Minja Bogavac: Kad je društvo toksično, pozorište mora da se razboli

„Mrzim pozorište: The show must go off“ je autobiografsko i izvođačko performans predavanje Milene Minje Bogavac.  U ponedeljak, u Dorćol Plazu odidigraće ga 15. put.

Naziva ga  minijaturni i sasvim lični „nervni slom u prisustvu publike“, i napominje da upravo činjenica da ga izvodi 15. put, ukazuje na svu ludost bavljenja pozorištem u ovom vremenu.

Za „Vreme“ Minja Bogavac kaže da mrzi „pozorište zbog njegove super moći da se nametne kao važnije, od svih situacija. Mrzim frazu the show must go on, samo zbog toga što je tako prokleto istinita. Ona nas uči najvažnijem principu, ne samo u pozorištu, nego i u životu: može bez svega, može bez svakog i kada sutra padnete mrtvi, život će da se nastavi, bez većih promena. Život je masovna pojava, a smrt se događa pojedincu… i ovu rečenicu je sigurno smislio neko mudriji od mene.“

„Mrzim pozorište, zato što mi je u glavu usadilo i previše reči i misli, koje nisu moje. Pozorište je krivo za zbirku citata u mojoj glavi, od kojih ne čujem sopstvene misli. U svakom slučaju, ni jedna umetnost ne imitira ljudski život, tako verno kao pozorište.“

Minja Bogavac kaže da za svako izvođenje misli da je poslednje zato što i „predstave umiru, kao i ljudi. Nikada ne znate koja je izvedba poslednja. ’Praviti predstave je kao praviti skulpture u snegu’, piše Mejerholjd… i  evo: opet citat nekog mudrijeg od mene! Takođe, mrzim pozorište, zato što u njemu ne može samo da se radi. Pozorištu mora da se služi.  Pa, kad sam već izabrala da budem sluškinja Pozorišta, mislim da imam prava da ponekad malo i gunđam, da tražim bolje uslove, više slobode i više pravde za pokorne sluge. Mrzim pozorište iz svih razloga iz kojih ga i obožavam. Obožavam pozorište, ali… kada živite u nepravednom društvu, mnoge prave ljubavi su nesrećne.“

Navodi da su „svi poslovični razlozi uvek u igri i sve može da bude, ali ništa ne mora da znači. Na primer, kao u medicini, gde postoji niz pravila o tome kako se živi zdravo, a ipak niko ne može da vam garantuje da ćete biti živi i zdravi, čak ni ako se pridržavate baš svih propisanih smernica. Predstave kao i ljudi, imaju neku svoju genetiku i neke svoje karaktere. One se prave od ljudi, a ljudi imaju svoje ličnosti, potrebe, slobode, promene i emocije. Kad smo kod emocija, njima se u pozorištu neprekidno bavimo, pa tako stalno imamo emocije pojačane na maks. Predstave umiru iz najčudnijih razloga i to je nepravedno! Dodatno, pozorište nastaje u društvu i kad je društvo toksično, pozorište mora da se razboli: neprekidno je izloženo zlu“.

Šta očekujete od sagovornika dok mu priča o sebi i pozorištu?  „Da se učita. Da se prepozna. Da kaže: hej, stvarno, nisam o ovome razmišljao na takav način! Pozorište je izrazito široko polje za refleksije na svet: kad pričam o pozorištu, zapravo pričam o svemu na svetu: životu, smrti, ljubavi, mržnji, ljudima, vremenu, radu, strasti… Ne treba niko da krene za mnom, jer ja ne znam kuda idem. Ali, postoji velika šansa da se na tom putu sretnemo. Možda će nam biti bolje, ako znamo da zapravo niko ne zna kuda je krenuo. Ili krenula.“

Redosled tema kojima se Minja Bogavac bavi u „Mrzim pozorište“ a koje su navedene u programu, podseća na silaznu liniju koja polazi od zavisnosti od pozorišta a završava se u besmislu sveta. Bogavac kaže da na tom putu „moć pozorišta nije nestala. Ona je verovatno jedini kontinuitet.“

Minja Bogavac je jedna od onih koji uporno i bez dvoumnjenja idu kroz pozorište nezavisno i angažovano, dakle težim putem. Kaže da „niko od nas nema mapu puta kojim će krenuti, da na početku birate pravac, ali na svakoj novoj raskrsnici, ponovo pravite izbor i odluku. Sa većom kilometražom, niže se više izbora, a izbori koje pravimo čine nas onima koji jesmo“.

Na rad u pozorištu, kaže da  nikad nije gledala „kao na karijeru. Nisam pravila strateški plan svog života, nemam misiju, viziju ni očekivane rezultate. Ja prosto živim, a pozorište je neodvojivi deo mog života. U svim izborima koje pravim, uvek pobeđuje pozorište. Skrećem za pozorištem, na svakoj svojoj raskrsnici. Sve mu je podređeno, pa zato i kažem da ga mrzim. Mrzim što je meni samoj uvek važnije od mene same. Sigurna sam da svako od nas ima u svom životu bar jednu takvu stvar: ono zbog čega živite. A sve zbog čega živite, moglo bi i da vas ubije. Ljubav i bol,  život i smrt – dve su strane istog novčića.“