Na ramenu tolstojevskog

Strah me je od novinara. Oni su siromašni. I glupi. Zato i jesu žestoki. A ko se ne bi bojao siromašnih, glupih i žestokih ljudi?

Gorenavedeni strah – opravdan u zapanjujuće i poražavajuće visokom procentu – samo je jedan od mnogih koje Moskovljanin Igor Jarkevič (rođ. 1962) navodi u priči „Strah od jednostavnih stvari“, završnoj, „rekapitulirajućoj“ prozi zbirke Ženske i neženske priče (prevela Violeta Jovičanac-Petrović; Književna opština Vršac – Narodna biblioteka „Vuk Karadžić, Kragujevac, 2002), novog priloga upoznavanju fascinantnog sveta aktuelne ruske proze u srpskom prevodu.

Jarkevič se, dakako, u svom nabrajanju realnih i nebuloznih strahova poprilično zevzeči, ama kroz to njegovo kozersko zafrkavanje i umešno mešanje stvarnih i virtuelnih, karikaturalnih Ugroza prosejava autentični, neizrecivi Strah, egzistencijalna strepnja, nesigurnost čoveka među ljudima, kao jedan od lajtmotiva njegovih proza, naizgled tako frivolnih, čak „prostačkih“ u onom rasterećujuće psovačkom smislu, onom koji ruši Sve Svece Sa Neba ne toliko u ime „emancipacije“ od njih – za ovako „aktivistički“ i „pozitivistički“ pristup stvarima rusko književno ili filozofsko pisanje nikada nije bilo baš osobito prijemčivo, ne? – koliko zarad potrage za bar privremenim utočištem od Nelagodnosti U Kulturi, onoj koja je toliko velika da sve njene baštinike u startu zgromljuje, već pri rođenju ih čineći tako beskrajno malim…

Pripovedač „Ženskih i neženskih priča“ često se poziva na postmodernizam, najčešće u „nepriličnim“, burlesknim situacijama i kontekstima, no njegovo je pisanje uistinu posmodernističko u jednom plemenitijem smislu reči, podaleko od „štreberskih“ fascinacija uobičajenim džidža-bidžama kanonskog Postmodernizma Za Početnike: njegovi zadihani, maštoviti, dosledno ikonoklastični prozni solilokviji gotovo bez izuzetka odstupaju od tradicionalističkog koncepta linearne naracije, a pri tome su prekrcani najsumanutije raspoređenim i psihode(li)rično smiksanim referencama na klasičnu i pop-kulturu, s posebnim naglaskom na Veliku Rusku Književnost i njene monumentalne tolstojevski-Klasike, na svu onu obeshrabrujuću Veličinu s kojom se mora suočiti svako koga zapadne ta sreća i nesreća da baš na ruskom jeziku – ako se usudi! – treba da ispiše svoje Delo, sve čučeći na ramenima Giganata, onako nedostojan… A kada je već čučnuo, bogami će se na njih i veselo unerediti! U tom je smislu, dakle, Jarkevičevo pisanje „postmodernističko“, ali pisac ponajčešće uspeva da rastereti svoju tekstualnost neprijatnih nuspojava ovakvog estetskog izbora, što će reći da se u ova dva tuceta priča čitalac neće boriti sa Dosadom kao pratiljom tog recentnog književnog Kanona. Jarkevič, naime, nije naučnik prigodno preodeven u pripovedača, on nije književni istoričar i biblioarheolog nameran da zaobilaznim strategijama ispriča svoju Poučnu Priču. Daleko od svega toga: jedini je Jarkevičev vidljivi naum samo pričanje Priče, haotično i tobože nasumično katalogizovanje vlastitih kultur-frustracija, smešteno u kontekst postkomunističke Rusije, u kojoj je Organizovana Glupost odbacila totalitarno ruho i razmnožila se deobom u Pluralizam Kretenizma… Negde pri sredini zbirke, doduše, nastaje svojevrsna čitalačka kriza, dolazi do stanovitog zamora usled repetitivnosti variranja piščevih/naratorovih opsesija, no, u drugom se delu knjige ponovo uspostavlja balans, nakon što je pisac do kraja „iživeo“ sve one stvari – pre svega nesputane erotomanske invektive koje su tako nedostajale Velikoj Ruskoj Književnosti, oduvek upadljivo manje razvratnoj od samih njenih pisaca! – koje je imao da čitaocu tresne u lice, pa ovaj neka vidi šta će s tim.

Moskovljanin, da se razumemo, ne prenosi u svojim bisagama nikakve velevažne Poruke Svetu, niti sanjari o ispravljanju Vekovnih Kulturnih (ili kakvih već bilo) Nepravdi. Njegove su priče rafalna paljba po svakom zamislivom Utvrđenom Redu Stvari, ispisivane s očaravajućim hedonizmom onoga ko, na „površinskom“ nivou, ništa ne shvata preozbiljno – a ponajmanje vlastitu borbu protiv Preozbiljnosti! A to će reći da ove priče možete slobodno čitati kao suludi, talentovani performans samosvrhovitog i nepatetičnog Skidanja Svih Spomenika, ali ćete nesumnjivo biti na gubitku ako se zaustavite na tom „sloju“ ovih proza. Ispod ove dosledno skatološke obrazine Jarkevič, naime, ispisuje jednu mangupski samozatajno skrivenu kulturološku hroniku savremene Rusije, sa svim simptomima njene „drmajuće“ Krize Identiteta, nepogrešivo je hvatajući u gorkom, tragikomičnom raskoraku između onoga što je bila, onoga što jeste i onoga što bi želela da bude – pod uslovom da ona o tome išta zna (u šta Jarkevič, izgleda, veoma sumnja). A sve ga ovo, pak, čini dostojnim pripadnikom niza više nego intrigantnih ruskih pisaca koji su osvojili (i) ovdašnje minijaturno Književno Tržištance, a koji uključuje oba Jerofejeva, Dovlatova, Genisa, Peljevina etc.

Praskavo duhovit, nezaustavljivo drzak i bezobrazan i umiljato nadrkan, u retkim, „luksuznim“ momentima liričan & oniričan, besprekorno vešt u manipulisanju aluzijama na pritiskajuće prebogato Nasleđe Ruskog Čoveka, Jarkevič u ovoj knjizi ispisuje pregršt sjajnih proza („Ženski roman“, „Dobri ljudi, normalan život“, „Dve književnosti“, „Strah od komplikovanih stvari“, „Crni barjak prevare“, „Solženjicin ili glas iz ilegale“, „Rusija u govnima“, „Dva pisca“, „Strah od jednostavnih stvari“ te iznad svih priča „Moj Pitekantrop“), a nas, ovdašnje, potkontinentalne zavidljivce, ponovo ostavlja bez texta nad neiscrpnim majdanom Uvek Novih Ruskih Čuda, još jednom, na ko-zna-kojem-po-redu živopisnom primeru potvrđujući misao Viktora Jerofejeva da je Rusija zemlja idealna za pisce, mada ume da bude baš poteška za čitaoce!