Etnografski muzej u Beogradu je 2002. godine Dan muzeja obeležio sećanjem na svog prvog upravnika izložbom i knjigom Na početku Vesne Bižić-Omčikus, više kustoskinje Etnografskog muzeja. Autorka je predstavila život i rad Sime Trojanovića na osnovu arhivske građe, smatrajući da su dokumenti sami po sebi dovoljan komentar o njemu.
“Otac Sime Trojanovića, Matija Trojanović, trgovac rodom iz Bitolja, u Šabac je došao nakon Smirne, Damaska i Jermenije, i u svom poznijem dobu, 2. februara 1860. godine, dobio sina Simu. Nedugo nakon njegovog rođenja Matija je umro ostavivši mladu udovicu Mariju i – celokupni imetak sinu jedincu kad postane punoletan. U dokumentima se pominje da su imali i ćerku, ali je ona rano umrla, pa je Sima o sebi uvek govorio kao o jedincu.” Vesna Omčikus navodi svedočenje gospođe Olge Moskovljević, unuke Sime Trojanovića, po kome je “majka udovica razmazila svog jedinca i on je pravio sve moguće vragolije. Kako nevaljalstva nisu prestajala, majka, imućna udovica, pošalje sina na školovanje u neku privatnu školu u Švajcarsku.” Iz Ciriha je otišao na studije biologije u Vircburg, pa u Hajdelberg. Kako je tamo živeo, naslućuje se opet na osnovu priče gospođe Moskovljević. “Vreme je provodio ne samo studirajući već i mačevajući se sa takozvanim burševima, večitim studentima od kojih su neki po 20 godina provodili u lepom Hajdelbergu. Glavne dase su bili oni koji su najviše ožiljaka na licu imali.” Kad mu je 4. januara 1885. godine stigao dopis iz šabačkog suda po kome je njegovo nasledstvo “stanja sirotog” pa više neće moći nasledstvom da plaća školovanje, Vesna Omčikus kaže da se Trojanović našao u situaciji da je “potrošio pare, a školovanje nije završio. Međutim, desilo se da je nedugo nakon toga, u jednom danu, 4. avgusta, položio doktorski ispit iz botanike, zoologije i paleontologije, a već sutradan bio promovisan za doktora filozofije i magistra plemenitih veština!”
Vratio se u Srbiju i uspeo da se zaposli kao profesor nemačkog jezika u čačanskoj gimnaziji. Vesna Omčikus pretpostavlja da nije mogao da dobije posao adekvatan svojoj diplomi zato što, boraveći dugo u inostranstvu, nije poznavao uticajne ljude u Srbiji. “Kad je tražeći bolji posao poslao molbu Josifu Pančiću, nije ga udostojio ni odgovora, a kada je pokušavao da postane profesor prirodnih nauka u srednjoj školi, komisija je primetila da nije maturirao, a on je morao da objašnjava da je po svim propisima položio doktorat koji je i za same Nemce završni ispit! Ispostavilo se da ipak jeste maturirao, ali ne u gimnaziji već u Veterinarskom zavodu koga je izabrao zato što tamo nije bio potreban ispit iz latinskog jezika, koji Trojanović nije spremio. Ukratko, njegovo školovanje delovalo je čudno onima koji su odlučivali o njegovom zaposlenju.” Iz Šapca se seli u Loznicu, gde počinje da se interesuje za etnologiju, ali i da upoznaje i sarađuje sa mnogim značajnim i uticajnim ličnostima nauke i politike (Stojan Novaković, Ljuba Stojanović, Jovan Žujović, Živojin Jurišić), pa i njegov život i rad dobijaju drugačiji tok. Ubrzo je postao profesor gimnazije u Beogradu, a poslednjih godina XIX veka, četiri semestra je proveo na etnološkim i muzeološkim studijama u Beču, Minhenu i Pragu. To mu je otvorilo put ka Etnografskom muzeju.
Za prvog čuvara, odnosno kustosa, Etnografskog odeljka u okviru Narodnog muzeja Sima Trojanović je postavljen 28. februara 1901. godine “kako bi kao stručnjak preduzeo zasnivanje i uređenje Etnografskog muzeja”. Etnografski odeljak Narodnog muzeja useljen je u kuću Stevče Mihajlovića, trgovca iz Jagodine, narodnog poslanika i ministra, koji ju je testamentom zaveštao “na muzejske smerove Srpskoj državi”, u Ulici kneza Miloša. Prve godine stvaranja Etnografskog muzeja bile su godine intenzivnog pojavljivanja Muzeja na međunarodnoj sceni – Srbija je tada često dobijala pozive za učestvovanje na međunarodnim izložbama. To je bio povod za česta odlaženja na teren Sime Trojanovića i Nikole Zege, koga je kao kolegu iz gimnazije uzeo za pomoćnika, odakle su donosili predmete koji su predstavljali Srbiju u inostranstvu, a po povratku sa gostovanja punili muzejske fondove. “Imali su potpunu podršku vlasti: ministar prosvete, u čijem je resoru bio Muzej, slao je dopis ministru unutrašnjih poslova da obezbedi boravak i pratnju dvojici kustosa koji će određenog dana doći u izvesno mesto, a stanovnici čitavog kraja trebalo je da dođu obučeni u narodna odela. Sima Trojanović i Zega bi došli u seosku kafanu, seli, naručili piće, dok je narod ispred njih defilovao kao na modnoj reviji, a njih dvojica birali nošnju koja im odgovara za izložbu. Mnogi od tada nabavljenih predmeta se i danas čuvaju u Etnografskom muzeju u Beogradu i predstavljaju naš najstariji i najvredniji materijal”, kaže Vesna Bižić-Omčikus. Pošto je u Muzeju bilo dovoljno predmeta za izlaganje, Sima Trojanović je pripremio i stalnu muzejsku postavku. Prva etnografska izložba u Srbiji otvorena je 20. septembra 1904. na stogodišnjicu Prvog srpskog ustanka i povodom krunisanja Petra Prvog Karađorđevića. Od tada je Muzej i zvanično otvoren za posetioce. Odlukom Skupštine Kraljevine Srbije od 1. januara 1906. Etnografski muzej je dobio odvojeni budžet i pravo na sopstveni pečat; postao je samostalna ustanova.
Vesna Bižić-Omčikus ističe zanimljiv način Trojanovićevog rada. “Stvorio je mrežu kazivača; slao je dopise u mnoge krajeve, a onda su mu učitelji, njihovi učenici, sveštenici, trgovci i drugi pismeni ljudi, slali podatke iz svojih krajeva. Na osnovu te građe stvarao je naučne radove. Još tada je primenjivao metod koji mi ni danas ne primenjujemo, a on u svetu odavno postoji. Postoji program UNESCO-a, Living Human Treasures, u koji se Srbija još nije uključila, po kome su pojedinci ili grupe ljudi i materijalno stimulisani da svoja znanja i veštine prenose, a na osnovu kojih se formiraju nacionalni inventari nematerijalne baštine.” Početkom prošlog veka predlagao je muzeološka rešenja koja bi mogla i danas da se primene: “Od kako je otvoren Etnografski muzej imao sam priliku da motrim ko dolazi i uverio sam se da je odziv bio živ samo prvih dana po otvaranju, posle je sve više slabio i najposle šest meseci i sam se začudim kad neko uđe. A to je, što Muzej nije publici s ruke, i što nema novih izložaba.” Zato, predlaže Trojanović, “kad neće publika nama, moramo mi ići k njoj” na razne načine: “nedeljom sinemograf da radi na Kalimegdanu; jedna bačija na donjem Kalimegdanu sa uvek vrućim mlekom – može i džabe; iz Dunava vremenom upustiti vodu u najjužniji deo i napraviti veštačko jezero na kome bi se svet u čamcima jeftino vozio…”.
S. Ćirić
