Igrani film „Za kralja i otadžbinu“ Radoša Bajića premijerno je prikazan 23. marta u Sava centru. Reč je o delu sa i dalje kontroverznom tematikom iz vremena Drugog svetskog rata. Četiri decenije ranije, u filmu koji se bavi događajem koji je i te kako obilježio posljednjih sto godina istorije Srbije, sam Bajić je započeo svoju filmsku karijeru.
„Ove godine, 28. juna, na Vidovdan, navršiće se četrdeset godina otkako sam prvi put stao ispred kamere: bile su to scene neuspelog atentata i hvatanja u Miljacki Nedeljka Čabrinovića koga sam igrao u filmu ‘Sarajevski atentat’, reditelja Veljka Bulajića“, kaže za „Vreme“ glumac, scenarista, režiser i producent Radoš Bajić. „Tog dana, 28. juna 1975 – praktično mog prvog snimajućeg dana u životu – dobio sam tešku povredu. Veliki glumac Miloš Kandić, inače Bulajićev miljenik, igrao je agenta koji me hvata i udara drškom pištolja; to smo uvežbavali na probama sa gumenim pištoljem. Međutim, pred snimanje same scene, Bulajić pozove Kandića i kaže mu: „Uzmi ovaj pravi pištolj, udri, on je mlad, neće biti problema.“ Kandić se zaista toliko zaneo i udario me da sam posle snimanja završio sa dva ogromna šava na glavi; slično kao i Nedeljko Čabrinović 1914, tako sam i ja – star dvadeset dve godine – 1975. završio na operacionom stolu sarajevske bolnice… Na istom snimanju zarazio sam se i sa žuticom: Nedeljko Čabrinović je u stvarnosti progutao cijankalij; ja u krupnom planu gutam kesicu sa šećerom i, u glumačkom zanosu, popijem nekoliko šaka vode iz Miljacke u koju se slivala gradska kanalizacija.
„VREME„: Kako je završena ta scena?
RADOŠ BAJIĆ: Kada je Bulajić zamenio pištolj Milošu Kandiću, on je istovremeno došao kod mene i rekao: „Vidi, njih ima mnogo, slobodno ih udri.“ Grupu kaskadera koji su igrali austrougarsku žandarmeriju vodio je Ivo Krišto: ja sam tada mršav, imam sedamdeset pet kilograma, a on sto deset, sav nabijen zajedno sa još dvojicom-trojicom takvih kao što je i on… Kad su oni mene počeli da biju… U svakom slučaju, bijemo se mi, Kandić me udara pištoljem, ali ja u zanosu, u spremnosti da se umre za kadar – osećam samo da mi se svest pomračila – nastavljam do kraja scene, do reza. U tom trenutku, devet hiljada ljudi koji gleda snimanje kreće u gromoglasni aplauz. Ali, čuvenom oskarovacu Janu Čužiku iza kamere – on i dalje snima dok me žandarmi odvode – postaje sumnjivo kako to da glumcu ide krv, a maskeri i šminkeri ništa nisu uradili. I on onda viče: „Stop! Stop! Bolnica! Bolnica!“ Tu je i stotinak novinara – svi oni me gledaju. Pritrčava Bulajić i kaže: „Vidi, mali, ti si povređen. Pitaj ti mene sada zbog novinara da li si gotov sa snimanjem…“ Šta ću – pitam ga, pa posle u kola hitne pomoći, u bolnicu…
Tokom četiri decenije karijere bili ste i glumac i scenarist i režiser i producent. Kako je sve počelo?
Slučajno sam postao glumac… Posle osnovne, išao sam u muzičku školu u Nišu, maštao da budem kompozitor i dirigent. Jednog dana prolazim ispred Niškog pozorišta, a u staklenom ramu, lepim slovima, piše „Audicija“. Nešto me je zagolicalo, ne znam šta – i tada prvi put u životu pomislim da bih mogao biti glumac… I posle je bilo šta je bilo. Postao sam glumac, a sa mnom na klasi bili su Bogdan Diklić, Laza Ristovski, Ljilja Stjepanović, Snežana Savić, Zlata Petković, Ivan Klemenc, Srđan Dedić, Slavoljub Fišeković, Gordana Kosanović. Samo nas je trinaest primljeno. Bilo je to ozbiljno vreme kada nije bilo na svakoj većoj raskrsnici nije bila glumačka škola…
Zašto se nakon Akademije niste odlučili za karijeru u teatru?
Vreme u kojem sam studirao bilo je vreme sigurnosti, ali i vreme socijalnih razlika. Sa jedne strane, tadašnja država je omogućavala ljudima da se školuju: Akademiju sam mogao da upišem i ja, seljače iz Medveđe kod Trsenika, koje u Beogradu nije imalo ni dalekog rođaka kod koga bi moglo da pojede supu za vikend i Lazo Ristovski čiji je otac bio pružni radnik. I nismo bili jedini… Ali, u kasnijim perspektivama, više nije bilo ravnopravnosti. To vreme obeležava i činjenica da se znalo ko je čiji i ko koga ima. Ja nisam imao nikog. Teatar sam voleo, ali nisam imao uslova da se bavim pozorišnom glumom; nisam imao uslova da vežbam pozorišnu glumu od deset do dva na probama, pa da odem kući da ručam, onda dođem u pola sedam da se obučem i posle igram predstavu. To su mogli Beograđani i deca iz materijalno obezbeđenih porodica, a ja sam odmah morao da budem sučeljen s nečim što se zove borba za egzistenciju. Zašto? Moj otac i moja majka imali su tri hektara zemlje pored Morave gde je najveća parcela bila dvadeset ari i tu se svaki dinar zalivao mešavinom znoja i krvi… Ja jesam, na osnovu talenta i rezultata, dobio poziv za stalni radni odnos u Jugoslavenskom dramskom pozorištu, ali nisam mogao da ga prihvatim. Zvali su me i svi teatri izuzev „Ateljea“… Sve sam odbio zato što sam stvarao porodicu i morao da zarađujem za hleb.
Ipak, vašu monodramu „Led“ izveli ste više od hiljadu puta širom bivše Jugoslavije…
Kao student mnogo sam čitao, zanimale su me razne oblasti i to ne samo one u vezi sa profesijom… Da bih diplomirao, pored kolektivnog, morao sam da imam i samostalni rad. U to vreme razmišljao sam da to bude monodrama na temu za Raskoljnikova iz „Zločina i kazne“. I zaista, mnogo sam na tu temu pisao, istraživao, proučavao monološke forme… Na kraju, diplomirao sam sa sopstvenim tekstom – monodramom „Led“.
Kako je došlo do toga?
Osnovna priča i osnovna vrednost „Leda“ naprosto su izašli iz mene, mog krvotoka, moje percepcije… Kad zatvorim oči, ja vidim svog dedu koga istoimenom u filmu moje kćerke Jelene Bajić Jočić igra Bata Živojinović; to mu je poslednja uloga na filmu. „Led“ je embrionalna supstanca celokupne moje karijere, pogotovo kasnije kada se ima u vidu TV serija „Selo gori, baba se češlja“.
Ja sam u zapravo Milivoje, junak monodrame „Led“… Napisao sam je iz perspektive jednog dečaka koji se prvi put slikao kada je pošao u školu – moja majka je za to slikanje pozajmila cipele, mnogo manje, od mog brata od tetke iz susednog sela… Siromaštvo u kom sam rođen definisalo me je kao čoveka. A to je da sam socijalan, da pomažem, da nisam alav, da imam dušu prohodnu za ljudsku nesreću, da se nađem ljudima… Upravo iz te perspektive ja sam gledao surovi život, borbu za opstanak srpskog seljaka – mog dede, oca, stričevića, komšija… I onda imate prirodu, Boga koji odozgo udari i sav taj trud, svu tu muku, taj rad za hleb te u jednom trenutku uništi.
Otkud potreba glumca da piše scenario?
Ja sam bio visok i lep (smeh). Igrao sam romantične heroje… Posle uloge Nedeljka Čabrinovića i još nekih, u tadašnjim omladinski časopisima tinejdžerke su ocenjivale ko je lepši – Zdravko Čolić ili ja. Dosta kasnije, veliki reditelj Lordan Zafranović mi je jednom rekao: „Gospe ti, nisam te uzima’, mnogo si bio lijep.“ I ne samo on. Mnogi reditelji su me uvrštavali u podelu da bi uloge dobivao neko drugi. Obrazloženje uvek isto – Radoš Bajić je mnogo lep. A je l’ tako? Onda sam seo i počeo da pišem da bih mogao da se kao glumac razvijam i napredujem. Pored toga, oduvek sam i voleo da pišem… Od svih svojih poziva najbolje se osećam u scenarističkom.
Šta ste za sebe napisali nakon monodrame „Led„?
To je bila dramska hronika „Otkos“.
Usledila je suradnja sa Živojinom Pavlovićem u filmu „Na putu za Katangu“ po vašem scenariju.
Da – i tu sam za sebe napisao ulogu. Ali, na kraju, taj lik je igrao Svetozar Cvetković…
Pisao sam scenario o rudarima… Odlazim u Bor, tamo me impresioniraju ti površinski kopovi i u prvoj verziji scenario ima naslov „Bakarna kiša“. Reč je o mladom čoveku koji se vraća iz emigracije… Napišem ja to i dam producentu Dragoljubu Vojinovu. On to pročita i zove me jedan dan. Kaže: „Da li si ti saglasan da režiju poverimo Žiki Pavloviću.“ Ja zgranut: „Čoveče da li si ti normalan, gde jedan veliki Živojin Pavlović da režira moj film?“ Žika, međutim, pročita scenario i na moje veliko iznenađenje, uđe u projekat. Mislim da me je rad na tom filmu najviše odredio u profesionalnom i zanatskom smislu: imao sam veliku čast i veliku sreću da prođem univerzitet Živojina Pavlovića. Od 1985. do njegove smrti 29. novembra 1998. bio sam u neraskidivom i kontinuiranom prijateljstvu sa Žikom Pavlovićem i u permanentnom zajedničkom radu. Od njega sam učio i dramaturgiju i intuiciju dramskog teksta i estetiku… Ako nešto znam o filmskoj režiji i dramaturgiji, temelji toga su u saradnji sa Žikom Pavlovićem.
Ali u filmu koji je on režirao niste odigrali glavnu ulogu iako ste je napisali za sebe…
Baš tako. Napišem ja ulogu Pavla Bezuha za sebe. Zadnja ruka scenarija bila je uveliko gotova kada me je pozvao Žika da dođem do njega. Šeta on u klompama, sav pogrbljen – izneo rakiju divčibarku – i kaže: „Znaš, imam jednu ideju… Mislim da ti ne treba da igraš glavnu ulogu.“ Kad mi je to rekao, meni se ceo svet srušio – nema ničeg goreg za glumca. Ipak, kažem: „Dobro Žiko, ako ti to kažeš, ja se slažem…“ Nema tu mesta ni za kakvu sujetu i taštine. Kada je sve bilo gotovo, film prikazan, dođe opet Živojin i kaže: „Stotinu ljudi mi je reklo da si ti trebao da igraš glavnu ulogu. Moram da ti priznam da su bili u pravu i da sam pogrešio.“
Rekli ste da se najbolje osećate kao scenarista. Koliko tu do izražaja dolazi iskustvo glumca?
Kad pišem scenario za film ili seriju, hvatam sebe da kako počinjem da glumim. Ne radim to racionalno, već kao glumac vršim proveru i nadzor svojih scenarističkih zamisli. Inače, sve što je Živojin Pavlović napisao, bilo je između pet i deset časova ujutro. To sam i ja preuzeo od njega, a jako se dobro poklopilo i sa mojim seljačkim genima…
Sa Živojinom Pavlovićem ste snimili i film „Dezerter„.
Dođe Žika kod mene i kaže: „Bajiću, imam ideju. Radio bih film po noveli ‘Večiti muž’ Dostojevskog. To su dva druga, carski oficiri…“ Ja pročitam novelu. Vidimo se kasnije. „Zašto mi to ne bismo transponovali u današnje vreme“, kažem. Žika se odmah složio, a upravo besni rat, Vukovar, čuda…
Rade Šerbedžija je igrao Pavla Trusića, a ja Aleksu Veljačića, njegovog druga sa vojne akademije… Taj film je sniman u jedno traumatično vreme i to je prvi film o raspadu Jugoslavije. Radili smo sa skromnim budžetom, ja sam bio i producent. To što sam imao u svom glumačkom bagažu, sa svim dotadašnjim iskustvima, ja sam involvirao u ulogu Aleksa Veljačića. Ali, moram da priznam da sam se potpuno prepustio reditelju Žiki Pavloviću. On je sve vodio tačno, precizno… Taj film mi je mnogo bitan i drag zato što je to bila moja jedina i ozbiljna saradnja sa Šerbedžijom. Ti likovi – Aleksa Veljačić i Pavle Trusić – personifikuju naprslinu u tkivu promašenih života; ona se definiše propašću jednog načina mišljenja u ideološkom i svakom drugom smislu. Taj film je, zapravo, vizuelizacija pada Berlinskog zida, rušenja ideala u koje su milioni verovali i sa tragičnim posledicama po lične sudbine.
Sa Živojinom Pavlovićem sam slučajno počeo da sarađujem. Posle „Puta u Katangu“ i „Dezertera“, radili smo „Azbučnik“, gde je svako slovo pojam iz kulturne baštine srpskog naroda, pa pripremali dva filma – „Bela ptica“ i „Atentator“ – koje kao autori i scenaristi potpisujemo Žika i ja. Bio sam i izdavač njegovih dela – deset tomova njegove književne zaostavštine „Divlji vetar“ i šest tomova dnevnika. Imali smo mnoge planove koje je njegova smrt prekinula. Suštinski, Žika je najviše uticao na mene, ali i ne samo na mene – on je ostavio svoj pečat na mnoge ljude…
Tokom prve dve decenije svog glumačkog rada mnogo igrate. Šta su vam najdraže uloge.
Tri uloge izdvajam – Nedeljka Čabrinovića u „Sarajevskom atentatu“, Anđelka u filmu „Beštije“ crnogorskog Felinija, velikog reditelja Živka Nikolića i Dalibora u „Partizanskoj eskadrili“ jugoslavenskog Džona Forda, Hajrudina Šibe Krvavca.
A onda ste sredinom devedesetih nestali sa ekrana. Zašto?
Deset godina Radoš Bajić se nije pojavio ni u jednom kadru, sem u „Državi mrtvih“ Žike Pavlovića i kod Laze Ristovskog u jednoj sceni „Belih lavova“. To je bilo deset godina mog egzila iz profesije. Tek 2006. ja se vraćam sa serijom „Selo gori, baba se češlja“. Šta hoću da kažem?
Nikad nisam učestvovao u politici kao organizovani deo bilo kakve opcije. Nisam to ni danas. A danas živimo u vremenu netolerancije, nerazumevanja, negacije demokratičnosti i prava na sopstveno mišljenje… To je zlo koje će definitivno da satre srpsku državu i srpski narod; to je u toku i to je recidiv.
Te 1996. guram kao što svi ljudi guraju: mučim se, deca rastu… U toj jednoj konfiguraciji propasti, ratova, mi imamo režim porodice Milošević-Marković u njene četiri poslednje godine. Te godine mene zovu, sa najvišeg mesta, da dođem u bivšu zgradu Centralnog komiteta; kažu da me tamo čekaju neki ljudi, hoće nešto da pričaju sa mnom. Šta ću, takav poziv se ne može odbiti i ja odem. Odvedu me u jedan kabinet. Za stolom sedi čovek – general Steva Mirković. Kaže mi: „Radoše, na najvišem mestu je donesena odluka da se formira jedna nova politička snaga, Jugoslovenska udružena levica, a da ti budeš zadužen za kulturu.“ Biće dvadeset članova direkcije, a ja ću dobiti sve što treba, moć, pare, sve živo… Kaže mi i da ne bi bilo uputno da odbijem ponudu. Moj odgovor „Hvala, ne“ koštao me je deset godina izgnanstva iz profesije. To „Hvala, ne“ je podrazumevalo u državi koja u značajnim obrisima liči na ovu danas – po načinu kako vlast opšti sa narodom, po stepenu autokratije, po nadmenosti, po isključivosti, po etiketiranju svakog drugačijeg mišljenja – brisanje iz svih mogućih podela uloga. Tada sam rekao: „Je li tako?“ Jeste! Ćao! Ode Radoš Bajić. Mahnuo sam i otišao. Okrenu sam se nekom drugom radu da bi se preživelo….
Vraćate se tek 2006.
Kad su došle demokratske promene nisam trčao na tribine da širim ruke – ja sam bio sa narodom. Zatim je nastupilo vreme naplata „zasluga“ petooktobaraca… Situacija se olabavljuje 2004. i 2005. i ja tada donosim odluku da se vratim u profesiju. U tom periodu od deset godina svašta se u meni akumuliralo i zato je dobro ono što je došlo posle. Nema u ovom poslu dobrog proizvoda bez duboko proživljenog iskustva.
Karijeru ste nastavili sa serijom „Selo gori, baba se češlja„…
Serija je krenula sa četiri epizode. Izgurali smo ih na mišiće pošto je RTS prihvatio da finansira samo 49 odsto budžeta. To su najgori uslovi – imaš nešto, nemaš ništa. Međutim, kada je to odjeknulo u publici – serija je dalje sama sebi prokrčila put. Podudarila se, takođe, sa procesom u flimsko-producentskom u svetu gde je serijski program dobio novu konjukturnost i primat u odnosu na film. To traje i dan-danas. U okviru ove serije bio je i jedan mini serijal sa edukativnom temom u saradnji sa Ministarstvom zdravlja. Radili smo, zatim i „Led“ – sjajan debitantski film moje kćerke Jelene – seriju „Ravna gora“ i, posle, film „Za kralja i otadžbinu“. Da je taj film izašao prvi, pa posle toga serija „Ravna gora“ – potpuno bi se promenila naša filmska percepcija. Nažalost, društvene i produkcijske okolnosti bile su drugačije, pa smo prvo morali da krenemo sa serijom. Moram da kažem – sada, u ovom svom zrelom dobu – da sam televizijske serije radio donekle po sopstvenoj meri, ali film ne. Ako me zdravlje posluži, nadam se da ću ga tek napraviti.
Šta očekujete od novog filma?
Film „Za kralja i otadžbinu“ moj je lament nad temom kojom sam se bavio duboko, snažno i iskreno i koja mi je odnela nesrazmerno mnogo više života od godina koliko sam se njom bavio; odnela mi je i dobar deo zdravlja. Ovaj film mi je mnogo važan zato što je to moja časna odjava od te teme. Realno, serija „Ravna gora“ je glineni golub presečen u letu. Mi nismo stigli tamo gde smo krenuli. Stali smo uslovljeni i društvenim okolnostima i nedostatkom političke volje i promenom kursa srpske države – sada je retrogradno da se bavimo sopstvenom istorijom i nasleđem… Ja imam razumevanje za njih takve, ali je oni nemaju za nas koji imamo svest o tome da nećemo ništa postići u svetu i Evropi ako se odreknemo sami sebe, svojih vrednosti i duhovnog nasleđa. Istorija će suditi o ovom periodu gde je partijska pripadnost postala najvažniji segment društvenog života.
Film „Za kralja i otadžbinu“ nije instant „Ravne gore“. On je posvećen stotini hiljada patriota, časnih ljudi koji su nakon Drugog svetskog rata morali da odu iz Srbije u svet da bi spasili živote od komunističkog režima. Film počinje izlaskom iz aviona čoveka od osamdeset pet godina posle koga sledi njegov povratak u mladost, u dramatično vreme Drugog svetskog rata… Ovaj film će imati veliki značaj, kao i „Ravna gora“, bez obzira na sve kontroverze, kritike i podmetanja, ali i manjkavosti kojih serija svakako ima. Oba ova projekta prokrčila su put mnogim mladim autorima da se mnogo lakše pozabave ovim temama. To niko ne može da mi oduzme. Sa svojim autorskim timom uspeo sam da skinem jednu mrenu sa kolektivne svesti srpskog naroda. I zbog toga se osećam veoma dobro.
