Moj prijatelj Ginter Gras bio je esesovac

Pre nekoliko dana sam saznao da je čovek koga duboko poštujem i smatrao ga svojim prijateljem bio esesovac. Do sada sam bio ponosan na svoju vezu s njim. A sada? Moje roditelje su ubili esesovci, ja sam bio u koncentracionom logoru, esesovci su me čuvali, tukli i pretili smrću. Da li se sada promenio moj odnos prema njemu? Da li da mu napišem pismo da ga se odričem? Verovatno ne bi odgovorio, ne bi našao za potrebno čak ni da kaže: baš me briga.

Govorim o nobelovcu Ginteru Grasu. Upoznali smo se još pre nego što je postao slavan. Preveo sam nekoliko njegovih knjiga. Sretali smo se i družili i u Nemačkoj i prilikom njegovih poseta Beogradu. On je prošlog vikenda priznao da je bio esesovac. Kao petnaestogodišnjak se dobrovoljno javio za podmorničke jedinice, ali tek je dve godine kasnije, 1944, dobio poziv da se javi 10. esesovskoj oklopnoj diviziji „Frundsberg“ (jedinica je dobila ime po Georgu fon Frundsbergu, poznatom vojskovođi iz XV veka). Kaže da ga to nije zaprepastilo, smatrao je da se radi o elitnoj jedinici.

Kroz obuku je prošao u Drezdenu, zatim je njegova divizija učestvovala u borbama u Normandiji i Holandiji protiv angloameričke invazije i tu je ranjen i pao u ratno zarobljeništvo. Tvrdi da nije ispalio ni metka. Ta esesovska divizija tek je posle prebačena na istočni front i slučajno nije učestvovala u ratnim zločinima. A šta bi bilo da je dobila naređenje da vrši masovna ubistva? U takvim poduhvatima nisu učestvovali samo esesovci, nego i redovne vojne jedinice. U Kragujevcu je, na primer, izvršio Prvi bataljon 724. pešadijskog puka. Svaki pripadnik nemačke vojske, a ne samo pojedinih specijalnih jedinica, mogao se suočiti sa zadatkom da likvidira taoce i Jevreje.

Čudno je da niko do sada nije pronašao podatak o Grasovom služenju u esesovskoj jedinici. Svojim priznanjem valjda je pored ostalog želeo i da predupredi da ga neko drugi suoči sa tim podatkom.

Kod nas se dovoljno ne zna o formacijama Hitlerove elite koja je nosila oznake SS. Poznata je presuda Nirnberškog suda da je to „zločinačka organizacija“. U prvo vreme, početkom dvadesetih godina, SS je bila skraćenica za Saalschutz, što znači „zaštita u sali“, to su bili redari na prvim Hitlerovim javnim govorima u pivnicama. Kada je ta trupa 1926. godine porasla na 280 momaka, Gering je predložio da SS ubuduće treba da znači Schutzstaffel – zaštitni eskadron. Na kraju rata 1945. godine brojno stanje je naraslo na 840.000 pripadnika.

Ovde nema mesta za opis komplikovane organizacije SS. Nisu svi esesovci bili jednaki. Glavna razlika postojala je između „opšte SS“, nazivana i „crna SS“, jer su njeni pripadnici nosili crne uniforme. Iz njihovih redova su se regrutovali oficiri policije i tajne službe Gestapo, komandiri i stražari koncentracionih logora itd. Za razliku od te grupacije postojala je Waffen–SS (formalno prevedeno „naoružana SS“, što nikako ne znači da „opšta SS“ nije bila naoružana). To su bili „Hitlerovi pretorijanci“ organizovani po uzoru na redovnu vojsku do nivoa divizija, na kraju rata i armija, nosili su zelene uniforme kao ostala vojska, samo neke srebrne oznake svoje pripadnosti eliti. Od 1943. godine smatrali su se delom oružanih snaga, u esesovske jedinice se regrutovalo i mobilisalo kao u ostale rodove vojske. Gras sada svejedno kaže da ga je ćutanje o svom pripadništvu esesovcima mučilo celoga života i da je to glavni razlog što se odlučio da napiše autobiografiju, što znači da on i te kako razlikuje da li je neko nosio ovu ili onu nemačku uniformu.

Postavljeno mu je pitanje da li je propustio pravi trenutak da o tome govori. Odgovorio je:

„Ne znam. Svakako sam smatrao da sam dovoljno učinio pisanjem o tom vremenu. Ja sam prošao kroz proces prosvetljavanja i izvukao pouke. Ali do kraja je ostala ta mrlja.“

Znači li da se radi o „običnoj sudbini“ jednog Nemca tog godišta? Zašto sam ja Grasovo priznanje da je bio esesovac ipak doživeo kao šok?

Ginter Gras se aktivno bavio politikom. Zalagao se za Socijaldemokratsku partiju Nemačke, posebno za Vilija Branta. Smatrao se pozvanim da sa najvišeg moralnog podesta sudi o tome šta je dobro, a šta nije, šta je „napredno“, a šta „nazadno“ ne samo u svojoj domovini nego i šire, u celom svetu. Najčešće sam se slagao sa njegovim stavovima, ali ne uvek.

Za nas je u tom pogledu zanimljivo da je javno „odobrio“ bombardovanje Srbije 1999. godine „iz moralnih razloga“. Ja sam učestvovao na devet javnih diskusija na nemačkim i austrijskim televizijskim i radio stanicama, pored ostalog sa tezom da se time krše povelja Ujedinjenih nacija, statut samog NATO-a, ali i Ustav i zakon o vojsci Nemačke i da ti napadi koriste Slobodanu Miloševiću, da ih je on želeo. U toku televizijske emisije uživo sam pitao tadašnjeg nemačkog ministra odbrane Rudolfa Šarpinga da li on laže ili ga lažu njegovi saradnici, jer je tvrdio da su mostovi preko Dunava kod Novog Sada „strateški ciljevi“? Posle toga trebalo je da „ukrstimo koplja“ nemački književnik Ginter Valraf i ja kao protivnici, a Gras i jedan berlinski profesor kao zagovornici bombardovanja. Gras je u poslednjem trenutku bez obrazloženja otkazao svoje učešće. Nekoliko meseci kasnije je javno priznao da je o događajima u Srbiji i na Kosovu bio pogrešno obavešten i progunđao: „Ne mogu ni ja baš sve da znam!“

Tada sam pomislio da je lepo što priznaje da je pogrešio, prihvatio da ne može o svemu da bude obavešten.

Svoje priznanje da je bio esesovac Gras je dao u novinskom intervjuu pred izlazak svoje autobiografije pod naslovom Beim häuten der Zwiebel, što bih uslovno preveo sa „Ljušteći crni luk“. Kada mu je nemački novinar rekao da „nije morao“ da to sada kaže, odgovorio je da se radi o „unutrašnjoj prinudi“.

Mišljenja nemačkih pisaca i kritičara o Grasovoj ispovesti su podeljena. Slažem se sa onima koji sumnjaju da bi dobio Nobelovu nagradu da se ranije saznalo da je bio esesovac. U štampi su se pojavili zahtevi da je vrati. Mnogi komentatori smatraju da je izgubio pravo da sebe smatra najvišim moralnim sudijom. Navodim neke značajnije od više desetina izjava:

Martin Valzer, pored Grasa jedan od najznačajnijih pisaca u Nemačkoj i njegov vršnjak:

„Najpunoletniji savremenik 60 godina ne uspeva da nam saopšti da je bez svoje krivice bio esesovac!“

Joahim Fest, takođe vršnjak, publicista, autor najpoznatije biografije Adolfa Hitlera:

„Ja od tog čoveka ne bih više kupio ni stari automobil. Ne razumem kako neko 60 godina stalno može da zahteva grižu savesti nacije pogotovu po pitanju nacizma, a tek posle da prizna da je sam bio duboko upleten.“

Ralf Đordano, književnik, nešto stariji, polu-Jevrejin, morao je da se krije da bi izbegao koncentracioni logor:

„Gore nego politički grešiti jeste samo s greškom ne raščistiti. Gras je to intimno odavno uradio, ali je tek sada izašao pred javnost. Za mene on time nije izgubio svoju moralnu verodostojnost.“

Leh Valensa je predložio da mu se oduzme zvanje počasnog građanina Gdanjska i dodao: „Ja se u takvom društvu ne bih dobro osećao.“

Nemački novinari i istoričari se pitaju zašto se niko od njih nije setio da u vojnim arhivima proveri gde je Gras stvarno bio za vreme Drugog svetskog rata. Jedan od odgovora glasio je: „Bio nam je potreban moralni autoritet koji je on predstavljao. Smatrali smo da je savest nacije!“

Šta ja da kažem? Ne znam kako bih se ponašao da sam bio mladi Nemac? Da li bih podlegao Hitlerovoj propagandi? Ja nisam svesno krenuo u borbu protiv fašizma, njegovim neprijateljem su me učinili nemački antijevrejski zakoni i tako me bez moje zasluge uvrstili među „pobednike“. Svakako da je Gras ranije trebalo da kaže celu istinu, ali zar to umanjuje njegovo književno delo u kome se i te kako obračunao sa Hitlerom i njegovim vremenom? Zašto uprkos tome ne umem da savladam duboko razočaranje u njega? Moje trenutno osećanje je da ne bih više lično voleo da ga sretnem u ovom životu.

Bojim se da se takođe radi o reklamiranju njegove nove knjige. U poslednje vreme više nije imao velikih uspeha. Pre deset godina je njegov roman Široko polje kritika dočekala na nož. Tada smo se sreli na Sajmu knjiga u Frankfurtu. Pitao sam ga šta kaže, a on je odgovorio, „… ti napadi mi donose tiraž od 200.000 primeraka“. Pominjanje svoje pripadnosti SS-u, ali takođe i anegdota da se u ratnom zarobljeništvu često kockao sa jednim mladićem, koji je govorio da ima nameru da „napravi karijeru“ unutar rimokatoličke crkve, a posle postao rimski papa Benedikt XVI, sigurno će znatno povećati broj prodatih knjiga i prevoda.

Gras je kritikovao Petera Handkea zbog njegovog zalaganja za Srbiju. Mnogi u Nemačkoj govore da Handke to čini pre svega radi popularisanja svojih odličnih, ali dosadnih knjiga. Slažem se. Mislim da je Handkea baš briga za Srbiju, kao i Grasa za esesovce, a meni preostaje samo da im zavidim ne samo zbog toga što su tako sjajni pisci nego i na tome kako umeju da se reklamiraju.