Samo iz odgovorâ na pitanje o tome šta je, po njihovom mišljenju, obeležilo XX vek, dao bi se napraviti mali antropološki profil onih koji na to pitanje odgovaraju. Naime, ako bi odgovor bio „Aušvic i Gulag“, ispitanik bi se uveo u rubriku „pesimisti“, ali ako bi, poput Amartjea Sena, indijskog nobelovca za ekonomiju, ponudio odgovor da je XX vek vek demokratije, onda bi se, uz izvesno sumnjičenje za naivnost, svakako mogao svrstati među „optimiste“. Veliki američki sociolog Sejmur M. Lipset spada među optimiste, a prevod njegove knjige Demokratski vek, koju je započeo sa svojim saradnikom i prijateljem Džejsonom M. Lejkinom, da bi zbog Lipsetove bolesti Lejkin sam dopisao knjigu, pojavljuje se na domaćem tržištu u zgodnom trenutku, kada je antiglobalizam postao neka vrsta lozinke, izraz pripadnosti kasti pronicljivih i nezajebljivih, svojevrsni uslov za ulazak u bratstvo koje predvode siromašna braća Fidel i Raul (o bratu Noamu i da ne govorimo). Antiglobalistički stav ide, naravno, pod ruku sa manje ili više prikrivenim antidemokratskim afektom koji se da prepoznati pre svega po boldrikovski (Black Adder) lukavom proziranju demokratskih smicalica i svega onoga što ste oduvek želeli da znate o demokratiji, ali se niste usuđivali da pitate. O tome, međutim, da od demokratskog poretka, svim manjkavostima uprkos (koje autori nemilice izlažu pogledu) za sada niko nije smislio ništa bolje, Lipsetu i Lejkinu ne pada na pamet da raspravljaju. Utoliko je demokratija, koju oni određuju kao „institucionalni aranžman u kome sve odrasle individue imaju moć da glasaju, na slobodnim i poštenim kompetetitivnim izborima, za svoju glavnu izvršnu vlast i za nacionalnu zakonodavnu vlast“ (str. 39), i koju dekonstruišu do iznemoglosti, aksiom Veka demokratije.
Osnovno pitanje ove knjige jeste kako demokratskom poretku obezbediti unutrašnji kohezioni činilac, kako u negativno određenoj slobodi (dozvoljeno je sve što ne ide na uštrb slobode drugog, odnosno sve što ne dovodi u pitanje sam poredak) konstituisati jedan pozitivni momenat koji će, uprkos primatu individualne subjektivnosti i praktično beskonačnom broju mogućnosti (svako, naime, može da odabere koji god hoće način života), na neki način biti dovoljno obavezujući i dovoljno čvrst da demokratiji kao političkoj formi obezbedi i nekakvu sadržinu?
Borba za formu je, u stvari, borba za uslove mogućnosti glasanja, za očuvanje pravila igre: u demokratiji je sve u igri osim samih pravila igre. To znači da autori odbijaju supstancijalističko određenje demokratije, čak i ako su u igri za demokratiju nezaobilazni pojmovi poput slobode ili jednakosti. Reći, recimo, da je demokratija sloboda, što je zavodljivo i zdravoj pameti blisko, ne govori dovoljno o demokratiji ako se u igru ne uvede razlikovanje između pozitivnog i negativnog određenje slobode. Demokratija nije ni puka jednakost svih građana, ako se ne doda da je reč o pravnoj jednakosti, a čak ni tada, bez uvođenja drugih elemenata, o demokratiji nije previše rečeno. Zato raznovrsnost određenja i tipova demokratije ne samo da jedva dopušta da se govori o nekakvom generičkom pojmu demokratije, o demokratiji u jednini, nego donosi i raznovrsnost pravila, kao i stepen mogućnosti promene samih pravila igre.
I više nego dragocen momenat ove knjige jeste neprestana dekonstrukcija nekih od najpopularnijih pozitivnih predrasuda o demokratiji. Važnost institucija, recimo, autori smatraju precenjenom i tu svoju ocenu potkrepljuju velikim empirijskim materijalom. Oni razaraju mit o učestalosti izbora kao demokratskog postupka koji demokratiji pogoduje. O referendumu, kao obliku neposredne demokratije, nemaju previsoko mišljenje. Instituciju američkog predsednika u unutrašnjoj politici SAD oni vide kao slabu, a o Aljendeu misle mnogo gore nego što se o toj žrtvi američke zavere sme misliti. Takođe, odbacuju nekritičko davanje prednosti parlamentarnoj demokratiji u odnosu na predsednički model. Sve ove analize pak događaju se na fonu njihove vere u snagu vaninstitucionalnog organizovanja uprkos briljantnoj analizi pojma organizacije koja se završava konstatacijom o smrti organizacije. Civilno društvo je, zapravo, proces koji, unutar demokratskog uređenja, tvori neku vrstu izvaninstitucionalnog vezivnog tkiva. Unutar civilnog društva pak poverenje zadobija središnje mesto.
Pošto su detaljnom teorijskom analizom pripremili uslove za terenski deo posla, u trećem delu knjige autori prave uporednu analizu demokratskih modela Sjedinjenih Američkih Država s jedne i latinoameričkih država s druge strane, nastojeći da razumeju zašto se i kako demokratija primila na severu, odnosno zašto se nije primila na jugu, a ako jeste, onda je i dalje u prilično kilavom stanju. Ni ovde nema olakih, ekonomističkih rešenja (tamo gde ima para demokratija cveta, tamo gde ih nema ne cveta). Kako je već rečeno, autore zanima političko određenje demokratije. Istorijsko-strukturni činioci, a pre svega kultura kao možda najvažniji činilac, ulog su poređenja severa i juga. Tu je i priroda ratova za nezavisnost, kako u SAD tako i u Latinskoj Americi (autori će i ovaj problem povezati sa kulturom), zatim različiti institucionalni aranžmani sa prevlašću regulisane (državne) privrede na jugu i liberalno-demokratskog modela na severu, etnički momenti i još ponešto. Iz ove analize, međutim, autori neće izvesti sasvim pesimističke zaključke povodom Latinske Amerike, kao što neće likovati nad severnoameričkim modelom kojem su, neskriveno, naklonjeni.
Utoliko bi pouka ove knjige mogla da glasi: nema unapred date demokratije, niti je demokratija jedna. Demokratija se mora misliti. Misleći demokratiju mi je preobražavamo. Preobražavajući je mi je, ako to uopšte zaslužuje, na najbolji način branimo.