Kakva poslastica! Predivna Lusinda Vilijams poklonila se pre neki dan svetim senima nenadmašnih Bitlsa, da u ovo pretpraznično vreme, nakon toliko žednih godina, ponovo u nama probudi sve ono ljudsko, ljubavno, mudro, zadivljujuće, genijalno, oduševljavajuće, dirljivo, prkosno, radosno, blago, bolno, stvarno. Uoči 44-godišnjice šokantnog stradanja Džona Lenona, ova južnjačka dama skupila je sve svoje snage da nam prenese autentičan portret sopstvene bitlmanije u mladosti.
Lusinda Gejl Vilijams (r. 26. januara 1953. u Luizijani), sasvim je jedinstvena pojava na američkoj alternativnoj folk i country sceni. Ukratko, njena americana nastajala je decenijama pre nego što se ovaj termin uopšte zapatio u budoarima šminkerske muzičke štampe. Jer, Lusinda je i doslovno prošla sve hude kalvarije na putu do vlastitog muzičkog prestola, koji je – pogađate – i dalje od trnja i zvezda satkan (i sa tri Grammyja ovenčan!), nikada ne igrajući na sigurno i golih prsa neprekidno jurišajući na bajonete opako prevrtljivog i nesolidnog ljudskog roda.
E sad, sjajna je stvar što Lusinda tokom svog dugog i pobunjeničkog staža na muzičkoj sceni nije izgubila ni mrvicu lične opčinjenosti pred panteonom rock’n’roll božanstava. Sa svojom proto–punk pojavom, pogađate, nikada u svojim ranim teksaškim danima nije ni bila prihvaćena kao još jedna slatkica koja nosi gitaru oko pasa jer joj dobro stoji i trepće velikim uplakanim očima. Njena stvaralačka borba od 1978. bila je zato – uz sva priznanja kolega, uključujući neupitne doajene poput Toma Petija i zlosrećnog Vika Česnata – toliko teška i neprestana, da su je povodom izlaska njenog prošlogodišnjeg albuma Stories from a Rock n Roll Heart i autobiografije Don’t Tell Anybody the Secrets I Told You: A Memoir, negde nazvali poslednjim živim odmetnikom i osobom koja je iskreno posvetila život muzici kao svojoj jedinoj istinskoj religiji.
Kakva žena, šta reći!
Jedan momenat iz biografije neophodno je spomenuti – gospođica Vilijams je u pandemijskoj 2020. pretrpela moždani udar koji joj je zamalo oduzeo glas i umeće sviranja gitare. Otada se uspešno oporavila kroz uživanje svog jedinog eliksira – muzike. Tako je, u okviru sopstvenog diskografskog serijala Lu’s Jukebox još 2021. snimila albumske posvete Tomu Petiju, južnjačkom soulu, svom velikom učitelju Bobu Dilanu, country klasicima 1960-ih i Božiću (Runnin’ Down a Dream: A Tribute to Tom Petty, Southern Soul: From Memphis to Muscle Shoals, Bob’s Back Pages: A Night of Bob Dylan Songs, Funny How Time Slips Away: A Night of 60’s Country Classics, Have Yourself a Rockin’ Little Christmas with Lucinda), da bi u januaru 2022. isti naklon učinila svojim herojima The Rolling Stones (Lu’s Jukebox Vol. 6 – You Are Cordially Invited…A Tribute to the Rolling Stones), a ovog 6. decembra 2024. konačno možda najvećima od svih – svojim i svačijim tinejdžerskim idolima The Beatles (Lu’s Jukebox Vol. 7 – Lucinda Williams sings the Beatles from Abbey Road).
Već sam izbor numera svedoči o distingviranom Lusindinom ukusu. Nema ovde pesama na prvu loptu, niti one besmislene isključivosti obožavalačkih selekcija. Sve “Bube” su, ukratko, na svom broju, jer ima tu autorskih dela njenih nekadašnjih devojačkih ljubavi – Pola i Džordža, ali i Džona Lenona, naravno, kao i Ringa Stara. Otvarajući sa Don’t Let Me Down, Vilijamsova kao da nas momentalno vraća u period Školskog programa RTB i tamo prikazivanog filma Majkla Lindzija-Hoga o nastupu Bitlsa na krovu zgrade u vreme snimanja albuma Let It Be – kad smo sitna deca bili – kao i naših prvih ličnih iskustava sa čuvenim Plavim albumom, licencno objavljenim u tadašnjoj SFRJ.
Sledi I’m Looking Through You sa poletom koji će doživeti svoj krešendo već u narednoj frenetičnoj Can’t Buy Me Love, što budi davnašnje sećanje na visokog i prelepog Džonija Štulića 1991. koji nam u liftu Beograđanke poverava da tih dana sluša samo rane albume Bitlsa. Pesma Rain ovde deluje kao svojevrsni psihodelični predah koji dodatno svedoči o dubini Lusindinog ljubiteljskog žara, dok While My Guitar Gently Weeps dočarava plemenitu boju Harisonove gitare do te mere, da ćemo zatečeni pred ovom lepotom zaplakati tek na narednoj Let It Be, gde prsti na žicama monumentalno zamenjuju Polov klavir. Ali, Lenonova Yer Blues zaista razbija, kao verovatno centralni komad ove ploče, najbliskiji Lusindinom oporom senzibilitetu i nepokornoj intimnoj istoriji. Kako je samo dragi Džon u ovaj svoj briljantni narativ uveo transformisan čuveni stih Henka Vilijamsa, samorodnu porodičnu mitologiju i Dilanovog Gospodina Džonsa, a Lusinda sve to otpevala sa uverenjem vlasnice jednako napukle duše, auuu.
Da ovo zavijanje na kraju prethodne rečenice uopšte nije slučajno, pokazaće vam ukupan zvuk albuma Lucinda Williams sings the Beatles from Abbey Road koji, kako neko to već reče, više podseća na režanje kojota nego na filigranski rad fabulozne liverpulske četvorke. Ali, Lusinda Vilijams iščeprkala je upravo tu tešku bitlsovsku blues stranu u izabranim pesmama, čak ne ni toliko u smislu stvarnog prisustva ovog žanra, koliko držeći se za končić njihove tipične melanholije, hvatajući taj spleen u stihovima i raspoloženjima, da savlada lavirint impresivnog zadatka što ga je pred sebe postavila.
A kada je jednom prosejala u svojoj testijici kopača zlata takvo blago – dalje je išlo lako. Jer, Lusinda je velemajstorica guranja Sizifovog kamena uz brdo, odlučna, uporna i na svoj način tvrdoglava. Ovde je, doduše, trebalo odgurati čitavo brdo, ali i to je za nju bilo prosto ko pasulj, jel’te. Nije zato previše izreći i ovakav sud: nekako su tek sa ovom srčanom roots posvetom Bitlsima – oni konačno stigli u Ameriku.
Do kraja ploče Lusinda će otpevati sa gotovo rolingstonsovskim žarom I’ve Got a Feeling, puštajući glas da se uspinje visoko u euforiji radosne povezanosti celog benda. I’m So Tired ponovo će prizvati humor Džona Lenona u pesmi o “smorenosti” koju je iskusio decenijama pre svih foliranata, da bi Something navukla spiritualne zavese na prozore našeg malog srca. I ako čujete sebe kako pevate iz sveg glasa sa Lusindom ono: “I don’t know, I don’t know!”, znaćete da je ova žena rasplamsala vašu žudnju da iznova budete živi.
Za kraj ostaju With a Little Help from My Friends u raskošnom hipi stilu i turobna The Long and Winding Road koju Lusinda Wilijams izvodi s punim pravom onog ko zna i ko je i sam često bivao šiban na tim istim vrletnim bogazama bitisanja. Izbor pesama, postaje jasno, nehotice opisuje i njeno životno putešestvije. Šta još dodati.
Lusinda Vilijams ovih dana sa osmehom prepričava kako u Abbey Road studijima isprva nisu bili sigurni da znaju ko je uopšte ona, ali njena pobeda tim je veća. Lusinda je ušla u ovo mitsko mesto da za ciglo par dana snimi album sa pesmama Bitlsa, kao prvi autor koji je imao priliku da to učini unutar ovih legendarnih zidova, među kojima su stvarali i sami Fab Four. I uradila je to kao bilo ko od nas, anonimnih poštovalaca, na svoj način i za svoju dušu. U stvari, Lusinda je utkala svoje izranavljeno srce u pesme Bitlsa da ih učini svojim. Svaka čast, devojko! Ploče se snimaju da se slušaju, a ovoj ćemo se vraćati, da se uvek podsetimo ko smo i šta smo.
