Uloge: Meg Rajan, Mark Rufalo, Kevin Bejkon, Dženifer Džejson Li
Džejn Kempion pravi ženske filmove, a ne filmove za žene. Razlika je velika. Ovo drugo je žanrovski film, iz holivudske fabrike za proizvodnju sedativnih, chick–flick, sapunica i frigidnih bajki za odrasle devojčice. Muška vizija onoga šta žene žele da gledaju i kako treba da budu prikazane. S druge strane, ženski filmovi su redak primer ženskog pisma, jednog od fenomena koji su obeležili devedesete u svim drugim umetnostima, dok u estetici flma postoje samo zahvaljujući radovima Džejn Kempion i još nekolicine rediteljki.
Film Mračne opsesije se na prvi pogled pokazuje kao jedan rutinski, umereno anahroni, psiho-seksualni triler. Kao triler ga je najlakše i gledati. Međutim, postoji problem – ovo je izuzetno loš triler. Odnosno, ovo je ili najlošiji triler ikad snimljen ili nije triler uopšte. Oba stava su legitimna i možete mirne savesti da se odlučite za ovaj prvi, ali ako ste se odlučili za drugi dobićete mnogo više za cenu plaćene ulaznice. Dobićete jedno provokativno ostvarenje, virtuoznog kinematografskog umeća, mnogo zamki i neprijatnih izazova, koji će staviti na probu izdržljivost vaših predrasuda o muško-ženskim odnosima. Kad ste jednom prebrodili tu barijeru shvatićete još nešto: da je ljuštura dobro poznatog žanra upotrebljena kao način da se isrpriča jedna potpuno druga, ali srodna priča. Ukratko, priča o serijskom ubici alegorija je traženja seksualnog partnera. Dakle, priča o udavanju. Struktura filmova tipa Kad jaganjci utihnu ili bilo kog iz beskrajne serije filmova o serijskim ubicama naročito je pogodovala u ove svrhe. U centru pažnje je žena koja je okružena osumnjičenim muškarcima. Svi oni su, zapravo, njeni potencijalni seksualni partneri. Njihovo pojavljivanje se poklapa sa rediteljskim postupkom navođenja gledaoca na pogrešnog osumnjičenog. Ubica, naravno, nije neko na koga smo sumnjali, to je lik koji izlazi iz kruga zainteresovanih muškaraca i, recimo, predstavlja simboličku figuru oca glavne junakinje. Ta prava radnja ovog filma ispričana je kroz asocijativnu igru velikog broja slobodno plutajućih simbola. Svi oni u jednom trenutku dobijaju svoje značenje, ali nije ih lako ispratiti u prvom gledanju jer je broj mogućih veza i tumačenja zastrašujuć.
Evo primera kako jedno takvo tumačenje može da izgleda: Falusni simbol u vidu crvenog svetionika jedan je od očiglednijih u filmu. Prvi put ga vidimo nacrtanog na tabli kada junakinja svojim đacima predaje o romanu Virdžinije Vulf Ka Svetioniku. Isti takav svetionik je poprište završnog obračuna između heroine i ubice/oca. Svetionik je ograđen rešetkama. Ubica tu pokušava da je zarobi. Dakle, njen simbolički otac pokušava da je učini zarobljenicom falusa kroz ritualnu i zlokobnu prosidbu (slično je uradio njen pravi otac sa njenom majkom). Ona pištoljem svog muškarca, koga je ostavila vezanog kod kuće, ubija ubicu/oca, krvava se vraća svom muškarcu i leže pored njega, ali ga prethodno ne odveže.
Istu stvar možete videti i ovako: Ispostavlja se da je ubica potpuno nebitan lik čiji je psihološki profil tek uzgredno pomenut. Pojavljuje se bez nekog posebnog razloga sem što je rediteljki bio potreban da bi snimila završnu scenu. Ženski lik, takođe bez nekog razloga sem za potrebe scene, vuče za sobom sako u kome se nekako našao pištolj. U nekom besmislenom rvanju ubica dozvoljava da bude savladan od dvostruko slabije žene. Žena zatim ide bosa preko Bruklinskog mosta do svog stana na Louer ist sajdu, potpuno krvava i niko je ne poveze ili ne pozove policiju. Da li vam sve ovo zvuči komplikovano? To je zato što i jeste. Ali, samo kada postoji potreba da se izloži i opiše. Ovo je film koji pre svega treba osetiti, svaki drugi način konzumiranja pokazuje se neadekvatnim.
Postoji statistika koja kaže da postoje veće šanse da žena od preko 40 godina pogine u terorističkom napadu nego da se uda. Da li se nešto menja ako je ta žena Meg Rajan? Njena uloga u ovom filmu može da se posmatra sa raznih aspekata. Glavni lik je trebalo da tumači Nikol Kidman. Tražeći zamenu, producenti su tražili zamenu za ovu glumicu, a ne za lik njujorške učiteljice na na izletu u wild side. Stiče se utisak kako Meg Rajan glumi Nikol Kidman koja glumi lik u filmu. Drugi aspekt su njene zrele godine. Na granici da bude prestara za ovu ulogu i vidno starija od svog partnera na platnu Marka Rufaloa, njene godine pojačavaju tu dozu nesigurnosti koju lik ima u pogledu izbora muškaraca i na čudan način odgovaraju samoj temi filma. Jedan intertekstualan sloj predstavljaju daleke sličnosti ovog filma sa romantičnim komedijama na kojima je gospođica Rajan gradila karijeru. U oba slučaja se radi o traženju partnera. Ali, dok se u slučaju njenih prethodnih filmova to dešava u zemlji bajkovitih sapunica, zašećerenom i zalimunađenom svetu gde postoje stvari kao što je Prava Ljubav, Srodna Duša i ostali ideologizovani nusprodukti holivudske falokratije, u filmu Džejn Kempion, lik koji glumi Meg Rajan bira između nekoliko neodgovarajućih muškaraca, vođena znatiželjom i seksualnom intrigiranošću, a ne poverenjem, srodnošću, poštovanjem ili nekim od ostalih toposa romantičnih komedija.
Pitanje je da li bi ovaj film više koristio kao dokazni materijal Lanetu Gutoviću ili njegovim tužiteljkama u nedavnom sporu. U njemu postoje elementi i mizoginije i feminizma. Džejn Kempion nije želela da zastupa nijednu stranu. Umesto toga nam nudi jedan, za filmsku industriju, neočekivan prikaz žene – nudi nam jaku ženu, ali ne po uzoru na jakog muškarca. Nudi nam ženu, jaku baš zbog svih onih osobina koje tradicionalni prikaz žene na filmu (i društvu) tretira kao njene slabosti. Holivudska barbika je, bar za trenutak, prestala da živi u zabludi o svojoj virtuelnoj nevinosti i to iskustvo ju je učinilo ubedljivijom i ženstvenijom nego ikad.
