Mrak pobune i mrak poretka

Prvo sam nameravao da ovaj prikaz počnem ovako kako sledi nakon kraja ove rečenice. Mađarski reditelj Bela Tar stvorio je jedan od najapartnijih i najoriginalnijih opusa savremenog svetskog filma: ljudi od ukusa, znanja i intelektualne radoznalosti čekali su u redovima ne bi li videli njegove nekada i po šest-sedam sati dugačke filmove u kojima se po pravilu „ništa ne događa“, a malo ko i progovara, a i kad nešto kaže to je uglavnom „ništa mudro“, filmove u kojima neki izgubljeni ljudi bauljaju groznim predelima i otaljavaju živote takve da jedva i primete ako naglo umru pa ih se prekomanduje u pakao.

Potom sam odlučio da prikaz ipak ne započnem tako, jer ima nečega pogrešnog u tome da priču o jednom umetniku počnete pričom o drugom umetniku, ma koliko da su im karijere (bile) isprepletene. Zato prikaz ipak počinjem ovako kako sledi nakon kraja ove rečenice. Ima pisaca o kojima prvo dođe neki nejasno dobar glas i stvori se oko njih izvesna fama, stanovito slatko iščekivanje, a tek mnogo kasnije među nas stigne i njihovo delo. Među takvima je i Laslo Krasnahorkai (1954), savremeni mađarski romanopisac koji je postigao evropsku slavu – hajde de: široko uvažavanje; za „slavu“ u onom više populističkom smislu njegove su knjige isuviše zahtevne – delom zahvaljujući činjenici da je proslavljeni Bela Tar po Krasnahorkaijevom istoimenom prvencu snimio sedmočasovni „ep“ Satantango, a po motivima romana Melanholija otpora čak dva filma, od kojih Verkmajsterove harmonije spadaju u vrhunce Tarovog opusa (bajdvej, oba spomenuta filma možete naći na Jutjubu u celini i celosti, sa engleskim titlom). Otuda se i pojavljivanje prvog prevoda L. K. na srpski željno iščekivalo, pa se otezalo bar godinu dana u stilu danas će – sutra će, i evo najzad je tu: Melanholija otpora (preveo Marko Čudić; Plato, Beograd 2013). Pisac je bio tu tokom Sajma knjiga, i dostojno ispratio svoj roman do kraja puta u srpski jezik…

Melanholija otpora u izvorniku se pojavila sada već davne i svakako prevratne 1989, nekako baš u trenutku kada je srednja i istočna Evropa zbacivala sa sebe nasilno navučenu košuljicu (rubašku?) tzv. komunizma i zapućivala se… hm, gde tačno? Ne valjda baš u ovo u šta je za ovih četvrt veka pristigla?

Kako god, ostavimo se mi i pisca, čemu sve to, idemo ispočetka, tj. počinjem prikaz romana nakon kraja ove rečenice. Gospođa Pflaum, čedna i bogobojazna udovica, putuje vozom kroz zimsku apokalipsu panonske bestragije (tačnije, južnog Alfelda, jugoistočnog, siromašnog dela Mađarske, u kojem je i pisac rođen) iz posete rodbini nazad u svoj gradić. U vozu je gužva i strka, nepregledan polusvet se valja hodnicima i peronima nekako preteće, ili tako bar uplašenoj Pflaumovoj sve to deluje; jedva živa i s mukom očuvane ženske časti prti zamračenim gradićem do kuće, kroz potmulo preteće senke i šušnjeve uspavane varoši, u kojoj kao da je Nešto Važno ispalo iz zgloba, ne zna ni gospođa Pflaum niti čitalac – a možda ni pisac? – šta je to tačno, ali biće da nije nimalo naivno. Gospođu Pflaum posećuje gospođa Ester, lokalna torokuša koja nešto muti s njenim sinom Valuškom, dobrodušnom poštarskom benom koja živi kao da nije od ovoga sveta, zagledana u kosmičke harmonije sfera, o kojima sanjari i filozofira posve diletantski, ali i uzvišeno poetično, na neki način; baš kao što i muž gospođe Ester, opsednut klasičnom muzikom, proučava Verkmajsterove harmonije i kao da mu ništa osim njih – a i Valuške, kojem kao da je otac – nije važno, a ponajmanje sitne palanačke zađevice i sujete. Njih dvojica oličavaju stanoviti „kantovski“ princip o hodanju pod zvezdama, i utoliko neće i ne mogu dobro da prođu u zbivanjima koja će uslediti… U grad, naime, pristiže misteriozni cirkus sa „velikom atrakcijom“ u vidu telesine mrtvog kita, i taj će „događaj“ u uspavanoj palanci biti katalizator sve čudnijih zbivanja koja vrhune svojevrsnom pobunom polusveta, praćenom nasiljem i pljačkom, zločinima i anarhijom. Pobuna nije nimalo spontana, iza nje stoji misteriozni Knez, nedefinisana „nakaza“ nepoznatog porekla i obličja koja nastupa u cirkusu, ali joj je to samo maska za njene prave namere; on je, naime, Knez Tame, i nameran je da svetom seje haos… A pristalice usput lako skuplja, od svih koji ne znaju svoje mesto u životu i svetu, ili su odnekud nezadovoljni njime.

Pobuna je, dakako, ipak osuđena na neuspeh, i gradom će na koncu iznova zavladati „red i mir“, makar i uz pomoć vojske. Neki će od ključnih protagonista romana ovako ili onako stradati u njoj, drugi će se, pak – kao gđa Ester, ta prosta, vulgarna i slavohlepna „vreća krompira“ – uzdići, kao „zaslužni“ za njeno slamanje. Mrak zločina i anarhije zameniće dobro osvetljeni mrak malograđanskog „reda i poretka“, oličenog u Esteričinoj organizaciji „Čisto dvorište, čestita kuća“.

Recimo da se „o ovome radi“ u romanu Melanholija otpora. Međutim, sve ovo „prepričavanje“ ne znači mnogo. Da, Kranahorkai radnju smešta nedvosmisleno u Mađarsku i nedvosmisleno negde u drugu polovinu XX veka, ali tu zapravo „nema ničega konkretnog“, nikakvih direktnijih referenci na mađarsku, istočnoevropsku ili ne znam već koju „društveno-političku“ stvarnost tog vremena, na bilo koji „izam“, ili ne znam već šta. Pisac u potpunosti „čisti“ naraciju od svega što je potencijalno „dnevno“ i nemam dojam da to čini zbog tadašnje cenzure (ionako na izdisaju) nego bih rekao da su razlozi dublji, trajniji i važniji: Melanholija otpora mogla se, ako je ko baš želeo, čitati i kao obračun sa „utopijskim“ projektom koji je tako mnogo obećavao a završio se u represiji i nasilju nad milionima ljudi (baš kao što se, možda još i bolje, danas može čitati kao dijagnoza buđenja i larmanja neofašističke rulje, u Mađarskoj ili bilo gde!), ali bi to bilo preterano sužavanje mogućnosti ovog romana. Ova je knjiga, rekao bih, fascinantan rezultat piščeve (negativne) fascinacije pukim, „ničim izazvanim“ nasiljem i čovekovim potencijalom za nasilje, za tlačenje drugog, kao i za vaskoliku promućurnu mućkovitost „malog čoveka“ koji se neće libiti učešća u bilo kojoj gadosti koja bi mu mogla doneti sitni lični probitak, pa makar se svetovi oko njega rušili.

Laslo Krasnahorkai je pisac „bernhardovski“ neprekinutih pasusa, dugih i zavojitih rečenica u kojima se ipak nikada ne gubite, opojnog stila, savršeno iskontrolisane pripovedačke koncentracije, jezičke samosvesti u kojoj iskazi likova imaju po dva-tri „dna“ kroz koja se valja probijati, pisac koji sa svojim alatom ume i može baš sve – valjda je baš to prepoznao Bela Tar, njegov filmski majstorski ekvivalent. Na našu sreću, i Marko je Čudić bio zadivljujuće dostojan ovog prevodilačkog zadatka, nimalo jednostavnog.