U Beogradu je održan sedamnaesti po redu Guitar Art Festival. Najupečatljiviji gost festivala u ovom izvlačenju bio je učenik Ravi Šankara, zvezda i svetski promoter indijske klasične muzike Višva Mohan Bat
Iako po svoj prilici izabran mesecima pre nego što smo bilo šta od ovoga mogli s dovoljnom sigurnošću predvideti, bar dvosmislen slogan/naslov ovogodišnjeg izdanja Guitar Art Festivala (dalje: GAF) – SAMOstalno – dobio je makar još jedno, aktuelno i simbolično značenje. Pa je i time nastavljena tradicija ovog festivala, da preživi, održi se i ponovo uzdigne.
Jer, opet je GAF ‘pao’ u sezonu (vanrednih) izbora i (iznenađujućih) poplava – ili obrnuto – što po običaju baca u zasenak kulturu & umetnost. A o opštoj krizi da i ne govorimo. No, setimo li se da je GAF i počeo u onom mračnom momentu 2000. kad nije bilo sigurno da li će se Srbija i XXI vek ikad sresti, onda nije čudo da i danas isplivava, potvrđujući ispravnost i engleske varijante svog naziva – SUSTAINable. Tako žilav i već sedamnaesti, GAF je u redovnom efektnom marketingu/dizajnu svoj Život u ljubičastom smestio pretežno u Dom omladine Beograda, gde su se od 19h nizali koncerti solista i dueta, a od 22h nastupi zvezda večeri.
Za užu i stručnu populaciju na međunarodnom festivalu gitare naravno bar su jednako važni majstorske radionice i takmičenja mladih klasičnih/umetničkih izvođača na ovom instrumentu (više od 200 učesnika, mahom iz regiona) zatim se preko uglavnom kamernih koncerata publika širi (ulaznice po 800d.), pa je u kasnijim večernjim terminima velika/bioskopska sala Doma omladine dobro popunjena (ulaznice 1200d.). S muzičarima iz 25 zemalja, tokom 6 večeri ovaj – rečima svog osnivača/direktora Boška Radojkovića – gitarski Vavilon bez preterivanja pretenduje da bude u prvih 5 svoje vrste u svetu.
OD PICE DO PJACOLE: Vratimo se onom što je većinu posetilaca najviše zanimalo – da se naslušaju raznolikog muziciranja na gitarama i oko njih – a što su i dobili, u meri blagotvornog izdvajanja iz sumorne svakodnevice. Heroina GAF-a, gitara je ‘putovala’ tj. uspešno menjala uloge kroz muzičke stilove i epohe. Osmomartovsku odskočnu dasku dobio je italijanski četverac pompeznog naziva Đampaolo Bandini–Čezare Kjakjareta & Čerato braders, često zvučeći kao utegnut gudački kvartet, iako su u njemu i klasična gitara i bandoneon. Klizili su od lakog baroka do tanga i naravno poentirali Pjacolinim kompozicijama.
Španska braća Migel i Alfonso Linares sa svojim sekstetom predstavila su simfonijski flamenko – utoliko što su uz obavezne elemente postave (gitara, glas) neobično i drveni duvački instrumenti. Gitarista Ferenc Snetberger sredinom prošle decenije prijatno nas je – i uživo – iznenadio kao saradnik u brazilskoj fazi Duška Gojkovića (CD Samba Do Mar, 2003, Enja), no sada se nije pokazao kao baš inventivan solista. Tumarao je za Badenom Pauelom, nešto bolje kad je s lagano amplificirane prešao na električnu gitaru, ali tek je zahvaljujući ritam-sekciji – boljoj nego što zaslužio – sve došlo na radnu temperaturu i okončalo i na zadovoljstvo prisutnih.
Takođe u triju, ali ne džez nego fado, pojavio se Rikardo Pareira. Njegova gitara portuguesa (čudo od instrumenta, samo po sebi) uokvirena je muškim i ženskim vokalom. Potomak instrumentalističke porodice, mladi Pareira je klasično obrazovan, i kompozitor, a budući nam fado uživo najčešće donose solo-pevačice kao Mariza – posebno je prijalo tako fino muziciranje uživati u dvojcu glasova, uz dodatak španske gitare.
SITAR GLADNOM NE VERUJE: Najupečatljiviji je u ovom izvlačenju međutim bio učenik R. Šankara, zvezda i svetski promoter indijske klasične muzike Višva Mohan Bat (Vishwa Mohan Bhatt), u čijoj dugoj karijeri i obimnoj diskografiji ‘izlazak’ na komercijalni Zapad (‘ulazak’ u tzv. Svetsku muziku) počinje nagrađivanim albumom A Meeting By The River (‘93, Water Lilly Acoustic) s kim bi drugim do R. Kuderom. No teško je poverovati da se tu radi o bilo čijoj klasici, jer je Višva sebi razvio hibridni instrument – kao da je na havajsku gitaru bočno dodao bar tuce žica, zadržao razne elemente drevnih instrumenata svoje domovine (sitara, saroda i vine).
i tu glasnu napravu svira u krilu! O da, nadeo joj je i posebno ime – Mohan Veena. Zasluženo, jer izgleda kao lepuškasti Frankenštajn među gitarama, objašnjenje izrade ili tehnike za muziciranje duže je od prosečnog Vučićevog izliva pred kamerama, a zvuči da Vam je teško poverovati kako pored Višve na ćilimu radi samo perkusionista. Uz to, Batova brzina kobre i prodorni legato razbacuju lekcije slajd-sviranja preko svih vrsta muzike, u dinamici i trajanju gde je teško odrediti šta su improvizacije a šta našim ušima strane komponovane strukture.
Uobičajeni najveći/pop koncert GAF-a pripao je španskoj zvezdi Luz Kazal (Luz Casal) koja je početkom ‘80-ih krenula iz roka, a i kod nas postala najpoznatija pošto je ‘92. prihvatila predlog Pedra Almodovara i u njegovom čuvenom filmu Visoke potpetice zablistala izvanrednim dvojcem pesama – Piensa en mi (bolero meksičko-kubanskog velikana Agustina Lare) i Un ano de amor (obrada kancone italijanske vedete Mine). Sa svetskom slavom došlo je i razblaživanje do tiražnog a beznačajnog, da bi nas 2013. po(d)setila zapevavši (Madrugadas i Al viento) na inače nadprosečnom soundtrack albumu domaćeg filmskog hita Montevideo II, za koji je najviše zaslužan Slovenac R. Manjifiko.
U krcatom Sava centru (ulaznice 1590–5990 d.) gđu Kazal pratio je bezlični kvintet, i s bledim izvedbama hispano-standarda (Historia de un amor, Gracias a la vida) jedva bi nadmašili ovdašnji solidniji cover-band, da se diva nije presvukla u dugu crnu haljinu i odmah bolje zapevala, oslonivši se na svoj bioskopski repertoar. Jer, uz neubedljive verzije na štiklama, Luz Kazal ima i Negra sombra (poemu Rozalije de Kastro) upotrebljenu u oskarizovanom Mar adentro (2004) Alehandra Amenabara. Filmski blok bio je prilika i za posvetu Draganu Nikoliću.
Svašta se može zameriti ovom gostovanju, ako ne znate da je Luz nadživela rak dojke i uzvratila albumom Vida toxica (2007), pa tri godine kasnije još jedan, i nastavila da radi svoj posao. Ove večeri skratila je mandat, pardon – program, i iznudila duži bis; koliko da pokaže kako joj od rokenrola gotovo ništa nije ostalo. Mala žena i veliki borac, znalački barata ostacima svog nekad impresivnog glasa, pa je dobila ovacije, makar ih više ne zaslužuje zbog muzike.
A Vi, kako ‘te? Šta ćete s glasom? Odlučite samostalno. Samo tako, i stalno. Uvek.
Uprava pozorišta u Vranju otkazala je izvođenje predstave „Galeb“ navodno zbog tehničkih razloga, čim je saznala da će glumci javno uputiti podršku studentima. Pre Vranja, i upravi Narodnog pozorišta u Beogradu se nije dopalo što su glumci javno iskazali svoj stav
Ministarstvo kulture je objavilo da će Vlada na prvoj sednici glasati o njihovom Rešenju o obustavi izvršenja Tarife, te da će preispitati nepravilnosti u radu OORP među kojima se najviše njih odnose na advokata Dušana Mijatovića
Dokumentarac Srđana Šarenca prikazuje se ove sedmice u Beogradu i Valjevu , a „Vreme“ vodi čitaoce na projekcije
Prva retrospektivna izložba Miodraga Dade Đurića otvorena je u Galeriji SANU. Amaret Zidon, autorka izložbe i umetnikova ćerka, odabrala je 50 radova od kojih se mnogi od njih prvi put prikazuju
Aleksandra Zantaki specijalna izvestiteljka UN za oblast kulturnih prava, tražila je od Vlade Srbije odgovore povodom zabrinjavajućih informacija o Generalštabu, Savskom mostu, Sajmu i Kalemegdanskoj tvrđavi
Nije mu palo na pamet, ali da jeste, a očigledno jeste, "Kobre" bi na njegov mig „razbacale“ studente koji protestuju, poručio je u dva navrata predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Samo – “Kobre” ne bi smele da ga poslušaju
Lazar Ristovski je istupio iz članstva u Udruženju dramskih umetnika Srbije zato što se okrenulo protiv Vučića, umesto da mu se zahvaljuje kao on. Ima u njegovom pismu još niz bisera
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
