Posle 35 godina odsustva, Muharem Serbezovski, pevač, kompozitor, pisac, prevodilac, političar i magistar prava, vraća se u Beograd gde će 27. maja, u „Sava“ centru održati koncert. Bilo bi očekivano da ga je ovdašnja publika u međuvremenu pomalo zaboravila, međutim, ispostavilo se da nije nimalo lako započeti intervju s njim, jer grupa tinejdžera za stolom u kafiću na Banovom brdu uporno pokušava da mu privuče pažnju pevajući Sine moj. Sa širokim osmehom, prilazi i slika se s njima, pa čak i zapeva delić pesme. „Bio sam juče na Pinku, pa sad znaju da sam to ja“, pokušava da bude skroman: „Došao sam u Beograd početkom maja i ne odlazim sve do koncerta. Plan mi je da podsetim ljude na sebe. Danas me na ulici prepozna pet ljudi, sutra petnaest…“
Muharem Serbezovski je po mnogo čemu fascinantna pojava. Rođen je 1950. u najvećem ciganskom naselju na Balkanu, Šuto Orizari u Skoplju, u jedanaestočlanoj porodici. Počeo je da peva sa 14 godina, kada je zbog siromaštva morao da počne da zarađuje. Od tada je objavio pedesetak albuma i napisao oko 400 pesama, od kojih neke spadaju u najveće hitove narodne muzike, poput Ramo, Ramo, druže moj, Zašto su ti kose pobelele druže, Sine moj, Za venčanim stolom… Za mnoge njegove pesme dosta ljudi veruje da su romske narodne. Uglavnom se iznenade kad čuju da te pesme imaju autora, a pogotovo kada saznaju da je on još uvek živ i zdrav. Osim muzikom, bavi se i književnošću i prevođenjem. Autor je pet romana – Šareni dijamanti, Cigani A kategorije, Rat ciganskih bogova i Cigani u NOB–u, zbirke pesama Niko ne zna puteve vetrova i Cigana i studije Cigani i ljudska prava, koja je prevedena na sedam jezika i uvrštena u fond 128 univerzitetskih biblioteka. Preveo je na romski jezik Kuran i Bibliju, kao i romane Zločin i kazna Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, Rat i mir Lava Tolstoja i Sto godina samoće Gabrijela Garsije Markesa.
Razgovor počinjemo pričom o povratničkom beogradskom koncertu: „Vraćam se tamo gde sam počeo. Ja sam u Beogradu živeo od 1969. do 1975. Drago mi je što one moje pesme koje su u Srbiji najpopularnije, jesu upravo one koje sam baš u Beogradu napisao. Zato su, valjda, ostale u Beogradu. Nema veze koliko je godina prošlo. Svaki čovek ide svojim putem, nose ga oluje, pogotovo mi, Cigani. Niko ne zna puteve vetrova i Cigana, tako se zove jedna moja zbirka poezije. Putovao sam svuda po svetu i evo me opet u Beogradu. Šta me povuklo nazad? Sedeo sam u Sarajevu kad mi se javio jedan bračni par iz Beograda koji se upoznao i zbližio zahvaljujući mojim pesmama. S godinama, došli su do pred razvod. Ispričali su mi kako su sedeli, svako u svojoj sobi, i brčkali po internetu i oboje našli moju pesmu koja kaže: ‘Ja ne verujem, ne, da je svršeno sve, a ti veruješ, eto i zato naša ljubav mre, zar misliš, ljubavi, da sve zaboraviš, zar ćeš našu ljubav tako, da pogaziš lako’. I tako, krenu jedno kod drugog, sretnu se u hodniku i tu reše da se ne razvode. Doći će na koncert sa decom.“
„VREME„: Iako vas dugo nije bilo u Srbiji, vaše pesme žive zahvaljujući nekim drugim izvođačima. Kako gledate na tuđe interpretacije svojih hitova?
MUHAREM SERBEZOVSKI: Mnogo pevača je pevalo moje pesme. Slušao sam različite komentare, od svojih prijatelja, ali i od drugih. Pitali su me zašto im ne skrenem pažnju kako treba da pevaju. Uvek im kažem da treba malo šire da gledaju stvar. Oni koji pevaju moje pesme, pomažu meni, moj kult ostaje tu. Nek otpevaju moju pesmu 300 puta, kad-tad će publika saznati da ja to pevam. U jednoj kafani u Frankfurtu sam pevao i jedno društvo iz Srbije je tražilo da im pevam Zar ovakav sam bio od Ace Lukasa. Ja im kažem: „E, slučajno znam tu pesmu!“ Otpevam im, oni kažu: pa ti pevaš bolje! Pa moja pesma, kako da ne pevam.
Od onih koji izvode vaše pesme, koga najviše cenite?
Cenim sve kolege, ali od svih naših pevača koji su ikad pevali, najdraži mi je pokojni Toma Zdravković. On i ja smo sedam-osam godina zajedno nastupali. Stvarali smo zajedno pesme. Kad bih nešto novo napisao, prvo je on to čuo. I danas kad čujem njegovu pesmu, osetim toplinu svega što je izašlo iz njegove duše.
Što se tiče onih koji pevaju moje pesme, moram da kažem: svima sam im zahvalan jer su sačuvali ono što sam napisao u vreme kad sam bio pasivan i nisam želeo da se bavim muzikom. Ali, najzahvalniji sam Sinanu Sakiću. On i moj sin Durmiš su i zaslužni što opet pevam, jer su mi govorili da nisam još za penziju. Zato sam sa njim prošle godine snimio duet Poslednji aplauz. To je jedan strašno emotivan duet. Sinan je jedna emocija, duša. To šta se događa sa emocijama između njega i publike, to nema niko od nas. Zašto? On je u svom filmu, zatvara oči i ništa se oko njega ne događa osim pesme. Fenomen.
Kakav je to osećaj, za vas kao autora, kad vam pesme toliko uđu u narod da se više i ne zna da su vaše?
Ovih dana šetam po Beogradu, srećem neke mlade ljude koji se iznenađuju kad čuju da sam ja napisao neke pesme za koje oni misle da su narodne. Meni je drago kad to čujem, da se neko začudi što je neka pesma moja. Uvek pomislim: to je to. Gostovao sam juče kod Lee Kiš na Pinku. Malo sam zakasnio, ali kad sam ušao u studio i zapevao, publika je tražila bis. Kažu mi da se to nikad nije desilo u toj emisiji. Ali, kad vidim da naizust znaju Ramo, Ramo, druže moj ili Bilo čija, bilo čija, i mene, znate, to ponekad potrese.
(…)
Ceo tekst možete pročitati u novom broju nedeljnika Vreme koji je u prodaji od 17. maja 2012. Pretplatnici na internet izdanje nastavak mogu pročitati sa ovog linka. (Pretplatnici: prvo se ulogovati pa onda kliknuti!)
