Za Roberta Stora se može reći da je trenutno najtraženiji čovek u svetu umetnosti. Posle više od deset godina provedenog u njujorškom Muzeju moderne umetnosti (MOMA), gde je bio stariji kustos odeljenja za slikarstvo i vajarstvo, on se trenutno nalazi na nekoliko izuzetno moćnih pozicija u svetu umetnosti – profesor je moderne istorije umetnosti na Institutu lepih umetnosti pri Univerzitetu Njujork, izabran je da bude prvi Amerikanac na najstarijoj međunarodnoj smotri umetnosti – Venecijanskom bijenalu koji će se održati sledećeg leta, a ove godine postao je i dekan Fakulteta umetnosti Univerziteta Jejl, po mnogima najuticajnije umetničke škole u Sjedinjenim Državama. Napisao je mnoge kataloge za izložbe koje je organizovao u MOMA, o umetnicima kao što su Gerhard Rihter, Čak Klouz, Filip Gaston, kao i monografiju o Luiz Buržoa. Bio je jedan od urednika časopisa „Art in America“, a trenutno često objavljuje u najprestižnijim umetničkim časopisima kao što su „Artforum“ iz Sjedinjenih Država, „Art Press“ iz Francuske i „Frieze Art“ iz Velike Britanije. Prošle nedelje je, kao predsednik žirija 47. Oktobarskog salona, bio gost Kulturnog centra Beograda.
„VREME„: Imajući u vidu ovoliko važnih uloga, da li to znači da ste vi sveprisutni u svetu umetnosti danas? Da li se slažete sa kritikama da imate i suviše uloga?
ROBERT STOR: Svakako nisam sveprisutan. U filmu Gasa van Santa Moj privatni Ajdaho, na početku plavokosi čovek spava nasred autoputa, i tako se sada ponekad i ja osećam, pogotovo u vezi sa pripremama oko Bijenala. Obrazovao sam se, manje ili više tradicionalno, da budem slikar. Radio sam različite poslove, na svima sam nešto naučio, i potom to primenjivao na sledeći posao. Nije moja briga da li imam suviše identiteta jer je posao koji radim izuzetno interesantan. Izuzetno težak, ali dobar. Ako mi neko ponudi posao koji smatram da je vredan napora ali i moje pasije, onda ga prihvatim. A sve te pozicije su vrlo povezane. To bolje zvuči na papiru nego što zaista jeste – napravio sam i mnogo grešaka, i mislim da sam bio suviše hvaljen za ono što sam uradio. Uglavnom, odlučan sam da nastavim sve dok ponude ne prestanu da dolaze.
Došli ste u Beograd, na manifestaciju koja će prvi put Beogradu predstaviti više od 80 svetskih umetnika. Hoćete li da prokomentarišete odnos koji se nameće u opštem pogledu na preraspodelu u odnosima pozicija moći – velikih i malih sredina, odnosno centra i periferije? U odnosu na teškoće da se ostvare dobri radovi u sredini kao što je Srbija, izjavili ste kako verujete da je važnije napraviti jedan dobar rad u pet godina nego pet loših u jednoj godini.
Mislim pre svega da binarni odnosi ne treba da se koriste. Možda je bolje ne pretpostavljati unapred da su institucije monolitne, i ne govoriti o centru i periferiji ako u njih zapravo ne verujete. Mnogi ljudi su govorili o rizomima kao modelima za kulturne odnose i možda odatle treba početi. Ili možda treba početi jednostavno od toga da je kultura zapravo kao tkanina koja nije svuda jednako tkana, ali je ipak sve protkano, i onda samo treba podignuti pogled najdalje kuda vas ova ideja vodi. Jedna od privilegija pravljenja Bijenala ili rada u MOMA jeste mogućnost putovanja. Ja sam dosta putovao, i svuda sam bio iznenađen koliko sličnosti imaju mesta koja su međusobno udaljena hiljadama kilometara, iako su društvene i istorijske distance među njima još veće. Postoji tendencija da se kaže za sebe: ja sam u jednom ćošku, a tamo negde ispred je centar. Ali tamo gde se gleda sebi preko ramena, nalevo i nadesno – dalje od centra, ali bliže sebi – tu se pre mogu naći oni sa kojima se može uspostaviti zanimljiva konverzacija nego tamo gde je pretpostavljeni centar. Time neću da kažem da centar ne postoji, već samo da je precenjen. Radio sam u velikim institucijama kao sto je MOMA i sad Bijenale, i nemam iluzije da oni ne mogu da imaju loš uticaj ali, takođe znam da unutar ovih institucija rade ljudi koji očajnički žele da razgovaraju sa ljudima koji su izvan velikih sistema i koji ne mogu tako lako da se priključe. Vreme je da razgovaramo ne o konsolidaciji moći, nego upravo o njenoj disperziji.
Vratimo se na situaciju u kojoj ljudi iz sveta dolaze u male sredine, tu borave tri dana i tako steknu sliku o njima. Da li se plašite da vaša kratka poseta može da pruži nedovoljno jasnu i naposletku iskrivljenu sliku koja više govori o onome ko posmatra nego o pravom stanju stvari na umetničkoj sceni određene sredine?
Ja ne tražim da nađem svoju sliku, već da vidim šta ima negde da se vidi. Nisam nezainteresovani naučnik, ovde ne razmišljam o sebi nego o onome čemu sam izložen.
Dešavalo se da sam bio i pogrešno predstavljan od strane onih koji su mislili da znaju ko sam, čak i kad ne znaju, ali to me ne interesuje. Ja sam počeo da posećujem umetničke događaje 1967. godine, bio sam u Parizu 1967/68. Putovao sam po Istočnoj Evropi i Rusiji, i iako nisam bio u Beogradu, bio sam u Zagrebu. Kada kažem da pri posetama skeniram jednu sredinu, volim da koristim analogiju sa kitom u okeanu koji usisava sve planktone koji mu se nađu – šta su od svega toga svarljive materije, to je već nešto drugo. Zato apsorbujem što više mogu, ali i uzimam svu moguću dokumentaciju, jer naravno da pamćenje nije besprekorno. Tako, ovaj proces uključuje osobu koja nije samo tri dana na terenu, već se proučavanjem pripremala za svoj dolazak, i koja potom odlazi i proučava dokumentaciju koju je odatle ponela. U svakom slučaju, nije mi cilj da postanem instant ekspert za region, već da budem informisana osoba koja uči i koja će nastaviti da uči o ovom prostoru.
I, koji su vaši prvi, još neobrađeni utisci?
Vidljivo breme nedavne prošlosti na Balkanu nije tako opresivno kao što bih očekivao, ali pravo breme je svuda primetno ispod površine. Bio sam u Hrvatskoj pre šest godina i tada je sve to bilo mnogo uočljivije. Mene interesuje kako se koristi humor u stvarima koje nisu bile nimalo smešne. Moram da pomenem nešto što sam čuo od Estele Bjelice – ona je rekla nešto neobično važno, ne samo u odnosu na rat već uopšte, koliko je neophodno pokrenuti stvari u kulturi, i imati dobru volju i humor. Jedna stvar je čuti nesto in abstracto, a drugo je čuti to od nekoga ko je kroz sve to sam prošao – tada to ima veću težinu. Rekao bih da vaša situacija jeste specifična, ali nije izuzetak na svetu.
Prošle sedmice u Beogradu je otvoren 47. Oktobarski salon, najprestižnija ovdašnja manifestacija vizuelnih umetnosti, ove godine naslovljena „Umetnost, život i pometnja“, u okviru koje su predstavljeni radovi oko 60 umetnika iz naše zemlje i inostranstva, izabranih po pozivu umetničkog direktora Salona Renea Bloka, kustosa iz Nemačke. Ovogodišnja izložba je postavljena u različitim muzejskim, galerijskim i alternativnim prostorima u gradu (Muzeju 25. maj, Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić“, Kući legata, Nolitovom magacinu, Javnom kupatilu Beograd, Likovnoj galeriji i Galeriji Artget Kulturnog centra Beograda, Galeriji Fakulteta likovnih umetnosti, Galeriji Instituta „Servantes“), i biće otvorena do 5. novembra 2006. godine.
Prošle sedmice dodeljene su i nagrade ovogodišnjeg Salona; žiriju je predsedavao Robert Stor iz SAD, umetnički direktor Venecijanskog bijenala 2007, a osim njega u žiriju su bili i kustos iz Finske Marketa Sepele, istoričari umetnosti Ješa Denegri i Lidija Merenik i umetnica Jelena Trpković iz Beograda. Tri ravnopravne nagrade dobili su Vlado Martek iz Zagreba, Zoran Naskovski iz Beograda i Sem Tejlor Vud iz Londona, dok je specijalnu nagradu dobio Endre Tot iz Mađarske. Martek je nagrađen za rad iz ciklusa fotografija Balkan, volim te (1991–1993), Naskovski za instalaciju Crno, crveno i belo, Sem Tejlor Vud za rad Vaznesenje (2003), a Tot, koji je dobio specijalnu nagradu, predstavio se radovima Nade u ništa, Zero demo i Smrt u Dalasu. Muzej primenjene umetnosti dodelio je nagradu finskoj umetnici Aino Kanisto za seriju fotografija Bez naziva (Crvena kuhinja), izloženih u Muzeju „25. maj“.
R.V.
