Na prečac, u prisustvu vlasti

Kao što se mačka može oderati na više načina, a čovek pogubiti na mnogo više, tako se i istorija jednog naroda i društva može gledati iz više uglova. Dubravka Stojanović veoma dobro ju je sagledala s tačke gledišta kanalizacije i svakodnevnog života, na primer. Ivan Janković, doktor prava, advokat i borac za ljudska prava, u ovoj savesno i temeljito napisanoj knjižurini (Na belom hlebu; Smrtna kazna u Srbiji 1804–2002; Službeni glasnik i Clio, Beograd 2012; 622 strane) opredelio se za istoriju Srbije i Jugoslavije kroz smrtnu kaznu, njeno zakonsko utemeljenje, modalitete izvršenja i ostale prateće pojave kakav je abolicionizam (pokret za ukidanje smrtne kazne). Ivan Janković, uzgred, ovde pokazuje naročitu upornost u vršenju naučne, ali društveno-političke delatnosti, jer je već objavio jednu veoma (do sada i najvažniju) relevantnu knjigu na tu temu: „Smrt u prisustvu vlasti: smrtna kazna u Jugoslaviji i svetu“ (Beograd, 1985). Osim toga, indikativno je da je Ivan Janković podstrekač i jedan od osnivača prvog abolicionističkog pokreta u SFRJ još 1981; vlast se bila užasnula, pružala je veoma žestok pasivni otpor, da bi Društvu (kasnije Udruženju) za širenje znanja o smrtnoj kazni tri puta odbila zahtev da se registruje kao udruženje građana, poslednji put 1987.

Odatle bismo i mogli da počnemo; od sistematskog odbijanja svih vlasti do 2002. da se odreknu prava na oduzimanje života svojim podanicima i građanima – pod bilo kojim izgovorom. To je, inače, jedan od prerogativa suvereniteta. Prvi čovek koji je sugerisao Srbiji ukidanje smrtne kazne bio je – ironijom sudbine – upravo rosijski posol (ambasador) kod Karađorđa, Rodofinikin, Konstantin Konstantinovič. Našao je i kome će da sugeriše, onako prosvetiteljski nadahnut ruskom abolicionističkom praksom. Osim toga, Rodofinikin je morao biti zgađen i potresen tadašnjom praksom u Srba: ljudi su pogubljivani bez suda i na krajnje okrutne načine. Prizor točkova, vešala i kolaca na kojima trule leševi bio je svakidašnja pojava.

LAKA RUKA VLASTI: Srbija je pokupila načine pogubljenja sa svih strana: lomljenje kostiju i stavljanje na točak dok žrtva ne izdahne (posle dva-tri dana) bio je uobičajeni način egzekucije širom Evrope (u Francuskoj do pronalaska giljotine); nabijanje na kolac je vizantijski izum preuzet širom Srednje Evrope, ne samo od Turaka; „mrtva šiba“ (prolazak kroz špalir do smrti od batina) austrijski je specijalitet koji je Karađorđe doneo iz Vojvodine, gde je kao frajkor (paravojna formacija) jedva izbegao taj isti špalir. Osim toga sekli su sabljama, vešali kako znaju, ubijali iz vatrenog oružja.

S vremenom se i ta stvar nekako regulisala i propisala, tokom državnog osamostaljivanja Srbije pod Milošem, Aleksandrom (Karađorđevićem) i Mihaijlom. Streljanje je postalo skoro jedini način izvršenja. Godinama je, međutim, smrtna kazna bila zakonom propisana za mnogo raznih krivičnih dela, uključujući i imovinske delikte (opasna krađa), do 1901. Mnogo veći problem bile su smrtne presude političkim protivnicima. Politički život u Srbiji bio je, da kažemo, dinamičan, je li, sve do Prvog svetskog rata. Tokom političkih sukoba (pre svega na liniji radikali–naprednjaci–liberali… podseća li vas ovo na nešto?) smrtnoj se kazni pribegavalo lake ruke. Odatle i abolicionističko nastrojenje tadašnjih radikala (kao i ovih današnjih): lajali su sebe radi. Sudska ubistva (pogubljenja političkih protivnika bez obzira na nevinost) bila su pre pravilo nego izuzetak; vrhunac je bio – kažu – Solunski proces, koliko politički razumljiv toliko i pravno skandalozan; o tome se i danas raspravlja.

Nastanak nove države SHS, pa Jugoslavije, doneo je nove probleme. Austrougarska tradicija držala se vešanja, a srbijanska streljanja. Osim toga, politika suđenja na smrt i pomilovanja bila je u austrougarskoj tradiciji benevolentnija nego u srbijanskoj, pa je tu došlo do određenih trvenja. Vešanje je konačno prevladalo kao način pogubljenja, između ostalog i zato što su vojnici i žandarmi bili neskloni streljanju, što je ljudski sasvim razumljivo. Tako je došlo do povećane potražnje za uslugama dželata. Od Austrougarske nasleđena su dvojica: Mauzner i njegov bivši pomoćnik Hart. Imali su posla, kao što se dade videti iz Jankovićeve knjige, gde se mogu naći i njihovi računi za usluge. Sluteći manjak ponude u toj vrsti usluga, državi će se 1922. ponuditi izvesni Egidije Fuks iz Maribora (koji je kao razlog naveo mržnju prema ljudskom rodu uopšte) i 1930. izvesni Stanislav Todorović iz Beograda, ali obojica su odbijeni: Fuks je procenjen kao „malouman“ i previše star; Todorović je odbijen jer nije platio propisanu taksu na svoju „najučtiviju“ molbu.

PRAVO NA ŽIVOT I SMRT: Drugi svetski rat i promena „društveno-ekonomske formacije“ koja je usledila doneli su uobičajeni haos. Pobednici su se prvo razmahali, da bi se zatim stvar dovela u kakav-takav red. Vešanje je ostalo, ali su novi dželati morali da uče zanat, jer je Hart nestao, a Mauzner umro. KNOJ, pa OZNA, pa Narodna milicija morali su da se snalaze. Vešanje je ubrzo ukinuto, ali je streljanje ostalo, na sovjetski način: metak u potiljak, dok nije uveden streljački stroj. Veljko Komlenović, javni tužilac, pa načelnik SUP-a Novoga Sada i kasnije advokat, sjajan čovek inače, ozbiljno se bavio tom tematikom: razgovarao je sa desetinama milicionara kojima je bilo zapalo da izvršavaju smrtne kazne i ostavio dragocen materijal o tome. Svi su bili traumatizovani, naravno. Neki i više od toga: Paja Jockov, paor iz Rumenke i partizan, imao je nesreću da bude član Partije kad je trebalo obesiti generala Sombatheljija, komandanta mađarske žandarmerije, odgovornog za mnoge ratne zločine: naime, taj neki Maričić koji je do tada vešao – bio je bespartijac, a ovo je bio odgovoran zadatak. Do penzije zbog mentalnog poremećaja 1960. Paja je pogubio (metkom) preko sto osuđenika; umro je 1970. kao ozbiljan psihički bolesnik. Bilo je i gorih slučajeva.

Ukidanje smrtne kazne u SFRJ bio je težak i bolan proces: ne odriče se vlast tek tako prava na život podanika. Smrtna kazna ukinuta je konačno Ustavom SCG iz 2003. Pre toga je u okviru SRJ Crna Gora insistirala na aboliciji, ali Milošević nije hteo. Milošević je, uostalom, bio više nekako sklon vansudskim efikasnim i jednostavnim rešenjima.

Ova je knjiga, konačno, važna i za budućnost: ovi džentlmeni koji nad nama vladaju uvek će biti u iskušenju da smrtnu kaznu vrate, svem svom evropejstvu uprkos. Drug Staljin je posle Drugog svetskog rata smrtnu kaznu ukinuo. Svi se sećamo one scene iz Prvog kruga Solženjicinovog, kada Abakumov (ministar unutrašnjih dela, MVD; Berija je bio ministar Državne bezbednosti MGB) preklinje Staljina: „Josife Visarionoviču, molim vas vratite nam smrtnu kaznu!“ Vratio je, pa su i Abakumov i Berija dobili po metak u potiljak posle Staljinove smrti.

OSUĐEN NA SMRT: Suđenje Jovu Stanisavljeviću Čarugi 1925. godine, ilustracija iz Politike