Na gitarama i oko njih

Iako po svoj prilici izabran mesecima pre nego što smo bilo šta od ovoga mogli s dovoljnom sigurnošću predvideti, bar dvosmislen slogan/naslov ovogodišnjeg izdanja Guitar Art Festivala (dalje: GAF) – SAMOstalno – dobio je makar još jedno, aktuelno i simbolično značenje. Pa je i time nastavljena tradicija ovog festivala, da preživi, održi se i ponovo uzdigne.

Jer, opet je GAF ‘pao’ u sezonu (vanrednih) izbora i (iznenađujućih) poplava – ili obrnuto – što po običaju baca u zasenak kulturu & umetnost. A o opštoj krizi da i ne govorimo. No, setimo li se da je GAF i počeo u onom mračnom momentu 2000. kad nije bilo sigurno da li će se Srbija i XXI vek ikad sresti, onda nije čudo da i danas isplivava, potvrđujući ispravnost i engleske varijante svog naziva – SUSTAINable. Tako žilav i već sedamnaesti, GAF je u redovnom efektnom marketingu/dizajnu svoj Život u ljubičastom smestio pretežno u Dom omladine Beograda, gde su se od 19h nizali koncerti solista i dueta, a od 22h nastupi zvezda večeri.

Za užu i stručnu populaciju na međunarodnom festivalu gitare naravno bar su jednako važni majstorske radionice i takmičenja mladih klasičnih/umetničkih izvođača na ovom instrumentu (više od 200 učesnika, mahom iz regiona) zatim se preko uglavnom kamernih koncerata publika širi (ulaznice po 800d.), pa je u kasnijim večernjim terminima velika/bioskopska sala Doma omladine dobro popunjena (ulaznice 1200d.). S muzičarima iz 25 zemalja, tokom 6 večeri ovaj – rečima svog osnivača/direktora Boška Radojkovića – gitarski Vavilon bez preterivanja pretenduje da bude u prvih 5 svoje vrste u svetu.

OD PICE DO PJACOLE: Vratimo se onom što je većinu posetilaca najviše zanimalo – da se naslušaju raznolikog muziciranja na gitarama i oko njih – a što su i dobili, u meri blagotvornog izdvajanja iz sumorne svakodnevice. Heroina GAF-a, gitara je ‘putovala’ tj. uspešno menjala uloge kroz muzičke stilove i epohe. Osmomartovsku odskočnu dasku dobio je italijanski četverac pompeznog naziva Đampaolo Bandini–Čezare Kjakjareta & Čerato braders, često zvučeći kao utegnut gudački kvartet, iako su u njemu i klasična gitara i bandoneon. Klizili su od lakog baroka do tanga i naravno poentirali Pjacolinim kompozicijama.

Španska braća Migel i Alfonso Linares sa svojim sekstetom predstavila su simfonijski flamenko – utoliko što su uz obavezne elemente postave (gitara, glas) neobično i drveni duvački instrumenti. Gitarista Ferenc Snetberger sredinom prošle decenije prijatno nas je – i uživo – iznenadio kao saradnik u brazilskoj fazi Duška Gojkovića (CD Samba Do Mar, 2003, Enja), no sada se nije pokazao kao baš inventivan solista. Tumarao je za Badenom Pauelom, nešto bolje kad je s lagano amplificirane prešao na električnu gitaru, ali tek je zahvaljujući ritam-sekciji – boljoj nego što zaslužio – sve došlo na radnu temperaturu i okončalo i na zadovoljstvo prisutnih.

Takođe u triju, ali ne džez nego fado, pojavio se Rikardo Pareira. Njegova gitara portuguesa (čudo od instrumenta, samo po sebi) uokvirena je muškim i ženskim vokalom. Potomak instrumentalističke porodice, mladi Pareira je klasično obrazovan, i kompozitor, a budući nam fado uživo najčešće donose solo-pevačice kao Mariza – posebno je prijalo tako fino muziciranje uživati u dvojcu glasova, uz dodatak španske gitare.

SITAR GLADNOM NE VERUJE: Najupečatljiviji je u ovom izvlačenju međutim bio učenik R. Šankara, zvezda i svetski promoter indijske klasične muzike Višva Mohan Bat (Vishwa Mohan Bhatt), u čijoj dugoj karijeri i obimnoj diskografiji ‘izlazak’ na komercijalni Zapad (‘ulazak’ u tzv. Svetsku muziku) počinje nagrađivanim albumom A Meeting By The River (‘93, Water Lilly Acoustic) s kim bi drugim do R. Kuderom. No teško je poverovati da se tu radi o bilo čijoj klasici, jer je Višva sebi razvio hibridni instrument – kao da je na havajsku gitaru bočno dodao bar tuce žica, zadržao razne elemente drevnih instrumenata svoje domovine (sitara, saroda i vine).

i tu glasnu napravu svira u krilu! O da, nadeo joj je i posebno ime – Mohan Veena. Zasluženo, jer izgleda kao lepuškasti Frankenštajn među gitarama, objašnjenje izrade ili tehnike za muziciranje duže je od prosečnog Vučićevog izliva pred kamerama, a zvuči da Vam je teško poverovati kako pored Višve na ćilimu radi samo perkusionista. Uz to, Batova brzina kobre i prodorni legato razbacuju lekcije slajd-sviranja preko svih vrsta muzike, u dinamici i trajanju gde je teško odrediti šta su improvizacije a šta našim ušima strane komponovane strukture.

foto: promo

Uobičajeni najveći/pop koncert GAF-a pripao je španskoj zvezdi Luz Kazal (Luz Casal) koja je početkom ‘80-ih krenula iz roka, a i kod nas postala najpoznatija pošto je ‘92. prihvatila predlog Pedra Almodovara i u njegovom čuvenom filmu Visoke potpetice zablistala izvanrednim dvojcem pesama – Piensa en mi (bolero meksičko-kubanskog velikana Agustina Lare) i Un ano de amor (obrada kancone italijanske vedete Mine). Sa svetskom slavom došlo je i razblaživanje do tiražnog a beznačajnog, da bi nas 2013. po(d)setila zapevavši (Madrugadas i Al viento) na inače nadprosečnom soundtrack albumu domaćeg filmskog hita Montevideo II, za koji je najviše zaslužan Slovenac R. Manjifiko.

U krcatom Sava centru (ulaznice 1590–5990 d.) gđu Kazal pratio je bezlični kvintet, i s bledim izvedbama hispano-standarda (Historia de un amor, Gracias a la vida) jedva bi nadmašili ovdašnji solidniji cover-band, da se diva nije presvukla u dugu crnu haljinu i odmah bolje zapevala, oslonivši se na svoj bioskopski repertoar. Jer, uz neubedljive verzije na štiklama, Luz Kazal ima i Negra sombra (poemu Rozalije de Kastro) upotrebljenu u oskarizovanom Mar adentro (2004) Alehandra Amenabara. Filmski blok bio je prilika i za posvetu Draganu Nikoliću.

Svašta se može zameriti ovom gostovanju, ako ne znate da je Luz nadživela rak dojke i uzvratila albumom Vida toxica (2007), pa tri godine kasnije još jedan, i nastavila da radi svoj posao. Ove večeri skratila je mandat, pardon – program, i iznudila duži bis; koliko da pokaže kako joj od rokenrola gotovo ništa nije ostalo. Mala žena i veliki borac, znalački barata ostacima svog nekad impresivnog glasa, pa je dobila ovacije, makar ih više ne zaslužuje zbog muzike.

A Vi, kako ‘te? Šta ćete s glasom? Odlučite samostalno. Samo tako, i stalno. Uvek.