Muzika koja se vidi

Priča o Bemusu postoji već 40 godina, još od oktobra ‘69. kada su sve beogradske novine objavile da počinje „jedinstvena muzička manifestacija u čast 25-godišnjice oslobođenja Beograda“. Prvi Bemus otvorila je Beogradska filharmonija i zvuci Simfonijske poeme Beograd Dragutina Gostuškog, a fanfare iz ove poeme od onda, svake večeri dok traje Bemus, prodorno kroz jesenju tišinu oglašavaju muzičke svečanosti grada.

SLUH I DUH: Prema onome kako je u svojim knjigama, Četvrt veka Bemusa i 30 godina Bemusa, beležio neumorni hroničar ovog festivala, kompozitor Dejan Despić, upravo te godine kada je čovek „sišao“ na Mesec, u jesen, oglasili su se zvuci prvih Beogradskih muzičkih svečanosti koje će sve do danas „okupljati hiljade ljubitelja muzike i darivati ih najlepšim doživljajima sluha i duha“. Taj prvi Bemus je po mnogo čemu i kasnije služio kao merilo i kao uzor. Imao je bogato opremljenu programsku knjigu u kojoj je uvodni tekst napisao Živojin Zdravković, prvi dirigent Bemusa i prvi predsednik Organizacionog odbora festivala. U programskoj knjizi objavljen je i izuzetan esej kompozitora i jednog od tvoraca festivala Dragutina Gostuškog, koji zaslužuje da se makar delom prenese:

„Od seoskih sabora do festivala u Beogradu, širi se nepregledna istorijska provalija koju, evo, prelazimo u jednom skoku. Budimo ponosni na Bemus.

U ovoj istoj, našoj epohi, postoje i žive mnogi drugi muzički festivali. Pomislimo na Edinburg, na Salcburg, na bilo koji burg. Postidimo se Bemusa u tom društvu. Ne preterujmo. Postoji koža iz koje se ne može, postoji koža u koju se ne može. Skrojmo kožu po meri tela, po trenutnom dometu duha. Ovaj festival sigurno ne predstavlja sve što smo želeli, ali tačno predstavlja ono što smo mogli. Moći ćemo, sigurno, više svaki sledeći put. Samo se poslednji potez četkicom računa – reče slikar iz jednog Balzakovog romana.“

Prvi Bemus otvorio je i pitanja koja će se kasnije različito rešavati, kao što je pitanje koncepcije, ili odnosa prema posebnim područjima muzike, savremenom i domaćem. Pokazalo se još na početku da je težište koje okuplja najviše publike klasična muzika, proverene vrednosti, ali festival nije mogao da pokoleba „tradicionalan otpor prema savremenoj (a tek domaćoj!) muzici“. Tu se, kažu, dešavalo da je posetilaca bilo manje nego izvođača na podijumu. Čak je i zvanična kritika izvesne avangardne pokušaje ocenjivala kao „negaciju muzike“, a kako li su ih tek onda ocenjivali obični slušaoci, pita se Dejan Despić. Prvi Bemus je ukazao i na put bogate međunarodne muzičke fešte, na njemu se mogla čuti i Bečka filharmonija i Slovačka filharmonija, simfonijski orkestar Holandskog radija… Od tada, postala je tradicija da se svake godine u program uvrsti poneka ugledna filharmonija, kao što je i baletski program postao deo tradicije, i još mnogo toga.

HRONIKA: U početku, postojao je i redovni protokol otvaranja festivala, podizanje zastava u Pionirskom parku, koncert Reprezentativnog orkestra Doma JNA i fanfare sa balkona Narodnog pozorišta (kasnije preseljene ispred Kolarca). Na Bemusu je započelo i Međunarodno takmičenje muzičke omladine, uveden je konkurs za nova orkestarska dela, a u festival je ušla i izvorna narodna muzika, koja je prolazila stručan izbor etnomuzikologa Dragoslava Devića. Četvrti Bemus ostao je posebno zapamćen, jer se u Beogradu na dva uzastopna koncerta pojavila Berlinska filharmonija sa slavnim Karajanom na čelu. Posle nje nastupila je Drezdenska filharmonija, a kroz Bemus su još prošle i Lenjingradska, Moskovska, Stokholmska, Češka filharmonija, Krakovska, Janačkova… Da nije baš uvek sve išlo glatko najviše je pokazao deveti Bemus koji je postigao svojevrstan rekord u otkazivanju gostovanja, inače, uvek iz nekog razloga, redovna prateća pojava festivala. Dan uoči nastupa otkazala je operska diva Elena Obrascova pa je po celom svetu hitno tražena zamena, otkazao je pijanista Vajsenberg, vokalni koncert Biserke Cvejić i Olivere Miljaković takođe je otkazan, kao i sonatno veče češkog violiniste, a na samoj završnoj večeri izostao je nastup pijaniste Gavrilova, pa je od repertoara jedva ostao „kamen na kamenu“. Već sledeće godine, na opšte zaprepašćenje, kako piše Despić, uoči samog početka desetog jubilarnog Bemusa u jeku su bili radovi na Kolarcu, a ulazni hol dvorane Doma sindikata bio je pun skela i građevinskog materijala. Ipak, vrhunac ovog jubileja bio je resital violiniste Jehudija Menjuhina, zbog koga je u dvorani Doma sindikata, i pored televizijskog prenosa, bilo više od 2500 ljudi.

U svojoj drugoj dekadi, od 1979, Bemus je pokazao želju da osveži dotadašnju koncepciju programa. Umesto festivala opšteg tipa, orijentisao se ka staroj (renesansnoj i baroknoj) i savremenoj muzici, pre svega ka delima klasika XX veka. Publika koja je na početku bila rezervisana prema svemu nepoznatom, modernom i domaćem pre svega, počela je zahvaljujući Bemusu da prihvata nove vrednosti. Početak osamdesetih obeležila je najveća posećenost festivala. Za 13. Bemus (‘81) se kaže da je „interes publike išao tako daleko da su dvorane često bile suviše male da bi primile sve zainteresovane, pa su u nekim slučajevima studenti puštani u dvoranu i bez ulaznica“. Naredne godine gostovanje Boljšoj teatra, sa ansamblom od 400 osoba, koji je izveo opere Boris Godunov i Evgenije Onjegin, kao i Verdijev Rekvijem, pet večeri zaredom punilo je Sava centar do poslednjeg mesta. Međutim, finansijske mogućnosti festivala nisu više dozvoljavale ovakve blistave trenutke i sve više su počele ograničavati dolaženje stranih umetnika, čak i umetnika iz drugih centara Jugoslavije. U izveštaju Umetničkog veća festivala za 1985. godinu piše: „Iako se, po svemu, 17. Bemus ne može smatrati neuspelim, njegova pozitivna ocena je dosta relativna, uvek praćena formulacijom ‘u datim finansijskim mogućnostima…’.“

Dvadeset prvi Bemus, 1989, mimo običaja, počeo je himnom Hej, Sloveni, a već sledeće godine hor i simfonijski orkestar Hrvatske radio-televizije otkazao je dolazak zbog nastupa na Trgu bana Jelačića, odnosno zbog vraćanja njegove statue na trg. Međunarodna dimenzija festivala, s mukom održavana, prema rečima Dejana Despića, te godine svela se na tri ansambla, dva dirigenta, dvojicu solista s orkestrom i jedan resital. Devedesete su, između ostalog, donele i kulturnu blokadu zemlje, pa se tako one najteže 1993. do poslednjeg dana nije znalo da li će Bemus biti održan. Trideseta godišnjica festivala, na jesen 1998, i pored gostovanja Ruskog državnog simfonijskog orkestra, engleskog gudačkog kvarteta Brindizi, mladih umetnika iz Izraela, održana je dobrim delom u atmosferi velikih tenzija, iščekivanja, straha. Zbog preporuka stranim državljanima da ne putuju u našu zemlju, raspored ostalog programa Bemusa bio je drastično izmenjen. Svi već ugovoreni koncerti bili su otkazani, došao je jedino Luc Keler, nemački dirigent, i izveo koncert sa Beogradskom filharmonijom, posle koga je dobio veliki aplauz publike i poljupce članova ansambla.

40. BEMUS: Nakon svega, trebalo je izvući Bemus iz dubokog pada, pa se umetnički direktor festivala posle 2000, Ivana Stefanović, opredelila za koncept „za svakoga ponešto“, kako bi se građani što više zainteresovali za koncerte a ceo grad naprosto disao zajedno sa muzičkim događajima. Međutim, postignuti rezultati izazvali su sasvim oprečna mišljenja. Od prošle godine, novi umetnički direktor Bemusa je Sreten Krstić, violinista, koncert-majstor Minhenske filharmonije, koji je za ovaj 40. Bemus najavio, pored odabranih klasičnih ansambala, i nastupe nekoliko poznatih džez muzičara.

Pod sloganom „Bemus 40 godina kasnije: I muzika se vidi!“, muzika Zorana Erića u izvođenju Beogradske filharmonije otvoriće festival 3. oktobra. Veliko interesovanje izaziva i premijerno izvođenje opere Isidore Žebeljan Maratonci, prema motivima poznate tragikomedije Dušana Kovačevića. Opera je u Bregencu doživela značajan uspeh, a austrijski kritičar kaže da su „Maratonci čarobna opera koja nas uči slušanju, gledanju i smejanju. Isidorina muzika je uzbudljiva i hektična, napeta, obeležena duhovitim, bogatim zvucima.“ Gost jubilarnog Bemusa biće i Budimpeštanski festivalski orkestar koji će nastupiti sa slavnim dirigentom Ivanom Fišerom. Našoj publici već poznat i omiljen Kvartet Eben nastupiće sa violončelistkinjom Majom Bogdanović, a džez trubač Duško Gojković sa svojim oktetom. U čast jubileja, gostovaće i balet Borisa Ejfmana, najvećeg ruskog savremenog koreografa, sa predstavama Don Kihot i Ruski Hamlet. Program Bemusa ove godine čine i Virtuosi di Paganini, ansambl limenih duvača Blechshaden, violinista Dejvid Geret i francuski ansambl Le poeme harmonique, a jedan od najzanimljivijih nastupa biće koncert velikog francuskog džez pijaniste Žaka Lusijea, koji će svirati sa svojim triom. Integralno izdanje Ohridske legende Stevana Hristića u interpretaciji Simfonijskog orkestra RTS-a sa dirigentom Bojanom Suđićem, u koje je uključen i film Miloša Đukelića, zatvoriće 40. izdanje Bemusa. Umetnički direktor Sreten Krstić poručio je da ćemo „ove godine imati posebnu privilegiju da čujemo i gledamo najbolja svetska ostvarenja, ne samo u domenu klasične solističke, kamerne i orkestarske muzike, već i u savremenom baletu, operi, performansu, džezu…“

„Maratonci“