Mora se videti

Narodni muzej, najveći rizničar srpske baštine, osam godina čeka početak rekonstrukcije svoje zgrade pa jedan od svojih osnovnih zadataka – izlaganje predmeta koje prikuplja, čuva i proučava, ispunjava gostujući u prostorima koji imaju uslove za izlaganje kulturnih dobara. Tako su ovog ponedeljka iz muzejskog depoa u Galeriju Srpske nauke i umetnosti preneta remek-dela Konstantina Danila, Katarine Ivanović, Đure Jakšića, Paje Jovanovića, Uroša Predića, Nadežde Petrović, Save Šumanovića, Milana Konjovića, Milene Barili, Petra Lubarde… 130 remek-dela 50 domaćih slikara koji su stvarali između druge polovine XIX veka i prve polovine prošlog veka, objedinjena izložbom „Sto godina srpske umetnosti“. Mnogi među posetiocima će zahvaljujući ovoj izložbi imati prvi živi kontakt sa delima koja poznaju samo iz školskih udžbenika i sličnih publikacija.

U izložbi „Sto godina srpske umetnosti“ su dve priče: o našem slikarstvu i o sadašnjici Narodnog muzeja. Ova druga ispričana je neuobičajenom postavkom. Naime, do 18. oktobra, do kada traje izložba, imaće tri postavke pa zato i tri otvaranja. S obzirom na to da je u prostor Galerije SANU-a nemoguće smestiti svih 130 slika na, kako se to kaže, reprezentativan način, izlagaće se etapno, a ipak će sve one sve vreme biti izložene. „Problem je bio nerešiv, pa sam ga pretvorio u koncepciju: ako nemam prostor, iskoristiću vreme“, objašnjava Ivan Kucina, autor postavke. „Prednji i zadnji deo Galerije pretvoreni su u izložbeni, javni prostor, a njen srednji deo je postao muzejski depo. U izložbenim delovima, obojenim u kraljevski zeleno, postavljene su slike onako kako priliči, a u prostoru koji ‘glumi’ depo okačene su zgusnuto jedna do druge na metalnoj rešetki – onako kako se čuvaju u depou, radnom delu Muzeja. Posle dve nedelje, polovina slika iz depoa smeniće slike u izložbenom prostoru a ove će zauzeti njihova mesta na metalnoj rešetki, da bi poslednje dve nedelje razmenile mesta i sa preostalima. Na taj način, i izložba će biti hepening.“

I, naravno, podsetiće, po ko zna koji put, da je stalna postavka Narodnog muzeja od 1. juna 2003. godine u depou, da nije izložena. Poslednje informacije o početku rekonstrukcije su od proletos: čeka se mišljenje Ministarstva kulture. „Međutim, primarna i osnovna priča naše izložbe i motiv zbog kojeg je pokazujemo su ipak – slike, odnosno naša umetnost u jednom od njenih najznačajnijih stogodišnjih perioda u kojem se za tako kratko vreme promenilo niz pravaca i stilova, od bidermajera do realizma. Želeli smo, takođe, da ono što smo pokazali Bukureštu vidi i Beograd“, kaže za „Vreme“ Tatjana Bošnjak, zamenica direktorke. Naime, ova izložba je organizovana za gostovanje u Nacionalnom umetničkom muzeju Bukurešta, od marta do juna ove godine. „Bilo je to veliko gostovanje, na najvišem državnom nivou. Njihov Nacionalni muzej je velik pa smo tamo pokazali 150 dela, preuređen je nakon što je stradao u neredima kad je rušen bivši rumunski predsednik Čaušesku, i bilo je zadovoljstvo izlagati u takvom prostoru. Izložbu smo pripremali godinu dana, slike su za tu priliku restaurirane, što je razlog više da ih pokažemo našoj publici. Istina, ne svih 150 jer je izložba prilagođena veličini Galerije SANU-a, ali je broj slikara ostao isti. Izložba u Rumuniji je prvo njihovo pokazivanje u inostranstvu, a izložba u SANU-u prvo kod nas od kada je naša stalna postavka zatvorena.“

Autori izložbe su Petar Petrović, Ljubica Miljković i Gordana Stanišić. Po konceptu postavke, izložba je otvorena delima iz druge polovine XIX veka. „U stvari, izložbu smo otvorili portretom Jovana Sterije Popovića, osnivača Narodnog muzeja, kako bismo istakli nit koja u njegovoj ličnosti povezuje ne samo različite grane umetnosti već i institucije: Narodni muzej, Narodno pozorište, Srpsko učeno društvo i Narodnu biblioteku“, kaže za „Vreme“ Petar Popović, autor izložbe slikarstva druge polovine XIX veka. „U prvom delu su slike pod uticajem Beča, a u drugom pod uticajem Minhena. Počinjemo Konstantinom Danilom, bidermajer stilom, a završavamo akademskim realizmom u delima Uroša Predića i Paje Jovanovića, odnosno finom vezom ka XX veku u delu Đorđa Krstića, čije su slike nagovestile dolazak impresionizma i simbolizma. Pokazani izbor dela XIX veka na ovoj izložbi je samo nagoveštaj, podsećanje vrednosti iz tog perioda koje čuva Narodni muzej i koje će jednog dana, u rekonstruisanoj zgradi, biti svima dostupne.“

Slike XIX veka će na izložbenom delu postavke smeniti dela prvih decenija prošlog veka, a oni će, poslednje dve nedelje izložbe, biti zamenjeni radovima četvrte i pete decenije. Ljubica Miljković, autor izložbe slikarstva XX veka, kaže da je taj vek „vrlo dinamičan i slojevit, smenjuju se pravci, pokreti, smerovi. U XIX veku, umetnik uđe u likovni život kao bidermajer majstor i kao takav i izađe iz njega, a u XX veku umetnici počinju kao realisti, pa se preko novog konstruktivizma, postkubizma i ostalog što sledi okreću boji odnosno impresionizmu, pa onda malo dotaknu nadrealizam, i tako do kraja, zbog čega je ovaj period vrlo zanimljiv, vrlo dinamičan i vrlo dobar. Osim toga, naši umetnici XX veka se razvijaju pod okriljem jugoslovenske ideje. Jugoslovenska ideja u Narodnom muzeju je zaživela od 1898. godine kada ju je izrekao Mihajlo Valtrović, tadašnji upravnik Narodnog muzeja, otvarajući jednu izložbu. Međutim, jugoslovensko slikarstvo nikada nije zaživelo, već su unutar njega bile srpska, hrvatska i slovenačka škola. U okviru ove teme važno je istaći da srpsko slikarstvo sve vreme odmerava snage sa Evropom. Slikari se razvijaju pod uticajem svojih profesora na akademijama u Minhenu, odnosno u Parizu, gde prelaze naročito nakon aneksije Bosne i Hercegovine, ali i zato što Pariz postaje umetničko središte. U domovini, oni pokušavaju da daju i nešto svoje, autentično, jer umetnost XX veka podrazumeva ideju – stil je čovek. Pokušavaju da se odupru stihiji događaja – od aneksije, balkanskih ratova, Prvog svetskog rata, diktature kralja Aleksandra, pa do socijalističkog realizma, i sve se to prelama na umetnost. Mnogi uspevaju da u svemu tome nađu svoj izraz i naprave monumentalno delo koje svako treba da vidi.“

Oba veka spajaju crtež i grafika. Gordana Stanišić, autor tog dela izložbe, istakla je dve pojave: „Međuratni period avangarde i predratnu socijalnu umetnost i partizansku grafiku. Naša avangarda, formirana u Parizu, Pragu pa i Berlinu, delovala je paralelno sa evropskom. Neokonstruktivizam je bio atraktivan ovde isto koliko i u Evropi. Taj period je predstavljen, naravno, Zenitizmom, odnosno Mihailom S. Petrovim, Brankom Poljnskim i ostalima. U vreme socijalne umetnosti grafika je postala ravnopravna sa slikarstvom, a u partizanskom periodu u umetnosti su dominirali crtež kao najdostupnija tehnika i grafika koja je poštovala potrebe propagandnog materijala. Izabrala sam, naravno, Mila Milunovića i Đorđa Andrejevića Kuna.“ Gordana Stanišić kaže da se ovaj ubrzani ali sveobuhvatni kurs iz istorije umetnosti omogućen izložbom „Sto godina srpske umetnosti“ završava „posleratnim periodom, Lubardinom izložbom 1951. godine kojom je prekinuta veza između umetnosti i ideologije, i kojom slika postaje autentični umetnički predmet, zaokružena celina koja poštuje samo umetnički pristup, što je otvorilo vrata umetnosti druge polovine XX veka“.

Očekuje se da će izložba biti izuzetno posećena. S obzirom na to da će se nova prilika da se vide ove slike ukazati verovatno tek kad se otvori Narodni muzej, gotovo je sigurno da će tako i biti.