Neću hemijsku, ‘oću euro–krem. I dadoše ljudi euro-krem, bez priznanice, naravno, pa pođoše dalje.
To je, kao što rekoh, bilo pre dvadeset godina. U međuvremenu je Rumunija izvela revoluciju, smenila komunizam, stala u red za Evropsku zajednicu, ponaša se propisno i čeka. A mi, u tom međuvremenu, svašta smo preturili preko svoje glave, ali i tuđih, sa zakašnjenjem od jedne decenije stadosmo i mi u onaj red. Ipak, navika da podmazujemo metastazirala je i postala propis, male su plate, ljudi teško žive, ko može da zameri što poturiš tu i tamo neku pažnju, uostalom, to se od tebe i očekuje. Osim toga, kao svetski poznati po nacionalnoj snalažljivosti, da bismo ukinuli ponižavajuću dilemu hemijska ili euro-krem, tarifa je zaokružena na prvu nailazeću nulu: deset maraka za manji prekršaj (crveno svetlo, neimanje farova…), sto kad se baš zaboraviš (sudar sa pešakom, pedeset posto alkohola u krvi…), petsto za budućnost deteta (upis u školu, ispit, diploma…), sve preko toga – ozbiljan je dil. Pa onda nova vlada, sasvim svesna situacije, smatra da je neophodno povećati plate policajcima i sudijama, da ljudi više ne bi primali mito. I to ti je borba protiv korupcije.
Dakle, sama činjenica da su oni koji bi trebalo da sprovode zakon zapravo prvi koji ga krše opravdava se tužnom „male su plate&teško se živi“ mantrom, pa ne samo da nisu kažnjeni već se njihova odvratna osobina podmitljivosti – čak i nagrađuje. Pazite, ovde nije reč samo o trista grama kafe i bombonjeri da vam glavna sestra pripazi na oca dok mu operišu bubreg, nije Maži Noar za školskog psihologa, da vidi što vam malog mrzi razredna, nije ni evo, burazeru, za pivo, prošo sam na žuto, majke mi za lokalnog policajca, što sve zajedno naše društvo, sasvim zaronjeno u korupciju, i ne prepoznaje kao klasično davanje mita, ovde se radi o podmazivanju svih podmazivanja – državnom podrazumevanju da sudstvo, da bi bilo nezavisno, mora da se potplati. I to, baš, neću-hemijsku-oću-eurokrem načinom, jer, koliko to tačno treba povećati plate sudijama da bi one bile pristojne i da bi ti ljudi mogli početi normalno da žive? Na postojeće cene i postojeće plate, ja cenim, jedno dve hiljade posto, pa pošto je to nemoguće, daj mu euro-krem, tj. sto maraka, da prestane da prima mito, i svaka ti čast!
I onda, posle, šta tu ima neobično, što se ljudi čude kad ih pitaš kako im uspeva da zaobiđu zakon, kako to kako? Pa imam ja poznanstva, znam neke ljude, svi to rade i gde ti živiš, pobogu?! Tako kada na Pinku, u emisiji gde se gosti tuku, voditelj dovede desetogodišnje dete, koje od vokabulara poseduje samo jezgrovite fraze kao „A?“, „Aha“ i „Jok!“ (u značenju „Molim“, „Da“ i „Ne, nikako!“), ali zato zna da vozi tatin tamić i još jedno putničko vozilo, i to sam, bez pratnje i kontrole, od Kragujevca sve do Batočine, kako se tata hvali (jer su za dete višesložne reči previše komplikovane), pa se tata još i čudi, kad ga voditelj šaljivo priupita: A kako policija reaguje na to? – Kako to kako? Pa znam ja te ljude, imam ja poznanstva, u redu je to – odgovara ponosni čajld-hareser i stvarno se čudi, gde ti živiš, čoveče! Tako svi zajedno poručuju gledaocima, da ako slučajno živite na potezu Kragujevac–Batočina, a vaš maloletni sin ne tera kamion okolo i na pokušaj policije da ga pita za isprave ne uzvikne „Jok!“ i da gas, mora da ste šonja, tikva bez korena, tunjavko koji ne zna ljude, ne ume da podmaže tamo gde se podmazati valja, i ko vam je kriv?! Ako je srpski premijer gledao ovu emisiju, verovatno je došao na ideju da kragujevačkim saobraćajcima poveća dnevnicu, da bi ih naterao da sledeći put kad vide, na primer, prase za volanom ipak zaustave kola i upitaju za isprave, zatim oduzmu: vozilo, prase i slobodu vlasniku sva tri gore navedena pojma. A ako ne, onda će svejedno svi zajedno da postanu slavni kad nastupe na Pinku u rubrici „Snalažljivi Srbi“, skraćeno es-es, kad nam se svima budu smejali u lice.
U međuvremenu, ne vlada korupcija samo državnim aparatom, ima je svuda i u takozvanom nevladinom sektoru. Doduše mnogo manje, tu su ljudi ipak poglavito pošteni, ali su i plate mnogo bolje, pa euro-krem više nije sto maraka, Klara Šuman gore-dole, to tu nikom ništa ne znači, mnogo je važnija čast i počast, ko koga poznaje i ko s kim stoji kako. Tako ako u u Srbiji hoćete da štampate novu knjigu nekog poznatog pisca, na primer, morate da se ulizujete službenici EnDžiO-a, koja samo procesira vašu molbu za finansijsku pomoć, da ukažete poštovanje njoj i njenima inače – ništa od posla! Ako se usudite da vam bude svejedno ko je čiji tata i šta radi čiji muž, nema tog projekta, koji i inače vama ne donosi nikakvu korist, koji neće, na klasičan nušićevski način, biti stopiran, zagubljen, zaturen i odbijen. Nema tu, dakle, para i tarife, tu je u pitanju korupcija na nivou, bajadere naspram euro-krema, službenici fondacija ponekad vas dovode u situaciju da se osećate kao da vam oni lično, iz sopstvenog džepa, od sopstvenih para udeljuju delić, i to za vas lično, ne za tamo neki projekt, i vi zbog toga morate biti ponizno zahvalni, zaplakani zbog trenutka iznenadne milosti zaposlenog gospodara tuđeg novca. A ako, opet, ne pristajete ni na ovu vrstu, sada bele korupcije, ko vam je kriv što ne znate znanje, ne znate pravila ponašanja u okviru novoformirane kaste intelektualnih novobogataša.
Može se i tome stati na put, u okviru odvažne borbe protiv korupcije, ako vlada predloži, na primer, da se, uz euro-krem za sudije i policajce, podele titule serova i ledi profesionalnim intelektualcima, ali i zainteresovanim recepcionarkama srpskih endžio-ova, da konačno svi željni dobiju svoju porciju uvažavanja i počnu, najzad, da rade svoj posao.
Policajci da hapse prestupnike, sudije da im sude, bez obzira na sve osim na zakon, profesori da ocenjuju znanje deteta a ne prazninu u sopstvenom frižideru, službenici donatora da radosno daju novac, što je i inače osnovna ideja vlasnika para, a ne da se svako bori za svoj deo jedne iste jadne čokoladice.
