Ne priznajem “pobedništvo” u ovakvom svetu

Yugo Florida, debitantski film reditelja Vladimira Tagića, koji je široj javnosti najpoznatiji po serijama Sablja i Jutro će promeniti sve, već je osvojio dve važne nagrade, a obe je za glavnu ulogu dobio Andrija Kuzmanović, i to “Srce Sarajeva” na 31. SFF, gde je film imao svetsku premijeru, i “Zlatnu Mimozu” na 38. Filmskom festivalu u Herceg Novom. Yugo Florida je porodična drama koja prati odnos oca i sina za vreme jednog vrelog leta. Dok voze stari automobil “Zastavine” proizvodnje, njihovo putovanje postaje prilika za suočavanje sa potisnutim emocijama, nerazjašnjenim sukobima i traumama iz prošlosti. Film kroz jednostavne situacije i suptilne dijaloge istražuje teme generacijskog jaza i potrage za bliskošću, stvarajući autentičan portret međuljudskih odnosa u savremenoj Srbiji. Pored Andrije Kuzmanovića, u glumačkoj ekipi su i Nikola Pejaković, Hana Selimović, Jovana Stojiljković, Snježana Sinovčić Šiškov… “Dve nagrade koje je Andrija dobio na prva dva festivala govore same za sebe”, kaže za “Vreme” Vladimir Tagić. “Ljudi reaguju emotivno i snažno. Mislim da je humor koji publika prepoznaje izuzetno važan i on stvara dobar balans u priči. Film ostaje sa publikom i nakon završetka projekcije. Neki ljudi su mi pisali da im ne izlazi iz glave, da o njemu i dalje razmišljaju. Veću pohvalu nisam mogao da očekujem.”

foto: promo

LIČNO ISKUSTVO

Centralna priča filma je odnos sina i njegovog bolesnog oca, dok provode vreme vukući se od lekara do lekara. Lično iskustvo sa ocem podstaklo je Tagića da snimi ovaj film, a pomoć u pisanju priče došla je od scenariste Milana Ramšaka Markovića, koji je autor predloška.

“Milan je bio presudno važan za to da ovaj film dobije pravu strukturu, da se moja energija uobliči i zaokruži u smislenu celinu. Ja sam bio previše lično upleten i nisam mogao da budem objektivan prema materijalu. Mešalo se ono što je meni važno i ono što je dobro za priču. To često nisu iste stvari. Bez Milana nikada ne bih uspeo da napišem ovu priču. Verovatno bih i dalje radio na scenariju”, kaže reditelj.

U jednoj od prvih recenzija Yugo Floride, filmski kritičar jednog hrvatskog portala napisao je da film pogađa “specifično srpsko stanje uma, gubitništvo, tugu i pokidane odnose”. Tagić nam kaže da nije o tome tako razmišljao, ali ostavlja mogućnost i za takav doživljaj. “Možda”, kaže, “ne znam. Moguće je da je to nešto ‘specifično srpsko’, ali ja to ne bih tako nazvao. Mislim da je to nešto što je svojstveno određenim ljudima koji se ne snalaze u ovom divljačkom i nehumanom kapitalizmu. Neko to može nazvati gubitništvom, ja to ne bih tako nazvao. Zato što mi je ideja o ‘pobedništvu’ u ovakvom svetu neprihvatljiva.”

GLUMAČKE BRAVURE

Vlada gotovo jednodušno mišljenje da je Andrija Kuzmanović izuzetan u glavnoj ulozi Zorana. Zanimljivo je da glavna uloga, makar na početku projekta, nije bila namenjena Kuzmanoviću, ali je Tagić kasnije shvatio da mu je baš on, Kuzmanović, potreban u toj ulozi. Njegov temperament je potpuno drugačiji od temperamenta glavnog junaka. “Verovao sam da on u sebi ima snage i glumačkog umeća da napravi lik koji je daleko od njega privatno i da ćemo, kada se to desi, pred sobom imati izuzetno uzbudljivog glavnog junaka, s kojeg nećemo moći da skinemo pogled. Tako je i bilo”, kaže Tagić.

Tu je i Nikola Pejaković u ulozi otuđenog i bolesnog oca Vese. Veliki glumac i, blago rečeno, kontroverzna ličnost. “Nikolin talenat je raskošan”, priča režiser. “On nije samo glumac, on je i pisac i reditelj i muzičar. Rad s njim je bio ulazak u ring sa nekim čija mašta je toliko velika da morate imati snage i strpljenja da se s njom nosite. Problem s takvim ljudima ume da bude što vas njihov talenat očara. Mi smo uspeli da sve vreme balansiramo između moje ideje i njegove potrebe za nadogradnjom. Ja sam precizan, ne volim improvizacije, osim ako nisu pažljivo pripremljene. Nikola je to razumeo, on je nudio, a ja sam nekada prihvatao, nekada ne. Ne znam nikoga ko bi bolje odigrao Vesu. Opet bih radio s njim, bez razmišljanja.”

foto: promo

STRPLJENJE I FILM

Posle uspešnih serija o kojima se u javnosti dosta pričalo, došao je napokon debitantski igrani film. Yugo Florida nastaje, posle godina priprema, kao koprodukcija nekoliko zemalja, što je sada već standard u regionalnoj kinematografiji. “Film nastaje postepenije, potrebno je strpljenje. Serija može da se napravi i uradi za dve godine. Ona može da nastane u trenutnoj energiji i inspiraciji. Brže i lakše može da se dođe do novca, bar je tako bilo donedavno, šta će biti ubuduće, ne znam, ali ne sluti na dobro. Filmovi se rade godinama, sporo se finansiraju, sazrevaju u autoru. Moraš da budeš izuzetno čvrst i ludački da veruješ u svoju ideju da bi uspeo da je realizuješ, inače ćeš se sigurno pokolebati. Najgore je čoveka zaraziti čekanjem. Mi stalno nešto čekamo”, kaže Tagić.

U jednoj sceni čujemo Davorina Popovića iz “Indexa” i njihovu “Baladu” sa onim čuvenim stihom “kad ne bude mene”, koja se itekako uklapa u atmosferu. “Nisam sasvim siguran ko je predložio tu pesmu. Mislim da sam ja, ali moguće je da grešim. Scenario, film, sve nastaje kolektivno. Ideje dolaze sa različitih strana, nije važno čija je koja ideja. Nešto je predložio Milan, scenarista, nešto Marija Stojanović, producentkinja. Nakon njih došli su Aleksandar Karaulić, direktor fotografije, Dragana Baćović, scenografkinja, Lidija Andrić, kostimografkinja, Dragan Von Petrović, montažer, pa glumci… Svi su se uključivali u taj proces, a meni je bilo najvažnije da shvatim i odvojim šta pripada filmu a šta je višak. Kada je konkretna scena u pitanju, dugo smo razmišljali, predlagali različite stvari, od Tozovca i Tome Zdravkovića do Arsena Dedića. Na kraju mislim da smo doneli najispravniju odluku.”

U filmu se pominje i televizijski rijaliti (u kojem naš junak Zoran radi kao realizator), koji u Srbiji nikada ne prestaje i koji je dobio najstrašnije forme tokom poslednjih godina. “Taj fenomen dobija svoje najjezivije oblike u formi u kojoj postoji danas”, dodaje Tagić. “Kao da nam se ljudi koji taj sadržaj proizvode namerno podsmevaju. Ponekad pomislim da nas namerno ponižavaju, da u svojim kokainskim mozgovima bolesno uživaju u tome da nam jad i bedu bacaju u oči. To više govori o njima nego o nama. Ja sam se fenomenom rijalitija ovde bavio na specifičan i neočekivan način. Mene nije zanimala njegova primarna percepcija u očima javnosti. Rijaliti sam iskoristio za nešto drugo, što mi je bilo zanimljivije i za temu kojom se bavim.”

PONIŽENI BEOGRAD

Jutro će promeniti sve, serija koju je naš sagovornik radio sa kolegom Goranom Stankovićem, napravila je malu revoluciju kao retko kvalitetna televizijska priča o urbanoj mladoj populaciji u Beogradu. Bila je incident u poplavi krimića i istorijskih serijala na ovim prostorima. “Ta serija će zauvek biti za mene posebna i na neki način najdraža. Ona je Goranova i moja lična posveta našoj mladosti. Takva serija se radi jednom u životu”, kaže reditelj.

Tagić otvoreno podržava studentske proteste. Neki ljudi su konstantni optimisti kada je u pitanju epilog, ali većina ipak upada u minus i plus faze, u zavisnosti od trenutka, a to se očigledno stalno menja, maltene na dnevnom nivou. “Znam da ćemo pobediti”, kaže, “samo ne znam koliko će nam vremena za to biti potrebno.”

Ovog septembra neće biti održan 21. festival “Sedam veličanstvenih” zato što, kako kažu osnivači festivala Svetlana i Zoran Popović, ne žele da daju legitimitet “lažnoj normalnosti, i ne žele da gosti vide Beograd kakav je sad”. Postavlja se pitanje da li podržati one koji žele da “sve sada stane” ili ono suprotno – da kultura mora da funkcioniše uprkos svemu. “Svetlanu i Zorana Popovića uvek ću podržati, u svemu. Oni su moj prvi kontakt sa svetom filma. Retki ljudi, jedinstveni, plemeniti. Posebno su mi bolne reči: ‘ne želimo da gosti vide Beograd kakav je sad’. U toj rečenici ima toliko istine. Beograd je ponižen, uništen. Nikada tužnije i jeftinije nije izgledao. To me boli, mnogo volim ovaj grad. Sramota me je šta su s njim uradili. Ljudi me pitaju kada će Yugo Florida biti prikazana u Srbiji. Ne znam šta da im kažem. Ne znam da li će biti festivala, bioskopa, ne želim da prikazujem svoj film dok ispred bioskopa lažna policija razbija glave studentima. S druge strane, žao mi je da ogroman trud i rad svih ljudi koji su na filmu radili ostane neprimećen… Ne znam. Nemam odgovor na vaše pitanje”, zaključuje Vladimir Tagić.