V. B. Z., Zagreb 2002.
Jedna od imanentnih osobina čak i proznog, ergo „umetničkog“ pisanja (zvuči kao „umetničko klizanje“ kontra brzog, ergo novinskog…) većine istaknutih pisaca FAK-ovskog naraštaja u savremenoj hrvatskoj prozi, fakat je da ono na ovaj ili onaj način duguje nešto novinskom pedigreu svojih autora. Ne radi se samo o tome da je grbava hrvatska ratna i postratna stvarnost mlade pisce posve prirodno okrenula ka bekstvu od eskapizma (!) i temeljitom, prvo ispisivanju a potom propitivanju vlastitog egzistencijalnog iskustva, nego čak i o tome da se u većine njih nije zapatilo ono u aktuelnoj srpskoj prozi – poharanoj jednim kilavim shvatanjem postmodernizma – i dan-danji tako popularno Nadriuniverzalno Umetničarenje, u kojem se jednom od najvećih vrlina i najuvažavanijih odlika proznog dela smatra to što ga se ne samo ne može uloviti ni za glavu ni za rep nego se i njegova radnja zbiva u nekom gradu – ili čemu već – za koji se nikako ne može onako „prostački“, na mapi, ustanoviti koji (li) je i kako (li) se zove, i u nekom vremenu koje bi moglo biti baš ovo, a isto bi tako moglo biti i bilo koje drugo, jal unapred jal u rikverc kroz vremenske koridore… Ukratko, kod FAK-ovaca se uobičajilo da se određena vrsta precioznog kvaziartističkog femkanja lako, čak sa radošću, „žrtvuje“ u ime ispisivanja vlastitog, jedinstvenog i neponovljivog života i sveta, onoga koji je čvrsto ukotvljen u svojim unikatnim vremensko-prostornim koordinatama.
Splitski romanopisac, novinski kolumnista, književni i filmski kritičar Jurica Pavičić jedan je od najreprezentativnijih izdanaka ovako shvaćenog savremenog proznog pisma. Radi se, dakle, o spisatelju koji dosledno neguje „realistički“ prosede, ako usvojimo važnu napomenu da se tu radi o „realizmu“ koji nema veze sa polupismenim rustikalnim mudrovanjima, nego o onome koji je školovan i na jednom Karveru i na Krleži, why not, a istočasno i na hard–boiled školi pisanja krimića, baš koliko i na ogromnoj popkulturnoj popudbini. Pavičićev prvi roman Ovce od gipsa smešten je u ratni i neposredno-poratni Split, u atmosferu neobuzdanog nacionalističkog divljanja u ozračju ratnoveteranske kontrakulture i HDZ-ove vlasti na vrhuncu; druga knjiga, whodunnit triler Nedjeljni prijatelj mračni je – ponovo splitski, dakako – isečak iz bizarnog sveta Režima Pred Izdisajem, u trenutku kada njegova tajkunska kasta iza kulisa upravlja već (gotovo) svime i svima, bez milosti i skrupula.
Novi, treći Pavičićev roman Minuta 88 smešten je u (treba li reći: splitski) fudbalski milje, što navijački, što igračko-upravljački, što će reći i u svet deklasiranih „idealista“ kojima je balun jedna od retkih preostalih životnih uteha i iluzija da nisu totalni gubitnici, kao i u svet polumafijaških mešetara (i njihovih pulena u gaćama & štucnama) koji ležerno trguju bodovima, utakmicama, čak titulama i kupovima – dakle: željama i snovima naivnih gradskih lumpena… – baš kao da prodaju kašete papalina na pijaci. U središtu je zapleta prefinjena ucena klupskog golmana, bazirana na morbidnom poigravanju njegovim osećanjem krivice zato što je kolima pokosio jednu prolaznicu, a Klub i sumračne Strukture iz njegove pozadine to zataškali. Mada ni tu stvari nisu baš jasne, ali o tome se ne sme ništa reći onome ko knjigu nije čitao… Iz ovog brižljivo umešenog narativnog „testa“ narasta solidan krimić, koji vas, doduše, neće ostaviti bez daha, ali ćete se složiti da je njegovom piscu Žanr sasvim lepo „legao“, utoliko pre što je jasno da je ovaj Splićaninu ipak pre svega Sredstvo, pogodan i prigodan način da se ocrta psihosocijalni portret društva u Večitoj Tranziciji Od Ničega Ka Ničemu, kojoj odavno prisustvujemo na ovom Potkontinentu, dakako, uglavnom u svojstvu ovaca za šišanje i mužu. A šta bi bilo pogodnije od trilera i krimića da se kaže nešto o svetu u kojem sazrevaju današnji fudbalski navijači sa polupodivljalih margina Presite Evrope, iz dinarsko-patrijarhalnog neverlanda, utoliko grotesknijeg što je na sebe natakario sve zamislive postindustrijske „gadžete“ i statusne simbole?!
Minuta 88 u jednom od bitnih slojeva ipak je i setni hommage jednoj u post-Yu nedođijama već gotovo obesmišljenoj supkulturi, onoj urbano-navijačkoj, koja je ovde prikazana mahom u nostalgičnom svetlu, više kao sećanje na ono što je bila nego kao delatna i smislena aktivnost ovde-i-sada. Jer, ono što se danas da videti po svim tim srbijama i hrvatskama, sa svim tim njihovim OFK Zvezdarama i Hrvatskim Dragovoljcima, nije dostojno ni dna tabele nekadašnje Druge lige Zapad, i to iz slabijih sezona, dok ozbiljni loptački frikovi danas, baš „kolonijalno“, navijaju za Romu ili Inter, za Arsenal ili Mančester. Taj pad u drugorazrednost, to je ono „postistorijsko“ osećanje koje – na fonu rezigniranog urbanog lokalpatriotizma – izbija iz Pavičićevih proza, i taj Pad moramo da prepoznamo i kao svoju priču, voleli mi to ili ne.
