Eh, da nema te tranzicije, valjalo bi je izmisliti! A kad dođe do potrebe za kvalitetnim i stručnim izmišljanjem, zna se koga ćete pozvati u pomoć – advok… ovaj, ne, ipak: pisce… Kako god, to je na svu sreću suvišno, pošto su tranziciju ionako drugi već izmislili, a na nama je samo da je nekako otrpimo, pa ko preživi – pričaće. Ili, još bolje: pisaće. Ali stvarno, sasvim ozbiljno: šta li bi savremena istočnoevropska proza radila bez široke skale mogućnosti raspredanja o užasima tranzicije? Pola bi pisaca i dalje drndalo postmodernističku vunu, mada se ista već odavno malko uvonjala, a druga polovina bi uporno i unjkavo drvila o Patnjama Našeg Naroda U Bezbožnom I Anacionalnom Komunizmu… A ni onaj američanski profesor Endru Baruh Vahtel nikada ne bi napisao onu svoju studiju o tranzicionom dobu kao smrtnom udarcu za ideju pisca kao društveno-političkog radnika (u srećnijim slučajevima i Mesije) ove ili one provenijencije.
Ako pogledate post-YU pejzaž, ispada nekako da su jedino Slovenci od početka mislili ozbiljno s tom, kakoseonozvaše, tranzicijom (mada su je sprovodili na specifičan, neortodoksan način, što je njihovoj ekonomiji i ukupnom društvenom ambijentu godilo), dočim smo mi ostali, na čelu sa raspomamljenim Novosrbljem, imali preča posla, pretežno u vidu plemensko-istrebljivačkih ratova i srodnih formi niske zabave za niske duše (i visokih neoporezovanih profita za… hm, takođe niske duše, ali okretnije prirode). Dok smo se mi opasuljili glede te vražje tranzicije – to jest, tek tamo negde oko 2000. godine – susedi i konkurenti otperjali su već daleko ispred nas, a kod kuće smo već bili u vlasti preživelih i opranih barona iz devedesetih. Koje, jebi ga, ne možeš ni da smeniš na izborima ni da razjuriš motkama obogaćenim organskim materijama. A da se može, već bi ti oni prodali te motke, bez brige.
Kako god, mada je na razne načine ipak razvidno da dolazi iz ex-YU konteksta, Slovenija je ipak imala postkomunistički put koji je više nalik onome kojim su išle zemlje srednjoistočne Evrope, od Mađarske preko Češke do Poljske ili baltičkog trija. Od nedavno su pred srpskom publikom dva savremena slovenačka romana koji se, svako na svoj način, bave upravo tom, hajmo reći, tranzicionom demonologijom, osvetljenom iz onog ugla koji vam daje „sunčana strana Alpa“…
Poslednje Sergijevo iskušenje Janija Virka, jednog od vodećih pisaca sada već duboko srednje generacije (rođ. 1962.) roman je koji je nastajao sredinom devedesetih, a premijerno je objavljen 1996. godine. Ovaj podatak nije nevažan, videćemo zašto. Pomalo je i šteta što do ovdašnje publike nije došao znatno ranije. Razume se, „aktuelnost“ nije među najvažnijim odlikama jednog romana, jer literatura nije žurnalistika, ali to nipošto ne znači da vreme nastanka jednog romana i te kako uronjenog u aktualije i duh epohe ne determiniše bitno njegov konačni oblik… Naime, centralni (i naslovni) junak ovog romana je vremešni intelektualac, nekadašnji disident i Moralna Vertikala, jedan od onih hodajućih spomenika – sada već sklonih urušavanju – koji su se kroz godine „mekog komunizma“ šetali kao da se povijaju pod teretom silnog ordenja, i okolina im je, otkriveno ili prikriveno, priznavala to, odnosno, pridavala im je ogroman društveni značaj. Čak i komunistička vlast kojoj su oponirali: proglašavajući takve ljude opasnim, održavala je (ne samo) njihovu veru u sopstveni nemerljivi društveni značaj. Sergij je reprezentativan primerak ovakve, pomalo „havelovske“ sorte, ali uz krucijalno dvostruko ne-havelovsko umekšanje, jer Slovenija nije Češka ni u dobru ni u zlu: niti je Sergij kadgod čamio u zatvoru, niti će u novoj, „slobodnoj“ Sloveniji postati predsednik države ili nešto slično…
Zapravo, Sergij, rezignirani pijanac i penzioner-koji-to-nije, idealan je medijum da se kroz njegove oči sagleda novi društveni pejzaž: jučerašnje romantične antirežimske zasluge danas uglavnom ništa ne znače, a i ono nešto simboličkog kapitala koji se još može isisati iz njih prisvojili su marginalci i prišipelje, neretko čak i bivši sekretari partijskih komiteta, koji se najedared prikazuju kao veliki Podrivatelji Sistema Iznutra… Kao kakva sirovija varijanta Hercoga Sola Beloua, Sergij je nemoćni, zgađeni rezoner: svoj čemer i potmulo nezadovoljstvo – uključujući, čemu se lagati, i stanovitu neispunjenost narcisističkog potencijala – prazni na ženi koji voli da mrzi, mada bez nje odavno ne bi umeo da se razabere u životu, na mladim ženama koje pokušava da odvede u krevet ponajviše ne bi li mu telesni kontakt sa mladošću mesa odagnao misli o (bliskoj) sopstvenoj konačnosti, te na svakovrsnim pridošlicama u društvo, čijem se skorojevićevstvu (ili čak pukoj mladosti i neiskustvu) uopšte nije teško podsmehnuti, naprotiv. Na drugoj strani, Jošt Rovenski je nesnađeni mladac koji traži sebe i svoje mesto na novoj društvenoj mapi, trenutno novinar petparačkog lista „katoličke orijentacije“, koji u sebi oseća dar za nešto mnogo više od toga, još samo kad bi mogao razabrati šta je to tačno… I to u društvu u kojem se pravila igre ustanovljavaju, uče i menjaju u hodu. Virkova Slovenija sredine devedesetih zemlja je u još ranoj, ali već dosta navalentnoj fazi sveopšte medijske tabloidizacije i trivijalizacije kao i lepo uznapredovalog multipartijskog klijentelizma, zemlja koja prema „komunističkoj prošlosti“ ima dominantan odnos hladnog odmaka čiji je izvor mnogo češće oportunizam nego neka osvešćena kritika, i naravno – to je zemlja u kojoj „kritički intelektualac“ gubi svoju prometejsku ulogu (s kojom se tako lepo saživeo…) a na vrh lestvice poželjnog penju se neke sasvim druge vrednosti… I dakako, Sergij bi spomenutom profesoru Vahtelu bio veoma drag pacijent!
To su, dakle, devedesete, svojevrsno prelazno doba, u kojem je staro u nokdaunu, mada još nije umrlo, a novo se još oblikuje, i još je relativno stidljivo, ne pokazuje sve dubine svoje gadne naravi… U Popkornu Andreja E. Skubica toga više nema. Ovo su već duboke dvehiljadite, čitaoče, bolje ti je da na ulazu ostaviš svaku nadu… Skubica poznajemo po odličnom romanu Fužinski bluz (v. Vreme br. 929), a Popkorn (uzgred, dostupan i u odličnom hrv. prevodu Jagne Pogačnik, izdanje Frakture) nema baš mnogo poetičkih sličnosti sa tom knjigom (između ostalog je i bitno manje prohodan, naročito pred kraj, ne uvek razložno i opravdano), ali ima jednu drugu važnu srodnost: i kroz ovaj roman Skubic je zainteresovan za neku vrstu mentalnog preseka savremenog slovenačkog everymana, samo što se mozaička i multicentrična struktura Bluza ovde zamenjuje koncentrisanjem na jednog naratora, Vatera Korena (koji kao da je daleki rođak iz provincije onog preprednjaka iz Novca Martina Ejmisa…), po diplomi istoričara – eto linka sa prošlim svršenim vremenima kad je intelektualac bio Neko i Nešto! – te, how very Slovenian, bivšeg pankera, koji zapravo pokušava da pliva, štaviše, da postane Krupniji Igrač, u vodama privatnog biznisa svake vrste, od nekretnina pa do turizma, usput polako gubeći svaki pouzdani orijentir u sve neprijateljskijoj stvarnosti koja ga izjeda, napada i nadvladava… U toj slici polaganog, ali neumitnog otkliznuća sa svih zacrtanih puteva „društvenog uspeha“ po merilima Novog Doba, Valtera Korena okružuje ambijent jedne nove Slovenije: od seksi susetke koja je možda prostitutka visoke klase a možda je i nešto sasvim drugo (recimo, njegova buduća supruga) pa do celog onog mobitel-blekberi-lančbrejk biznis polusveta koji je sama srž Nove Klase. Ako su okruženje Virkovog Sergija intelektualci-veterani i njihova jetka rezignacija, onda je Skubicov Valter vesnik jednog novog, nadirućeg jezika epohe, onog koji je link sa onim-što-je-bio očuvao u tragovima i nišama svog privatnog estetskog ukusa (recimo, Koren luduje za najuvrnutijim andergraund džezom), ali je zapravo već duboko u vodama svetog šarlatanstva novog doba, sa svim njegovim mantrama, onim marketinzima, menadžmentima, tamte-ovamte… Na koncu se sve to završava na baš tako bajno za Valtera Korena; no opet, Sergij je prošao još i gore. Pa ti sad vidi. Tranzicija je to, prijatelju: i to ona tipično istočnoevropska, dakle „iz niotkuda u nikuda“, kako to proročanski veli Viktor Peljevin.
