Solidarnost
Lepomir Ivković je protiv Saopštenja svojih kolega
Kad se publika predstave Narodnog pozorišta „Velika drama“ utišala nakon aplauza glumcima i predstavi kako bi saslušala njihov apel, Lepomir Ivković je izašao sa scene
Najzad smo i u srpskom prevodu dobili izvanredno delo jednog od najzanimljivijih mađarskih i evropskih pisaca
Potpuno sleđena, žurno je ispustila kvaku i kada joj je sinulo ko bi to mogao biti, telom joj prođe osećaj očajničkog neshvatanja, jači čak i od utiska priteranosti u ćošak, budući da u ovom prigušenom i promuklom muškom glasu nije bilo ni traga nekom napadnom, prizemnom nasilju, pre bi se reklo da je u njemu podrhtavalo nekakvo dosadom protkano požurivanje da ona, gospođa Pflaum, napokon otvori vrata. Na trenutak su oboje stajali nepomično kao da očekuju objašnjenje od onog drugog, i gospođa Pflaum je shvatila da je postala žrtva jednog gnusnog nesporazuma tek u trenutku kad je njen progonitelj, izgubivši strpljenje, razdraženo lupio kvaku i besno se proderao: „Ej, šta je bilo, što ne otvaraš, a? Navlačiš, navlačiš, a nećeš da se kresneš!“
Prvo sam nameravao da ovaj prikaz počnem ovako kako sledi nakon kraja ove rečenice. Mađarski reditelj Bela Tar stvorio je jedan od najapartnijih i najoriginalnijih opusa savremenog svetskog filma: ljudi od ukusa, znanja i intelektualne radoznalosti čekali su u redovima ne bi li videli njegove nekada i po šest-sedam sati dugačke filmove u kojima se po pravilu „ništa ne događa“, a malo ko i progovara, a i kad nešto kaže to je uglavnom „ništa mudro“, filmove u kojima neki izgubljeni ljudi bauljaju groznim predelima i otaljavaju živote takve da jedva i primete ako naglo umru pa ih se prekomanduje u pakao.
Potom sam odlučio da prikaz ipak ne započnem tako, jer ima nečega pogrešnog u tome da priču o jednom umetniku počnete pričom o drugom umetniku, ma koliko da su im karijere (bile) isprepletene. Zato prikaz ipak počinjem ovako kako sledi nakon kraja ove rečenice. Ima pisaca o kojima prvo dođe neki nejasno dobar glas i stvori se oko njih izvesna fama, stanovito slatko iščekivanje, a tek mnogo kasnije među nas stigne i njihovo delo. Među takvima je i Laslo Krasnahorkai (1954), savremeni mađarski romanopisac koji je postigao evropsku slavu – hajde de: široko uvažavanje; za „slavu“ u onom više populističkom smislu njegove su knjige isuviše zahtevne – delom zahvaljujući činjenici da je proslavljeni Bela Tar po Krasnahorkaijevom istoimenom prvencu snimio sedmočasovni „ep“ Satantango, a po motivima romana Melanholija otpora čak dva filma, od kojih Verkmajsterove harmonije spadaju u vrhunce Tarovog opusa (bajdvej, oba spomenuta filma možete naći na Jutjubu u celini i celosti, sa engleskim titlom). Otuda se i pojavljivanje prvog prevoda L. K. na srpski željno iščekivalo, pa se otezalo bar godinu dana u stilu danas će – sutra će, i evo najzad je tu: Melanholija otpora (preveo Marko Čudić; Plato, Beograd 2013). Pisac je bio tu tokom Sajma knjiga, i dostojno ispratio svoj roman do kraja puta u srpski jezik…
Melanholija otpora u izvorniku se pojavila sada već davne i svakako prevratne 1989, nekako baš u trenutku kada je srednja i istočna Evropa zbacivala sa sebe nasilno navučenu košuljicu (rubašku?) tzv. komunizma i zapućivala se… hm, gde tačno? Ne valjda baš u ovo u šta je za ovih četvrt veka pristigla?
Kako god, ostavimo se mi i pisca, čemu sve to, idemo ispočetka, tj. počinjem prikaz romana nakon kraja ove rečenice. Gospođa Pflaum, čedna i bogobojazna udovica, putuje vozom kroz zimsku apokalipsu panonske bestragije (tačnije, južnog Alfelda, jugoistočnog, siromašnog dela Mađarske, u kojem je i pisac rođen) iz posete rodbini nazad u svoj gradić. U vozu je gužva i strka, nepregledan polusvet se valja hodnicima i peronima nekako preteće, ili tako bar uplašenoj Pflaumovoj sve to deluje; jedva živa i s mukom očuvane ženske časti prti zamračenim gradićem do kuće, kroz potmulo preteće senke i šušnjeve uspavane varoši, u kojoj kao da je Nešto Važno ispalo iz zgloba, ne zna ni gospođa Pflaum niti čitalac – a možda ni pisac? – šta je to tačno, ali biće da nije nimalo naivno. Gospođu Pflaum posećuje gospođa Ester, lokalna torokuša koja nešto muti s njenim sinom Valuškom, dobrodušnom poštarskom benom koja živi kao da nije od ovoga sveta, zagledana u kosmičke harmonije sfera, o kojima sanjari i filozofira posve diletantski, ali i uzvišeno poetično, na neki način; baš kao što i muž gospođe Ester, opsednut klasičnom muzikom, proučava Verkmajsterove harmonije i kao da mu ništa osim njih – a i Valuške, kojem kao da je otac – nije važno, a ponajmanje sitne palanačke zađevice i sujete. Njih dvojica oličavaju stanoviti „kantovski“ princip o hodanju pod zvezdama, i utoliko neće i ne mogu dobro da prođu u zbivanjima koja će uslediti… U grad, naime, pristiže misteriozni cirkus sa „velikom atrakcijom“ u vidu telesine mrtvog kita, i taj će „događaj“ u uspavanoj palanci biti katalizator sve čudnijih zbivanja koja vrhune svojevrsnom pobunom polusveta, praćenom nasiljem i pljačkom, zločinima i anarhijom. Pobuna nije nimalo spontana, iza nje stoji misteriozni Knez, nedefinisana „nakaza“ nepoznatog porekla i obličja koja nastupa u cirkusu, ali joj je to samo maska za njene prave namere; on je, naime, Knez Tame, i nameran je da svetom seje haos… A pristalice usput lako skuplja, od svih koji ne znaju svoje mesto u životu i svetu, ili su odnekud nezadovoljni njime.
Pobuna je, dakako, ipak osuđena na neuspeh, i gradom će na koncu iznova zavladati „red i mir“, makar i uz pomoć vojske. Neki će od ključnih protagonista romana ovako ili onako stradati u njoj, drugi će se, pak – kao gđa Ester, ta prosta, vulgarna i slavohlepna „vreća krompira“ – uzdići, kao „zaslužni“ za njeno slamanje. Mrak zločina i anarhije zameniće dobro osvetljeni mrak malograđanskog „reda i poretka“, oličenog u Esteričinoj organizaciji „Čisto dvorište, čestita kuća“.
Recimo da se „o ovome radi“ u romanu Melanholija otpora. Međutim, sve ovo „prepričavanje“ ne znači mnogo. Da, Kranahorkai radnju smešta nedvosmisleno u Mađarsku i nedvosmisleno negde u drugu polovinu XX veka, ali tu zapravo „nema ničega konkretnog“, nikakvih direktnijih referenci na mađarsku, istočnoevropsku ili ne znam već koju „društveno-političku“ stvarnost tog vremena, na bilo koji „izam“, ili ne znam već šta. Pisac u potpunosti „čisti“ naraciju od svega što je potencijalno „dnevno“ i nemam dojam da to čini zbog tadašnje cenzure (ionako na izdisaju) nego bih rekao da su razlozi dublji, trajniji i važniji: Melanholija otpora mogla se, ako je ko baš želeo, čitati i kao obračun sa „utopijskim“ projektom koji je tako mnogo obećavao a završio se u represiji i nasilju nad milionima ljudi (baš kao što se, možda još i bolje, danas može čitati kao dijagnoza buđenja i larmanja neofašističke rulje, u Mađarskoj ili bilo gde!), ali bi to bilo preterano sužavanje mogućnosti ovog romana. Ova je knjiga, rekao bih, fascinantan rezultat piščeve (negativne) fascinacije pukim, „ničim izazvanim“ nasiljem i čovekovim potencijalom za nasilje, za tlačenje drugog, kao i za vaskoliku promućurnu mućkovitost „malog čoveka“ koji se neće libiti učešća u bilo kojoj gadosti koja bi mu mogla doneti sitni lični probitak, pa makar se svetovi oko njega rušili.
Laslo Krasnahorkai je pisac „bernhardovski“ neprekinutih pasusa, dugih i zavojitih rečenica u kojima se ipak nikada ne gubite, opojnog stila, savršeno iskontrolisane pripovedačke koncentracije, jezičke samosvesti u kojoj iskazi likova imaju po dva-tri „dna“ kroz koja se valja probijati, pisac koji sa svojim alatom ume i može baš sve – valjda je baš to prepoznao Bela Tar, njegov filmski majstorski ekvivalent. Na našu sreću, i Marko je Čudić bio zadivljujuće dostojan ovog prevodilačkog zadatka, nimalo jednostavnog.
Kad se publika predstave Narodnog pozorišta „Velika drama“ utišala nakon aplauza glumcima i predstavi kako bi saslušala njihov apel, Lepomir Ivković je izašao sa scene
Domovinski pokret traži od Hrvatskog narodnog kazališta u Splitu da skine s repertoara predstavu koja je urađena po kolumnama Viktora Ivančića, a koji je režirao beogradski reditelj Kokan Mladenović
U Zagrebu je, u okviru izložbe o plesu za vreme i nakon Jugoslavije, predstavljen digitalni arhiv savremenog plesa u ovom delu Evrope. Koordinator ovog četvorogodišnjeg projekta je Stanica Servis za savremeni ples iz Beograda
Vlada Srbije je prekršila Ustav, upozorava Evropa Nostra i traži hitnu zaštitu Dobrovićevog kompleksa Generalštaba. Isti zahtev upućen je i iz Društva konzervatora Srbije
Peticiju sa 10.500 potpisa predalo je Bibliotekarsko društvo Srbije nadležnima, nadajući se brzom rešenju koje će ih osloboditi nezakonite odluke po kojoj biblioteke treba da plaćaju nadoknadu za izdate knjige organizaciji OORP
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve