Najtužniji strip na svetu

Kada je Art Spigelman 1992. za Mausa dobio Pulicerovu nagradu, bio je to pravi „kulturološki šok“, pošto je jedan strip nagrađen pre svega kao tekst. Uzbunili su se bili medijski puristi iz oba tabora – visoke i one druge, valjda nešto oniže kulture. Jedni (elitni čistunci, regrutovani najčešće među akademskim činovnicima duha) rekli su da je ovo izuzetak koji potvrđuje rezervatsko pravilo elitnih medija da strip ostaje manje-više niža zabava za Morloke. Znate, to su oni mali, ružni, što u Velsovom Vremeplovu žive pod zemljom. Danas bi ih ti isti činovnici, po samoubeđenju Eloji iz istog romana, zvali akademski učtivije, gotovo teorijski pomodno – andergraund. Na paradoksalan način, rigidnosti rasprave doprineli su sa svoje strane stripski čistunci koji su počeli da kokodaču kako se Spigelman previše pravi pametan i kako možda čini medveđu uslugu stripu promovišući elitni ekskluzivizam nekih stripova, umesto da brani vrednosti stripskog medija kao celine. Vidite, i kad valja, ne valja, teško je svetu ugoditi.

Posle Mausa u kadar je ušao Nil Gejmen sa Sendmenom i za strip počeo da dobija nagrade rezervisane za naučnofantastičnu prozu. Da bi još više zagorčao „horizont očekivanja“, nađubren kulturnim stereotipima i predrasudama sa obe strane, Sendmen je inače čedno muškobanjastom mediju stripa privukao i brojnu žensku publiku, time „problematizujući“ gender issue. Eto ti ga vraže. A onda je kao krem na tortu došao Kris Ver (u tuđinskom originalu Chris Ware i bio bi, inače, junak ovog teksta kada bi autori bili važniji od svojih dela, ko što nisu). Za knjigu, pravu debeljucu od 380 strana, grafički roman, s oproštenjem strip, pod naslovom Džimi Korigan, najpametnije dete na svetu (Jimmy Corrigan, the Smartest Kid on Earth) na samom kraju 2001. dobio je prestižnu književnu nagradu „Gardijana“ za prvu knjigu, da bi hvalospevne recenzije zatim preplavile „Gardijan“, „Tajm“, „Njujork tajms“, CNN i ostale takve marginalne medije. Stripadžije su se ovog puta opametile i prionule na analizu ovog revolucionarnog dela, umesto da se i dalje bave šićardžijskim raspravama „da l’ je to dobro za našu stvar u celini i celosti“, da li je „legalistički“ za medij i tako to.

TUŽNE OLUPINE KARAKTERA: Kris Ver, rođen 1967, odrastao je u Nebraski. Ovaj tridesetpetogodišnjak danas živi u Čikagu. Toliko o autoru. Onoga koga interesuje kako izgleda nek se vere po internetu (naći će toga dosta), neka istražuje koliko liči na svog junaka (da, liči, pa šta?). Intervjui su, međutim, zanimljivi i njih preporučujem kao širu literaturu. U njima se autor poigrava sa sličnostima između biografije i lika u vlastitoj fikciji. Oprezno, međutim, sa ovim. Mnogi su autori, nakon trivijalizacije iliti ofucavanja psihoanalize književnosti, počeli da postavljaju zamke brzopoteznim tumačima da bi ih ismejali. Nabokov je bio samo najzloglasniji među njima.

Neki od kritičara idu toliko daleko da Malog Korigana svrstavaju u red najvećih stripova u istoriji, posle Krazy Kat i Malog Nema u Zemlji snova. Većina prizora iz Korigana takve su lepote da se mogu uveličati do formata postera i odmah preseliti u likovne galerije i muzeje. Međutim, suprotno od Roja Lihtenštajna koji je uveličavao (tuđe) strip prizore, Ver ih u svom stripu „minijaturizuje“. Njegovim prizorima vlada jednostavna, zbunjujuća asketska lepota benzinskih pumpi, supermarketa, parkirališta, bolnica, blokova betonskih zgrada i povremene epifanije plamtaja zelenila ili neke zgrade raskošne lepote. Njih, međutim, natkriljuje maslinastosivo nebo.

Sve je zbunjujuće u Verovoj produkciji. Od neverovatnih razlika u formatu, preko numeracije, datuma izdavanja, učestalosti publikacije (Džimi Korigan se izvorno pojavljivao u Verovoj legendarnoj „AKME novatorskoj biblioteci“, a zatim u tvrdom i mekom povezu, od kojih su sva izdanja bibliofilske lepote i svako se po nečemu razlikuje od drugog, što vatrenog poklonika može da dovede u nevolju šta da izabere, pošto uvek nešto gubi), čak do imena autora koje ponekad izostane. Sve to Ver čini više nego namerno, doprinoseći gubljenju u lavirintima vrhunskog grafičkog dizajna knjiga koje sam oprema iznutra i spolja. „Ornamentalizam“ u grafičkom postupku omamljuje, stvarajući secesionistički sfumato i samo je najava za ono što nas čeka kada pristupimo iščitavanju ovog osobenog dela. Bog se skriva u detalju i s pažnjom čita samoga sebe u Verovim minucioznim tvorevinama. Suprotno mangama, japanskom instant pripovedačkom principu, Verove se stranice često čitaju sporije od stranica proze.

Sam sinopsis, mogao bi se sažeti u svega nekoliko rečenica (od toga ćemo što brže odstupiti pošto je građa ništa, a siže sve). Džimi Korigan, bezlični činovničić, živi sam i u redovnom je (telefonskom) kontaktu sa svojom dominantnom majkom. Prima telefonski poziv od oca koji ih je davno napustio. Odlazi da se sa njim sretne i da pokuša da svede račune sa svojom prošlošću, s ocem koga nije bilo i sa sobom. Svođenje računa je, međutim, najneprikladnija reč za tužnu olupinu od Džimijevog nedorečenog karaktera. Susreće, onako kako je on u stanju, oca, dedu i svoju crnu polusestru za čije postojanje nije ni znao. Pripovest preseca poduža epizoda (zauzima trećinu knjige) koja nas vraća u doba kada je Džimijev deda bio dečak i spremala se Svetska izložba 1893. u Čikagu. Ovo stvara efekt koncentričnih prstenova u temama koje promiču pripovedanjem. Na kraju se Korigan vraća u svoju kancelariju. Kraj. Sve, sve ostalo su čudesno introvertni detalji koji se pred nama otvaraju kao školjka.

KRUŽNE RAZVALINE DEPRESIJE: Svakako jedna od čudesnijih osobina Korigana jeste pobijanje vremena koje se prilično razlikuje od Borhesovog. Čitalac je nesiguran da li posmatra fantaziju, san, dnevno sanjaranje, zamišljenu budućnost ili blesak sećanja dok prati priču o tri generacije odnosa otac–sin. U kovitlacu flešbekova odvija se melanholično-sarkastična priča o porazu ljudskih odnosa, neartikulisanosti ugušenog krika pred usamljenošću. Jako je teško doći do stvarnije slike o Džimiju Koriganu. Sledimo njegove iluzije, ćorsokake, gubljenja u infantilnim fantazijama. Ver nas bez upozorenja baca u zbrku zvanu Džimijeva duša. Ni grafički između Džimija naboranog dečaka i njega kao četrdesetogodišnjaka nema velike razlike. Ponajčešće ne znamo koliko mu je godina u datom trenutku (i kao četrdesetogodišnjaku poneko će mu se obratiti sa „dečko“); da li sanja ili se seća; da li se to što gledamo stvarno događa/dogodilo ili učestvujemo u njegovim uplašenim priželjkivanjima koja ne odmiču od kvaliteta sapunskih opera i treš stripova koje voli. Supermen/Bog/vašarski glumac, koji mu se povremeno priviđa, njegova je osobena verzija izostalog „super-ega“. Superherojski kič i nezgrapnost, Verovo je groteskno spajanje dve odvojene tradicije u istoriji stripa, andergraunda i sveta superheroja. Jedina izvesnost u svemu tome je da Džimi krajnje pasivno živi svoju depresivnu svakodnevicu. Džimijev svet je svet bogatih isfrustiranih fantazija. On je superheroj vlastite apatije. Iza pasivnosti i neodlučnosti krije se istovremena ispunjenost nadom, mržnjom i strahom.

Bogovi su okrutni prema Džimiju. Džimi je, međutim, isto tako okrutan prema svetu koliko je svet prema njemu, ništa manje od one čudesne devojčice iz filma Dobro došli u kuću lutaka Toda Solonca. Jer, da nije tako, možda bi se i mogao razlučiti uzrok od posledice. Umesto toga, susrećemo se s večitim „krugom kokoške i jajeta“ u kome ništa nije bilo prvo i ništa nije prethodilo jedno drugome. Svet je začaran i zaglavljen u depresivni asinhronijski krug. Vreme nije stalo; ono kao da nikada nije ni postojalo.

Ne znamo kako je izgledala Džimijeva majka, izuzev u njegovim detinjim, maštarijama izobličenim, sećanjima, a ona nagoveštavaju autoritarnu, porazno dominantnu osobu. Njeni telefonski razgovori sa sredovečnim Džimijem još su porazniji. Ne znamo da li je i kada je umrla. Pitamo se da li je uopšte umrla ili je još tu da reciklira iste ambivalencije Džimijeve duše. Jednu od ambivalencija Ver dočarava igrom skrivanja lica protagonista koja najčešće izmiču u komunikaciji s glavnim junakom.

Kundera je bio na pravom tragu; prvi totalitarni krug i osnova za logor je unutrašnjost naše lobanje, zatvor sopstvene duše. Što možemo sami sebi da načinimo, drugi tek treba da probaju i dobro se potrude da nas nadmaše. Drugi totalitarni krug je porodica ili simbiotski odnos. Tu fabrika patnje već dobija svoju prostoproširenu šansu. Najmonstruozniji zločini koji su ovih mikrorazmera ne bivaju, niti mogu biti, kažnjeni pošto za njih ne postoje sudovi. Reč je o onom što smo u stanju da učinimo sebi i svojim najbližima, detetu, partneru – u sporom protoku destrukcije koja može da potraje čitavo jedno odrastanje, čitav jedan brak. Najblaži oblik ovih potmulih zločina uskraćivanje je podrške, bilo kakvog emocionalnog oslonca za čitav život. Neka druga osoba u istoj ovoj situaciji ne bi bila smrvljena ovakvim uskraćivanjem ljubavi, izbatrgala bi se s manjim, neprimetnijim ozledama. Džimi Korigan je, međutim, priča o porazu, očajanju, neuspehu. Priča o kružnim razvalinama depresije. Bilo je, naravno, prethodnika u stripu koji su se i pre Vera kretali srodnim smerom (Mark Bejer, Linda Beri, Danijel Klouz), ali niko nije dospeo toliko daleko.

KALIGRAFIJA MELANHOLIJE: Ovo je najtužniji strip koji sam verovatno ikada pročitao. Međutim, ironija u njemu do bola nepogrešivo obavlja svoju dvostruku funkciju. Istovremeno nas gura do samog dna tuge i ne dozvoljava nam da se sa njom potpuno identifikujemo. Mnogo je „magičnih velova“ koji nas odvajaju od užasa u Džimiju. Jedan od njih je artificijelna savršenost dizajna u koji je potpuno zaronjen ovaj strip, počevši od korica, pa do svakog grafičkog znaka i simbola koji se u njemu pojave. Korigan je remek-delo retro dizajna, podseća nas na sve one artefakte prošlosti koje ćemo ushićeni kupiti nakon otkrića u nekoj antikvarnici, čak i pre nego što budemo sigurni oko njihovog sadržaja, samo zbog atmosfere kojom odišu.

Kris Ver je opsesivni minijaturista, kaligraf stripa. Ako hoćete, tehnički crtač melanholije. Jedna od novina njegovog postupka je da pravi grafikone/dijagrame nesreće. U nekoliko navrata, pomoću dijagrama dočarava pun krug Džimijevih nesreća kroz granjanje događaja u vremenu i prostoru. Prave minijature očajanja i elegancije forme.

Prizori depresivne pustoši iscrtani su čuvenim belgijsko-francuskim stilom „čiste linije“ koji ovde ima efekat da samo naglašava mutnu muklost melanholije. „Čista linija“ naglašeni je redukcionizam pod maksimom – manje je više. Svaka „rasipnička“ linija koja bi podsećala na skicu je uklonjena. Svaki prizor je savršeno prostudiran, kao izliven u trajanju. Pripovedanje postaje vrhovni cilj, ali izraženo prigušenim vizuelnim i verbalnim sredstvima.

Ver takođe opsesivno ponavlja statičke motive koji u procesu ponavljanja postaju dinamički, grade ritam, postaju pripovedanje. Njegovo narušavanje narativnih konvencija kreće se u raznim pravcima. Nasred stranice koju čitamo, u stanju je da usred pripovedanja preokrene njenu vizuelnu orijentaciju za devedeset stepeni. Ne preostaje vam ništa do da starnicu okrenete i nastavite čitanje po vertikali. Čitanje Džimija Korigana nalikuje na razgledanje tehničkog crteža ili mape. Upravo ovakvim, jednim doslovnim vizuelnim preokretanjem pripovedačke perspektive Ver otvara prvo poglavlje svog grafičkog romana.

Život kao izrugivanje samom sebi. Krenuvši od ponižavajuće tvari samosažaljenja glavnog junaka, Ver je izgradio pripovedačko remek-delo. Stvorio je savršeni inhibirani svet agonije samosažaljenja i jeftinih fantazija koje, ništa spretnije od letećeg slončeta Damba, transcendiraju sve naše nemoći. „Njujork tajms“ je Korigana nazvao najvećim dostignućem u formi strip pripovedanja ikada. Da je izlučio ovoliko ironičnog potencijala prema drugima, Ver bi bio verovatno „kritičarski doživljen“ kao maestralni hirurg koji moćno secira društvo. Dok se na drugoj udaljenoj tački Planete, osvetljava obraz i otvaraju dveri (The Doors of Perception?), autor, potpuno neobavešten o ovim epohalnim gibanjima, opredeljuje se da bude introslinavac. Majstor Ver valjda smatra prečim poslom da se prvo sobom bavi.

Strpljivo, minuciozno „džaranje“ skalpelom po bolesnom ili bolešljivom u nama uopšte ne mora da bude mizantropija. Još u davnom dvadesetom veku, Tomas Man je ovakav nužno ironičan pristup fikciji i životu nazvao „višom vedrinom“. Čini se da upravo ona ostaje u nama nakon čitanja „Malog Korigana“.