Mimesis, Andrej Nikolaidis

Otvoreni kulturni forum, Cetinje/Durieux, Zagreb 2003.

Svijet se može podnijeti samo kada je već proživljen – kroz umjetnost i kroz uspomene. (…) Čovjek mora paziti što unosi u sebe, bilo da je posrijedi alkohol, bilo Svijet. Tek malo, tek od najboljeg.

Andrej Nikolaidis jedan je od „pripadnika“ male, ama probrane, produktivne i uticajne skupine Mladih Lavova savremene crnogorske književnosti, prozaik, esejista, književni i muzički kritičar, jedan od onih književnih huligana i hulitelja koji su u poslednjih sedam-osam godina gotovo revolucionarno promenili bar deo tamošnjeg medijskog, kulturnog i književnog prostora, uistinu odvažno i programatski radikalno raskinuvši sa famoznom, svenatkriljujućom „njegoševskom paradigmom“ i celom jednom patrijarhalnom, nasilnom, izolacionističkom, fundamentalno paganskom kulturom podneblja, koju – da se ne lažemo – u savršenom međusobnom skladu dele lokalni spski i lokalni crnogorski nacionalisti, jedni i drugi podjednako zadubljeni u svoje „državotvorne“ Muške Priče i zaljubljeno zagledani u svoj neoprani pupak…

„Mimesis“, peti Nikolaidisov roman, predstavlja naglašeni zaokret ka „realističkom“ pismu – neretko do pravog hiperrealističkog privida u kojem se Tekst i Stvarnost mešaju naizgled jedan kroz jedan – a da se pri tome temeljno autorovo osećanje sveta, reklo bi se, nije bitnije promenilo. Junak i narator novog romana ovog mladog Ulcinjanina – rođenog u Sarajevu 1974; tamo je živeo do početka devedesetih – Konstantin Teofilis (ekstremno ljupko prezime!) gotovo je oblomovljevski pasivan u svom odnosu prema spoljnom svetu, zavučen u svoj ulcinjski egzil „između četiri zida, između knjiga i ploča“, neizlečivo zgađen varvarstvom Devedesetih; zapravo, ako i postoje tragovi nekakvog njegovog Truda, onda se oni mahom sastoje od upornog nastojanja da se u Svetu bude što manje, da se bez preke potrebe ne participira u njegovim turbulencijama whatsoever, u rasponu od vlastite ljubavne priče pa do „svetopopravljačkog“ antiglobalističkog pokreta, u koji se radosno uplela njegova (polu)bivša devojka Tea, odmetnuta u Beli Svet kao simbolički nosilac aktivističkog, „odisejskog“, stereotipno „muškog“ principa. No, dok ona vileni po Planeti uporno je spasavajući od namnoženih pošasti Zlog Korporativnog Kapitalizma, Konstantin se radije opija ili duva po ulcinjskim skrovištima, ironišući njen – ili bilo koji i bilo čiji – nadobudni Napor. Ovo će reći da se njegova životna strategija svodi na maksimalno moguću redukciju kretanja, komuniciranja, svake moguće „društvene ambicije“ ili pak intimne Priče: „Konačno, nekoliko godina potrošio sam nastojeći da organizujem miran život, bez putovanja i transakcija emocijama, život ispunjen lijepom umjetnošću, pisanjem i svakodnevnim ritualima, od jutarnjeg ispijanja kafe do popodnevnih šetnji. Naporno i uporno sam radio na tome – nisam li otuda imao pravo nadati se uspjehu?“.

Ovo Teofilisovo vajkanje, iz kojeg čitalac već pronicljivo naslućuje da je neka Spoljna Sila nahrupila u Konstantinov mali svet sa stanovitim osvajačkim pretenzijama, potiče već sa prvih stranica knjige, kao reakcija na Teinu ucenu: evo ti avionske karte, dođi u Amsterdam i budi i ostani sa mnom, ili me zaboravi zauvek… Konstantin vaistinu dolazi u Sarajevo, odakle treba da odleti do Severnog mora, ali istog se tog dana odigrava i proslava desetogodišnjice mature, kao drugi povod za povratak gradu svog odrastanja: do pred kraj knjige nećemo saznati šta je Teofilis odlučio – jal na proslavu, jal na avion, ukoliko je Odluka uopšte moguća.

Intimna je priča jadranskog Oblomova jedan od tri magistralna narativna nivoa; drugi je porodična priča Teofilisovih, grčkih doseljenika na južni Jadran, a treći pak sveukupni društveni, moralni i civilizacijski rasap Gnusnih Devedesetih. Upravo se u tim narativnim odsecima u punoj meri iskazuje produktivnost spisateljske odluke da modelira Konstantina kao pasivnog, distanciranog i provalom divljaštva sasvim deziluzioniranog posmatrača Sveta: na taj se način autoru pruža prilika za posve nemilosrdno esejiziranje iz naratorovih usta, a da to Priči ipak nikako ne odmaže: naprotiv, Konstantinovi „ispravni pogledi na sve“ – kako bi to samoironično rekao Lešek Kolakovski – sastavni su deo karakterizacije romanesknog lika.

Spomenuo sam već Nikolaidisov hiperrealizam: autor je svog junaka dosledno proveo kroz mnoge topose piščevog života i rada – od sarajevskog detinjstva do ulcinjskog (samo)progonstva, od podgoričkih redakcija do karakterističnih muzičkih i popkulturnih referenci… Sve, dakle, „vuče“ ka tome da je Teofilis tek autorov alter ego, iz čega bi sledilo da je i njegova priča tek namerno nevešto prikriven autobiografski tekst: ovo je, dakako, vešta navlaka, jer autor može da – krećući se po svim „spoljnim“ tačkama vlastite bi(bli)ografije – zavede svog junaka na bilo koje bespuće kojim sam nije gacao, ili da ga poštedi nekog kojim je prošao… Poenta je, dakako, u tome da je postotak autobiografskog u romanu zapravo savršeno irelevantan: u prozi je Život dobar samo ako je dobra građa za Priču, u protivnom hoće i da zasmeta!

Ono po čemu će Mimesis zasigurno najviše „odjeknuti“ – i zbog čega će ga znani i neznani voleti ili mrzeti, previdevši i marginalizujući druge slojeve romana, pre svega vanredno zanimljivu i moćnu porodičnu sagu Teofilisovih – „društveni“ je sloj ove priče. Konstantin je – van sumnje nalik svom književnom ocu – bespoštedni kritičar neovarvarske Crne Gore iz devedesetih, „velesrpskog projekta“ kao takvog, vaskolikog primitivizma zaogrnutog u „patriotski zanos“ koljačke provenijencije, popovsko-soldatsko-p(j)esničkog bunila kao epskog pokrića za Zločin. Njegovi će cinični i mahom okrutno tačni solilokviji otuda nepogrešivo užasnuti Slepe Na Zlo, no Nikolaidis u jednom nedavnom intervjuu lepo kaže da će njegov roman „užasnuti samo one koje nije užasnula Srebrenica“. Uostalom, iz takvog se sveta – sveta onih koje Zlo oduševljava, a tek ga pisanje i mišljenje o njemu razdražuje, rab Božiji Konstantin i odmetnuo u svoje mikrohaose, razložno odbijajući da promoli nosa odande: svetina hoće da smrdi i na boljim mestima, a u ovom regionu ume da bude baš nerazumno nepodnošljiva.