Nebojša Bradić je reditelj mjuzikla Company Stivena Sondhajma, prema libretu Džordža Furtha, čija je premijera najavljena ovog petka u Operi i teatru Madlenijanum.
Company je višedecenijska brodvejska predstava, više puta nagrađivana i obnavljana, o Robertu koji na 35. rođendan shvati da mu je dosta samačkog života. U Madlenianumu očekuju da će kao i prethodne Bradićeve muzičke predstave, Jadnici su na repertoaru 15 godina, i Company biti dugog veka.
Nebojša Bradić je jedan od retkih promotera mjuzikla u nas, i to u vreme primata predstava sa društveno-aktuelnom porukom.
„Nisam siguran da bi uopšte trebalo braniti mjuzikl, jer je njegovo prisustvo na najvećim scenama svetskog teatra dovoljna obrana. Ali, ako bih se upustio u to, prvo bih rekao da se radi o žanru koji nije nimalo lak“, kaže Bradić za portral „Vremena“.
Objašnjava da bi se kreirao mjuzikl „potrebne su godine ozbiljnog i posvećenog rada. Za pisanje ’Hamiltona’ (dobitnik nagrada Gremi, Toni. Olivije i Pulicer) bilo je potrebno sedam godina. Kažu da je njegov autor Lin Manuel Miranda potrošio čitavu godinu pišući samo jedan song. Zašto toliko dugo? Potrebno je vreme kako bi autori libreta, muzike i stihova postavili mjuzikl na sopstvene noge. Zatim, tu je uspostavljanje kreativnih timova i izvođačkih ansambala koji podjednako dobro glume, pevaju i igraju. Da ne govorimo o finansijama.
Inače, govoreći o „lakšim“ žanrovima, napominje da su „i farsa i tragedija stvorene od istog materijala, kao i da se važna pitanja o čoveku i njegovoj sudbini mogu postaviti u najboljim komedijama i mjuziklima. Uostalom, i sam mjuzikl Company je svojevremeno demantovao da mjuzikli treba da budu bezazlena i nepromišljena zabava.“
Naime, Company je priča o potrebi da se ne bude sam, da se bude zajedno. Bradić objašnjava da je glavni lik ovog mjuzikla (Roberta glumi Slaven Došlo) „uspešan u poslu i na prvi pogled deluje da nije sam. Okružen je prijateljima koji mu pevaju Vooolimo te!. To je ona vrsta emocije koju je lako pokazati, ali podrazumeva distancu. Za njega je predstojeća rođendanska zabava pucanj uzbune, jer shvata da to nije ona vrsta ljubavi koja mu je potrebna. Gde je on tu? Kuda sve to vodi? Zar ne bi mogao da počne da misli – o braku? Dakle, naš Robert je čovek dileme, a pozorišna predstava je ogledalo u kojem će se ogledati društvo. Jednom prilikom sam Roberta nazvao ’Hamlet mjuzikla“.
Poruka mjuzikla je, kaže Bradić, neka vrsta naravoučenija sadašnjim društvima.
„U Company se jasno kaže da je veoma teško biti emocionalno povezan sa drugim, ali da je nemoguće biti sam. Završna pesma u mjuziklu je Živeti. Standardni mjuzikl bi na tom mestu prikazao muškarca i ženu koji su se spojili u ljubavi. U našem mjuziklu imamo muškarca koji ostaje sam na sceni. Ipak, on nije sam – prigrlio je ideju braka. U suštini, on tome više ne vidi alternativu: Ali živ sam, a ne sam.“
Bradić kaže da je u predstavi istaknuta i linija o samoći u društvu. Međutim, priča o potrebi za društvom, za zajedničkim životom, u državi kojoj je čak i Pesma za Evroviziju povod za podelu i sukob, može da deluje nerealno.
„Svi Robertovi oženjeni prijatelji se slažu u tome da im je istovremeno i žao a i da su zahvalni što su se oženili. Jedan od njih kaže: „Čuvaš je i misliš ’Nisam sam, a ipak si sam!“ Na taj način on izražava strah da je svako suštinski sam i da čak ni brak to ne može da izleči. Fizička blizina u savremenom društvu više ne određuje osećaj bliskosti. Koliko često gledamo dvoje ljudi koji tokom sastanka ili zajedničke večere sede zajedno ali telefoniraju ili šalju poruke trećim osobama?“
„U jednom podeljenom društvu iznova dolazi do kolapsa komunikacije i razumevanja. A tabloidni mediji podstiču dalje eskalacije i sukobe da bi na taj način prodavali svoje „uradke“ i skretali pažnju sa bitnih tema koje muče naše društvo“, kaže Bradić.
Nebojša Bradić je kao dugogodišnji glavni i odgovorni urednik Kulturno-umetničkog programa RTS i čovek televizije. Ovog meseca u Beograd dolazi Jan Fabr, što asocira na Bradićev još uvek neprevaziđen 24-časovni televizijski prenos Fabrove predstave Olimp sa Bitefa 2017. godine. Homoseksualne scene, i ne samo one, izazvale su negodovanja u desno nastrojenom društvu. Kako bi prošao danas, bolje ili gore nego tada?
„Danas verovatno ne bi bio moguć takav poduhvat. S jedne strane imali smo Bitef, čiji je selektor Ivan Medenica doveo jednu od najatraktivnijih predstava koja se u tom trenutku događala u svetu, a sa druge strane spremnost Redakcije Kulturno – umetničkog programa RTS- a da to direktno prenosi. Nisam zaboravio da je bilo protivljenja, ali je oduševljenje bilo mnogo veće. A što se tiče scena koje pominjete, one nisu novina u istoriji Bitef- a, a uz to pripadaju tradicije antičkog sveta o kome govori predstava Jana Fabra“.
U kontekstu pomenutog televizijskog iskustva, neizbežna je aktuelna tema o seriji Sablja koja je povučena sa ranije najavljenog programa.
„Svakog marta setimo se proleća kada je ubijen Zoran Đinđić. O tim danima se danas veoma malo govori, a valjalo bi iznova rasvetliti atmosferu koja je tome prethodila, kontekst vremena i posledice koje i danas osećamo. To jeste posao televizije. Imam puno poverenje u talentovanu autorsku ekipu koja je pristupila jednom od najzahtevnijih narativa našeg vremena. Želim da verujem da iza otkazivanja ove serije ne stoje mehanizmi cenzure ili mere koje podsećaju na scenario koji je u prošlosti zadesio neke od naših najznačajnijih stvaralaca, te da ćemo vrlo brzo gledati Sablju“.
Prošle godine Nebojša Bradić je režirao čak tri predstave: operu Falstaf u Narodnom pozorištu, mjuzikl Žene na ivici nervnog sloma u Pozorištu na Terazijama, i dramsku predstavu Mama u Ateljeu 212. Forma i vrsta pozorišne predstave mu, očigledno, nisu problem.
„Volim da radim velike formate, a muzički teatar mi omogućava da ispričam neke priče na način koji povezuje moja interesovanja i veštine stečene tokom karijere. Želeo bih da se u narednom odužim još jednoj svojoj ljubavi: pozorištu za decu“, najavio je Nebojša Bratić.
