Mogli bismo da kao motiv uvedemo i “džentrifikaciju duše”, a što nas onda dovodi do kopče sa dva “egzotičnija” arthaus filmska ostvarenja koja su se tiho ušunjala na repertoare ono malo bioskopa i dalje voljnih da se bave filmovima tog soja
U samom finišu vikenda za nama u Muzeju Jugoslovenske kinoteke (a u sklopu ciklusa probranih filmova sa Bertom Lankasterom) prikazan je film Atlantik Siti (Atlantic City) u režiji Luja Mala, zadugo jedini kanadski kandidat za Oskara za najbolji film (a pobrao je još četiri nominacije te godine). Taj film (u kome glume i Suzan Sarandon, Mišel Pikoli, Robert Džoj…) tokom poslednjih godina dobio je na značaju i postao je predmet i širih, i to ne samo filmoloških istraživanja i analiza, jer je sniman u pomenutom američkom gradu baš kada je ta kockarka sigurna kuća zadobila potpuno drugo, osavremenjeno i svakako rogobatnije arhitektonsko izdanje, tako da je oko kamere zabeležilo i taj trenutak iz istorije SAD i dobrano zahuktalog kapitalizma poznije faze. Pored svega toga, uz taj kod nas i dalje gorući problem pogubne “simbioze” procesa džentrifikacije i prvobitne akumulacije kapitala, ovo Malovo rediteljsko delo je gledaoce suočilo sa dovoljno upečatljivom dramom nedorečenih identiteta, čemu je grad koji ruše, a koji će nužno i tu pošast preživeti, tek kulisa za prevratnički uragan u dušama i psihama aktera te priče. Tako da bismo mogli da kao motiv uvedemo i onaj koji bismo brzopotezno opisali sintagmom “džentrifikacija duše”, a što nas onda dovodi do kopče sa dva “egzotičnija” arthaus filmska ostvarenja koja su se tiho ušunjala na repertoare ono malo bioskopa i dalje voljnih da se bave filmovima tog soja – jednog iz Japana, a drugog iz ipak znatno nam bliže Italije.
Svakako kvalitetniji, uspeliji i podatniji za analizu, a imajući u vidu minuli rad reditelja (kao i dalje ključnog autora) – sasvim očekivano, jeste Čudovište (Monster, 2023) japanskog sineaste Korede. Hirokazu Koreda je i ovde dovoljno poznat autor japanskog i azijskog arthaus filma očigledno po ukusu i evropskih filmofila – tu su filmovi Još uvek hodam, Čudo, Kakav otac, takav sin, Naša sestrica, Posle oluje, Kradljivci, Broker, pa i njegov francuski izlet – ostvarenje Istina. Činilo se da su Kradljivci vrhunac njegove dobrano i temeljno izbrušene poetike u čijoj srži je “skladan brak” nenametljive estetizacije, splina, introspektivnosti i naturalizma, ali bi taj sud moglo da promeni upravo ovo njegovo Čudovište. A taj film, da podsetimo, dolazi nakon umereno razočaravajućeg Brokera, filma koji je, sasvim u skladu sa očekivanjima nešto upućenijih u njegov rad i stil, još jednom pokazao zavidnu i aksiomski neupitnu vrhunsku zanatsku formu, ali je očitao i prazan hod, manjak sadržaja, pa onda u zbiru i izvestan zamor materijala, doduše znalački prikriven tananom atmosferičnošću tog filma putovanja (tzv. road movie–ja). Srećom, oporavak je hitro usledio, te po kinestetskim kvalitetima i dometima Čudovište možemo smestiti u najmanju ruku rame uz rame sa već pomenutim Kradljivcima, a ta dva filma u postojan čvor vezuje i nimalo intruzivno udenuta dimenzija studije društvenih odnosa, preciznije odnosa unutar društva u evidentno problematičnoj, ako ne i akutno poraznoj fazi vlastite devolucije.
Simpatije gledalaca Čudovište može da pobere i privuče već i na konto svoje zamašne i zahtevne narativne arhitektonike – ovo jeste film koji pleni i ambicioznošću strukture pripovedanja, budući da je pred nama film-slagalica, priča ispripovedana u nekoliko segmenata, pri čemu svaki naredni segment dopunjuje osnovnu potku zapleta i sveukupne priče, istovremeno pod znak pitanja stavljajući i ono što je u prethodnom poglavlju izneto pred oči i umove po mogućnosti što usredsređenijeg gledateljstva. Naravno, u izvođenju manje veštih i iskusnih, kao i manje samopouzdanih, to bi moglo da posluži kao solidna osnova za prozivku na temu manje ili više izlišne i manje ili više samodopadljive razmetljivosti, ali Koreda je autor opsežne filmografije i potpuno zaokruženog izraza i jasno profilisane poetike, tako da Čudovište samo “prihoduje” od te inače tihe i nenametljive spremnosti svog autora da se lati i zahtevnijih pristupa i zahvata, čak i kad oni ne predstavljaju nasušnu potrebu. I da, pitanje je kako bi ova povest o naoko ne previše značajnom incidentu među osnovnoškolcima koji – da, nužno – poput sporovoznije ali nezaustavljive lavine izraste u tragediju povećih razmera izgledala uz linearnije i svedenije pripovedanje, bez dramaturških sinkopa i tih nadogradnji u (skladnom, elegantnom i dostojanstvenom) hodu, ali, na sreću, to nikada nećemo ni morati da saznamo. Ovako, Čudovište je diskretno čudo visokog sjaja, opsežna melodrama, ali i potresna studija nedostanosti ljudskih karaktera, a onda i društvo koje mi, takvi i tako manjkavi kanda jedino i možemo da izgradimo, utemeljimo i onda branimo pred naletima drugosti i ostalih izmaštanih opasnosti po taj uvreženi sistem nekakvih vrednosti; u isti mah, ovo je i jedan od diskretnijih a najpotresnijih kvir filmova današnjice. I pri svom ovom pojašnjavanju i preciziranju stigli smo do tek nekoliko od brojnjih slojeva Čudovišta, čudesnog filma i zlata vrednog doprinosa eterično-elegičnim među savremenim artrthaus filmovima komunikativnije podfele.
Zanimljiv, ali avaj, ponajpre za analizu slabih strana i nepromišljenih i nepotrebnih poteza i diskutabilnih skretanja na tom prilično preglednom i utabanom putu ka savremenom čitanju recidiva mita o Eneju, jeste tek drugi scenarističko-rediteljski celovečernji igrani rad mladog italijanskog glumca Pjetra Kastelita (1991). Navođenje njegovih konkretnih godina možda je i neophodno pri pokušaju da se u ekonomičnom vidu sroči i izvede anamneza ovog slučaja, odnosno slučaja od idejno-tematsko-stilskog rusvaja kakav ovaj Kastelitov film definitivno jeste. Istina, to se može razumeti, ne samo sa stanovišta nekoga ko je mlad, nedovoljno iskusan a očito ambiciozan, srčan, pa i u konkretnoj prilici da svoj naum sprovede u delo (Pjetro Kastelito je sin dobro poznatog, pa i kod nas, glumca Serđa Kastelita, što ga onda čini i potencijanom “bebom nepotizma”, po holivudski), već i kao instinktivna reakcija pred možebiti strahom da se sa polaznog stanovišta savremene porodično-društvene kriminalističke drame, pa čak i nevoljno i zaobilaznim stazama, ipak može upasti u zamku nečega što bi kod gledalaca – civila ili pak kritičara i kolega – moglo biti shvaćeno kao još jedna u manjoj ili većoj meri doslovna ili barem verna varijacija na nezaobilaznu Gomoru. Može biti da je mladog i mlađeg Kastelita to navelo na pravac koji ga je odveo u ovaj ili ovoliki metež – ima tu i podosta odjeka Linča, odblesaka Garonea i Sorentina, pomalo i Finčera (iz faze Borilačkog kluba po Palahnjukovoj prozi), ali ponajviše ipak nemogućnosti da se zauzdaju ambicije i artikulišu ideje-vodilje – šta ispričati, šta naglasiti, šta postaviti kao implikaciju, čega se možda i lišiti kao efemernog balasta, na koji način sve to uobličiti i dovesti do krajnjeg stilskog ruha i vida… Ovako, kada Eneja stigne u završnicu, za film u celini jednostavno bude prekasno, prilika za eksplozivnu i srčanu poentu već je proćerdana, a gledaoci su vidno izgubili zanimanje za nedovoljno osobene i simpatične likove. Što je, dabome, golema šteta, jer, za razliku od Korede i njegovog Čudovišta, motiv pominjanih nedorečenih identiteta (sa sve utegom oko ionako izraubovanog vrata, utegom u vidu džentrifikacije ionako potrošne duše) završava u zapećku, zatrpan ambicijama koje je neko dobronameran i verziran sa strane trebalo da obuzda.
Ministarstvo kulture odbilo je da izdvoji 120.000 dinara za podršku programu Nišvila posvećenom Šabanu Bajramoviću. Prethodno je Selakovićevo ministarstvo ostavilo bez dinara i Nišvil džez festival iako je među 10 najboljih džez festivala u Evropi. Da li u Srbiji ima mesta samo za „srpsku“ muziku
Pred premijeru, Sektor protivpožarne zaštite Narodnog pozorišta tražio je od scenografa predstave „Gospođa Olga“ da zameni trsku iz scenografije, mada prethodnih dana nije nikom smetala
Na licitaciji, po početnoj ceni u visini jednog većeg stana, prodat je dvorac porodice Dunđerski firmi u vlasništvu Maje Buhe. Država je imala pravo preče kupovine
U današnjem svetu ne pitamo više šta je istinito, već koji narativ nam omogućava da izdržimo krizu, strah, neizvesnost. Film ”Bugonija” taj pomak ne objašnjava, ne opravdava i ne kritikuje sa distance – on ga registruje iznutra
Početna cena po kojoj će biti licitiran dvorac Sokolac porodice Dunđerski sa okolnim objektima i imanjem je 325.000 evra. Država nije zainteresovana da ga kupi
Poraz ćaci-tužioca Nenada Stefanovića na izborima za članove Visokog saveta tužilaštva ima i veliko simbolično značenje: jedna institucija se odbranila i pokazala da je moć vučićevska tanja nego što se mislilo, da je njena najveća snaga – kao što to biva i sa tajnim službama – u fami o velikoj snazi
Lako je zamisliti kako vilom Bokeljkom u gluvo doba noći odjekuje Vučićev glas: „O Trampe, zašto me ne podnosiš?“ Odgovor na Truth Social najverojatnije bi glasio – „Zato što si šibicar“
Građani Srbije nalaze se pred izborom: ili Vučić, ili Evropska unija. Sve ostalo je prazna priča
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
