Ne marim za jubileje

Ljuba Tadić je Glumac. Jedan od najznačajnijih i najnagrađivanijih u jugoslovenskom glumištu. Posle skoro pet godina bez premijere, 14. januara odigrao je u Ateljeu 212 Beketovu monodramu Poslednja traka. Kako sam kaže, to je komad prigodan za njegove godine.

„VREME„: Igrali ste u prvoj predstavi prikazanoj na sceni Ateljea 212 Čekajući Godoa Semjuela Beketa. Bilo je to pre 45 godina. Da li vas je taj jubilej motivisao da Ateljeu baš sada predložite Beketa?

LJUBA TADIĆ: Ne, ja ne marim za jubileje niti hoću da ih pominjem. Odavno radim ovog Beketa, proganja me dugo, nemojte da me pitate koliko, i to nema veze sa jubilejem. Jednostavno, sad sam hteo da završim taj posao, to je sve… Godoa smo radili 1955. godine, tada ga je režirao Vasa Popović, čiji je pseudonim danas Pavle Ugrinov. Bilo je kod Beketa nešto na šta mi nismo navikli, a nismo mogli da uhvatimo šta je to, mnogo smo se mučili… Čini mi se da smo od Beketa naučili kako se ćuti na sceni. Taj muk koji dođe posle reči, to je nešto najlepše. Mislim da ima nešto što se ne zna o početku Ateljea. Godoa smo prvo igrali u ateljeu Miće Popovića, gore, na staroj Banjici. Bilo je to interesantno vreme u gradu, svašta se stvaralo. Prvi upravnik Ateljea 212, kada ovo pozorište još nije ni imalo ime, bio je Radoš Novaković. Pitali su ga kako da se zove novo pozorište. Mihiz (Dragoslav Mihajlović – p.a.) bio je kum. Rekao je: „Ako su prvo igrali u ateljeu, neka se zove Atelje.“ Ne može Atelje, rekli su, ima mnogo ateljea. I Mihiz, vispren kakav je bio, pita Radoša koliko to novo pozorište ima stolica. Radoš kaže – 212. I tako je ovo pozorište dobilo ime. Koliko ja znam, ovu priču niko nije ispričao, pa ni Vladeta Janković koji je bio Mihizov intimni prijatelj.

Zašto ste se baš sad vratili Beketu, zašto ste se odlučili baš za Poslednju traku? Da li je možda reč o poistovećivanju, da li spremate memoare…

Imam nešto po nekim kasetama, ispričam nekad nešto kasetofonu. Ne volim da pišem, ja sam usmenjak, pa sam eto zato neke stvari zabeležio pričanjem. Znači, nije bezrazložno što sam odabrao baš Krapa… Na kasetama je neko moje iskustvo, sećanje, koje može i da zaboli, i da obraduje, može svašta… Ali, glupo bi bilo da ja sad sednem i pričam svoj život. Zato, pomislio sam, zašto ne bih pričao Beketov komad. Eto, to vam je to poistovećivanje i razlog za vraćanje Beketu.

A zašto ste se vratili monodrami?

Ovo nije povratak monodrami jer Poslednja traka nije monodrama. Krap jeste jedini čovek u predstavi, ali njegov magnetofon je kao živo biće i Krap se ponaša prema njemu kao da je čovek, znači – imam partnera. Monodrame sam nekad radio. S pokojnim Branom Đorđevićem radio sam Memoare Prote Mateje. A Odbrana Sokratova i smrt u početku nije bila monodrama. Bilo je više glumaca, pa smo predstavu nekako razbili i sveli je na Platona i Sokrata, da bismo na kraju izbacili i Platona. Nisam igrao mnogo monodrama, ali sam ih igrao dugo, zato ljudi imaju utisak da ih je bilo mnogo. Osim toga, monodrama je pravi domaći zadatak.

Odlukom da sami režirate Poslednju traku sami sebi ste otežali domaći zadatak.

Već sam objašnjavao zašto za Beketa reditelj nije neophodan. Uostalom, ja tvrdim da kad bilo koji komad date glumcima, nešto će da izađe i bez reditelja. Ali, evo o Beketu. Kod Beketa je sve napisano. On čak broji i korake, kaže: Krap ide četiri-pet koraka. Setio sam se jednog Bitefa, Berliner teatar je igrao Godoa u JDP-u u Beketovoj režiji. Iznenadila me je tačnost u njihovoj igri. Setivši se te predstave, odlučio sam da se držim Beketa što bolje mogu. A to mogu i bez reditelja, niko mi nije potreban da mi broji korake, sve to imam u glavi.

Da li su vas Beketova uputstva ograničavala, da li ste se sa svakim složili?

Sa ponekim i nisam. Na primer, Beket kaže da se Krap oklizne na koru od banane. Bojim se da se okliznem, pa da zaista padnem i da ne mogu da se dignem. I, smislio sam drugačiji odnos: pogledam koru od banane, setim se da mogu da se okliznem, uzmem je i bacim.

Na konferenciji za novinare rekli ste da vas neko vreme dobrovoljno nije bilo…

Ja sam se često gubio iz posla, čas sam radio, pa nisam, takva mi je sudbina. Ali zato dugo trajem pa se ti izostanci ne primećuju.

Ali se primećuje da niste aktivni u političkim dešavanjima.

To je prošlo. Ja, ovako mator, više nemam prava da gradim budućnost. Neka je grade mlađi, a moje je da budem malo skeptičan, podsmešljiv, ništa više…

…Možda u Maderi, kafani koju je vaše prisustvo učinilo poznatom.

I sa Maderom je gotovo. Počinju da je renoviraju i sinoć smo se (10. januar – p.a.) poslednji put tamo okupili. Kažu da će je završiti do marta, ali ne verujem. Ne, gotovo je sa Maderom.

Šta mislite o sadašnjem JDP–u, tamo ste proveli najveći deo karijere?

Ne odlazim tamo. Pa oni ni nemaju zgradu, gde da odem? To je strašno šta im se desilo. Iskreno želim da se ta zgrada što pre sazida, i to onoliko koliko i sebi želim da to doživim, ali… neće to skoro.

Može se reći da je od proleća 1997. godine, od predstave Na čijoj strani Ronalda Harvuda, Atelje vaša nova kuća. Odnedavno igrate i u Karolini Nojber, umesto preminulog Branka Pleše, a to je vaša treća predstava u njihovoj produkciji.

Jeste, i kad me je Cvele (Svetozar Cvetković – p.a.) pozvao da zamenim Plešu, posavetovao sam ga da odmah nađe nekog ko će mene da zameni!