Michael Jackson više ne postoji.
Na omotu albuma Invincible Umetnika-nekada-znanog-kao-Michael-Jackson nalazi se bledunjavi portret kanadske pevačice Celine Dion koji je neko izmučio u foto-šopu pokušavajući da iskreira obris Janet Jackson. Na samom nosaču zvuka nalazi se šesnaest pesama koje su nekom retkom virusnom mutacijom od otpadaka koje ni Vanilla Ice (ko?) nije želeo na svom povratničkom albumu postale višeminutne tapš-tapš-auč-jea-ouu-auč… pesmice u kojima se nazire stenjući vokal Michaela Jacksona (verovatno nastao kao cut&paste kombinacija stihova iz njegovih neobjavljenih pesama).
Šest godina nakon svog (i tada) povratničkog albuma Dangerous, MJ je uspeo da potroši 21 milion dolara snimajući još jedan povratnički album, koji je imao više odlaganja izlaženja nego Vojislav Šešelj skupštinskih opomena.
Činjenica je da MJ ni pre nije baš štancovao albume, ali od (još jednog!) comebacka osamdesetineke s albumom Bad, njegove titule Kralja popa ljudi su se daleko radije sećali sa cinizmom posmatrajući javno pogubljenje poslednjeg pravog, ako ne i jedinog, monarha popularne muzike. Radi boljeg poimanja procesa Haški tribunal bi mogao da posluži kao dobra metafora.
Svoju promotivnu kampanju za album Dangerous MJ je otuđen-kakav-jeste započeo ceremonijalnim puštanjem sopstvene ogromne statue postavljene na brodu koji je plovio Temzom. Ubrzo nakon toga, organi javnog reda pridružili su se kampanji sudskim pozivom zbog navodnog zloupotrebljavanja dece, a da to ovaj put nije bilo samo njihovo gomilanje na sceni u još jednom horskom vapaju za mirom u svetu. Slučaj je prilično nemušto izmakao potpunoj medijskoj egzekuciji još nemuštijom nagodbom van suda, ali roditelji se više nisu odvajali od svoje dece u njegovom prisustvu. Tokom svega toga usledio je brak sa niotkuda-iskopanom Lisom Marie (takođe pop aristokratkinjom po poreklu) i poljubac pred kamerama MTV-ja, koji su ovi potom uvrstili među dvadeset najšokantnijih momenata u svojoj istoriji. U sledu događaja zabeležen je razvod od dotične, i u svetu medija nezabeležena trapavost u spasavanju nečijeg lika i dela – venčanje sa bucmastom sekretaricom iz sopstvenog stafa. Nešto kasnije žuta štampa prenela je sliku Micheala koji drži dete (bez rukavica) u naručju, i tvrdi da je njegovo. Svet navikao na prepotenciju miloševićevskih razmera odbio je da poveruje da je njihov idol pao tako nisko.
Kako je karijera zbog nedostatka kontakta sa spoljašnjim svetom krenula nizbrdo, ekspresno se izbacuje sjajno naslovljeni album sa remiksima starih i novih pesama – Blood On The Dance Floor. Propratni mini-film za jedan od singlova, Ghosts, samoironično je prikazao Michaela kao vlasnika freak–show zamka koji potom opsedaju lokalni stanovnici sve u želji da ga eliminišu s lica zemlje. Michaelu, kao i mnogo puta do tada, pomaže njegova najvernija publika (mhm – deca) pokazujući starijima da je strah i trepet u stvari med i mleko, samo mu treba znati prići. Malo je reći da su se stanovnici Sony korporacije već tada osećali kao da u daljini vide boing 747 kako im se približava.
Efektnom epizodom u okviru nastupa supermegapopularne grupe N Sync na ovogodišnjoj dodeli MTV nagrada MJ je, pre svega, uverio ljude da je živ, da se ne raspada, i probudio nadu da će pravog povratka ovaj put biti. A bilo je i nečeg zombijevski zlokobnog u toj pojavi…
Michael Jackson, četrdesettrogodišnji Afro-Amerikanac koji valjda jedini na svetu ima bolest koja crni pigment pretvara u beli, vlasnik celokupnog Beatles kataloga, talenat koji je izmislio moonwalk plesanje koje je potom postalo osnov svakog koncertnog pop nastupa, muzičar koga jedino Cher šiša u potrošnji dolara na plastične operacije, čovek koji je svoje idolopoklonstvo prema Elisabeth Taylor dokazao modifikovanjem lica prema crtama njenog, monarhofil koji se izvinio princezi Diani zbog pesme Dirty Diana, posednik najprodavanije ploče ikada, vizionar koji je među prvima prepoznao marketinšku snagu video spota i čak bukvalno goreo snimajući ih, jedan od prvih živih brendova, jedini crnac kome je David Lynch snimao spotove, megaloman koji je na polju promocije izjednačio Pepsi i Live Aid sa samim sobom i bez trunke sumnje pevao We Are The World obraćajući se sebi u drugom licu množine, kako to aristokratiji i pristoji – sve to i ko zna šta još, sve to danas više ne postoji. Kao ni Michael Jackson.
Bivajući tokom dvadeset godina multikorporacija za sebe, MJ je dopustio da mu kojekakva korporacijska služinčad izabere do smeha ponižavajuće ime za album – Nepobedivi. Pa im ni to nije bilo dosta u preuzimanju potpune kontrole već su zauvek izgubljenog MJ-a nagovorili da za pomenuti album snimi pesme u kojima, ako ne kuka nad svetskim patnjama, plaši tinejdžere svojim do apsurda ispraznim ljubavnim avanturama zbog kojih se i Billie Jean i Dirty Diana danas prevrću u diskografskim grobovima. Nekada briljantno zakamuflirane perverzne fantazije i subverzivni tonovi kojima je MJ ipak replicirao svetu danas su zamenjeni ponižavajućom (i jedinom) temom Privacy, u kojoj on moli da ga se ostavi na miru, više kao reda radi, nego što u njemu ima iole multimilionerske drskosti. U samom finalu, do te mere očekivanom, nalazi se epična The Lost Children, za čiji spot će korporati verovatno zakucati i na vaša vrata moleći za koje dete viška.
Od Supermena pop muzike, od Čoveka koji je kupio svet, od jedine prave medijske spone ovog i prošlog veka, očekivalo se da sa scene ode zbog razloga poput bukvalnog pucanja lica u toku Lary King šoua, ili zbog zlostavljanja maloletnih bosanskih izbeglica koje je primio u kamp na svom ranču, ili, ako ništa drugo, zbog toga što su bele čarape i mokasinke izašle iz mode još osamdeset treće. MJ nije čak ni izabrao, izabrali su drugi, da izbledi povlačeći se mesecima gnusno idiotskim pesmama po donjim krajevima svetskih lista, sve dok i poslednja lampica natpisa Legenda bude gorela u nekom selu u Bugarskoj.
Mi koji smo ga voleli izabrali smo da on više ne postoji. Manje boli.
