Naslov izložbe Mirjane Stojković-Mit „Egzotična flora“ referiše na mesto njenog začetka i na temu o kojoj priča. Međutim, utisak o izložbi je iz sasvim drugih sfera. Mira Mit, kako Mirjana Stojković potpisuje svoje radove, kaže da je upravo to i htela da postigne.
Ciklus „Egzotična flora“, 37 ulja na platnu, izloženih u Galeriji ULUS-a (25. januar – 7. februar), nastavak je autorkinog istraživanja pejzaža uokvirenog ciklusom „Carica trava“, po kome je postala prepoznatljiva javnosti. Poznata je i po crtežima ženskog akta, ciklusu Govor tela, drugoj svojoj velikoj temi kojom se bavila tokom tridesetogodišnjeg stvaralaštva. Ovom najnovijom izložbom ozvaničila je treću fazu – egzotičnu floru.
„Slikaću je čitavog života, barem tako nameravam. Ne mogu više da razmišljam na način kako sam razmišljala slikajući akt, a ne mogu ni da delim sebe između dva motiva“, kaže Mira Mit u razgovoru za „Vreme“ i objašnjava da je ova promena nastala pre tri godine, na tajlandskom ostrvu Kosamui. „Opčinila me je tamošnja vegetacija, njena egzotika, njena moć. Posmatrajući to bilje počela sam drugačije da vidim prirodu i život svega na Zemlji. Uvidela sam večnost prirode, njenu neuništivost, to neprestano rađanje i nestajanje i htela sam da sve to prenesem na sliku. Zato se ovaj moj ciklus zove „Egzotična flora“.“ Priroda je, kaže slikarka, i inače impresionira. „Otkad sam počela da slikam, pokušavam da pokažem moć prirode i energiju koju nam daje. Mi od nje zavisimo, treba nam njena zelena boja. Istovremeno, pokušavam da ljude navedem da je poštuju i čuvaju kako nam se ne bi događali zemljotresi i cunamiji. Priroda diše i oseća, i daje nam se onako i onoliko koliko joj se mi dajemo.“
ZELENO I ŽIVO: To bi bila namena i poruka i ove izložbe. Zato se bilje „Egzotične flore“ ne doživljava kao puko bilje, već kao misao o njemu, ne kao realna istina, već kao stvaralačka. „Mislim da je to rezultat te moje privatne impresije. Zato su ove slike transponovane, zato one naginju apstrakciji. Ta apstrakcija, međutim, nije ogoljena, nije samo rezultat umetničkog stvaralaštva nego ima misao kao podlogu. Zatim: s obzirom na to da je na svakoj slici list, one se mogu doživeti kao pejzažne. Međutim, nijedna od njih nije ekspresionistička, nije slikana tim stilom obaveznim za pejzaž, niti u njima ima realnosti. Zato što je svaka nastala od misli, pretočena u umetničko delo.“
Ako su slike Mire Mit misli, onda su to misli u boji. Svaka u drugoj. „Radeći na slikama ciklusa ‘Carica trava’ izoštrila sam osećaj za boju. Radila sam ih u prirodi. Pre svake slike bih otputovala negde izvan grada, u prirodu, da vidim kolorit aktuelan u tom trenutku. Pratila sam boje kroz svaku promenu prirode. Bila je to moja mala krađa prirode motivisana velikom ljubavi prema lepoti. Eto, zato je i na ovoj izložbi svaka slika u drugoj boji, drugom tonu i valeru.“
SLIKE PUTUJU: U biografiji Mire Mit ima pedesetak izložbi – od Soko banje i Rume, do Tokija i Toronta. Autorka priča da se lepo oseća u manjim gradovima, navodi primer Smederevske Palanke koja ima publiku, jer tamo postoji takozvani srednji stalež kome je stalo do kulture. U Pekingu je izlagala ženski akt, crteže. „Prvoj galeriji s kojom sam pregovarala izuzetno su se dopali moji radovi, hteli su da ih izlože, ali ja nisam bila sigurna da li ću moći da platim onoliko koliko su mi tražili za izložbu, pa sam odustala“, kaže Mira Mit. „Sledeća galerija mi je predložila da ja njima poklonim jedan rad, a oni će mi organizovati izložbu. Naravno, pristala sam! Izložbu je otvorio naš tadašnji ambasador, pokojni Ilija Đukić. Sećam se, napisao je govor, ali kad je pogledao izložbu odustao je od pripremljenog teksta i govorio ono što oseća. Kinezi se odnose prema slikarstvu sa velikim poštovanjem. Sve ih zanima, svaki detalj. I, kada se odluče da kupe sliku, prvo se malo cenjkaju, a onda, kad je plate, odmah je skinu sa zida! Zato se desilo da je galerija na kraju izložbe bila poluprazna.“ Izložbu u Torontu je organizovala Srpska nacionalna akademija. „Na otvaranju nema publike – takav je običaj. Pozivaju se samo dva-tri eventualna kupca. Publika dolazi tek narednog dana. Jedan od kupaca pozvanih na moju izložbu je bio Grk, vlasnik tamošnje galerije. Hteo je da sarađuje sa mnom, ali pod uslovom da se preselim u Toronto. Ja na to nisam bila spremna.“
Svaka izložba u Srbiji podrazumeva nemali materijalni trošak. „Zato nisam uramila slike za ovu izložbu, bio bi to trošak koji ne bih mogla da izdržim“, kaže Mira Mit. „Nekad je država otkupljivala barem jednu sliku sa svake izložbe, što je svakom umetniku bila pomoć. Katalog za ovu izložbu sam sama finansirala, 1300 evra, s tim što je Sekretarijat za kulturu pomogao sa 50.000 dinara. Ali, nije to bitno. Bitno je zadovoljstvo, od toga se živi. Znam da to što sam upravo rekla zvuči nerealno, ali je velika istina. Ja nemam ni atelje, radim u stanu, u dnevnoj sobi. Ali – da li se to vidi na mojim slikama? Ne vidi se. Da li bih ja bila srećnija da imam atelje. Eventualno bih udobnije živela, srećnije – ne.“
