Mi smo zvezdana prašina

Svi mi koji smo učili šta je rok muzika 70-ih godina prošlog veka, znamo album Déjà Vu napamet. U to vreme, još od Boba Dilana, pa preko The Beatles i The Rolling Stones – ploče su bile pažljivo proučavane kao recepti za to kako ispravno živeti. Rok muzika je bila društvena mreža ondašnje generacije. Tako su mladi komunicirali sa mladima, otkrivajući novi svet i praveći njegova pravila, mimo starijih. Odgovarao si svojom dušom da si poruku primio i razumeo.

Crosby, Stills, Nash & Young su u svemu tome odigrali veliku ulogu u trenutku kad su neki heroji, jedan za drugim, nesrećno sišli sa scene. Na talasima rokenrola, mesto onih palih uvek bi brzo zauzeli drugi jer se – suprotno nadanjima establišmenta – rok pretvarao u front koji je sam od sebe nastavljao da širi drugačiji pogled na svet u kome su, prvi put posle Drugog svetskog rata – vlasti označene kao surovi negativci. Da, posebno vlade SAD i Velike Britanije bile su viđene kao glavni zlikovci, zbog svojih imperijalističkih ratova i eksploatacije kod kuće, i to je prvi put opisano u popularnoj kulturi tog doba – do te mere snažno, da je ostalo zabeleženo kao istina. Verovatno je zato tokom 1980-ih lansirana nova zapadnjačka ideologija, u kojoj se upravo te vlade pojavljuju kao zaštitnici ljudskih prava širom sveta – naravno, sa samododeljenom licencom za intervenisanje po nahođenju.

Odnedavno dostupni dokumenti pokazuju da se u dramatičnom periodu između 1969. i 1971. oštrica represije pomenutih vlasti i te kako žestoko okrenula prema kontrakulturi sačinjenoj od aktivista svih boja, a posebno protiv muzičara previše dugog jezika. Zato je pojava sastava Crosby, Stills, Nash & Young bila jasan znak da rok ima još velikih heroja na koje niko nije računao, spremnih da nastave misiju. Oni su bili jedna od prvih „supergrupa“ – podatak da su se u studiju zajedno našli neki od najvećih talenata tadašnje muzičke scene delovao je kao poruka da se dešava nešto presudno važno i da se oko toga treba okupiti. Sama činjenica da ih je bilo četvorica, pod svojim imenima, značila je samo jedno: da nas je bilo mnogo.

Nastao u opasnim vremenima, kad se pod udarcima reakcije rešavala sudbina rokenrola, Déjà Vu je zato snimljen kao manifest hipi generacije, priča o njenim snovima i nadanjima na jednom mestu. Kritičari obično vole da na prva mesta raznih izbora najboljih ploča stavljaju one umetnički revolucionarne, kao što su The Beatles sa Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band ili Marvin Gaye i What’s Goin’ On?, jer su iznutra promenile formu pop muzike. Ali CSN&Y su definisali kulturni tok, stvarajući matricu novih društvenih vrednosti na koju će moći da se osloni ne samo generacija čiji su glasnogovornici bili, nego i one dolazeće. Déjà Vu stoji ugrađen u sve progresivne i liberalne norme koje su naknadno postale mejnstrim u zapadnim društvima, štiteći prava drugačijih, i zato se mora smatrati jednim od najznačajnijih albuma u baštini rok muzike.

Kad su sa scene do kraja 1970. godine nepovratno nestali Hendriks i Džoplinova, a ubrzo i Morison, saborna uloga CSN&Y postala je svima ne samo jasna, nego i neophodna.

INCIDENT U OHAJU

Ne treba nikad zaboraviti da se u slučaju Déjà Vu pre svega radi o vrlo posebnoj ploči u političkom smislu, albumu koji je uneo u rokenrol model angažmana kao lične poetike, dopunjavajući nenasilnom notom onaj večni poziv na uličnu revoluciju grupe MC5, pod imenom Kick Out the Jams (1969). Dejvid Krozbi, Stiven Stils, Grejem Neš i Nil Jang su se oslanjali na tradiciju protestnih folk pevača, kao i na Dilanov skok u svet električnih gitara, ali bilo je vreme za korak dalje. Pesme, stripovi i filmovi, naravno, ne mogu da vode političku borbu, ali kao javni činovi mogu imati mobilizatorski karakter za celu zajednicu izražavajući ono što misli veliki broj ljudi – posebno u slučajevima kad sistem nije u stanju da izrazi društvenu volju. CSN&Y su živeli upravo u takvom trenutku, u kome se rušila unisonost Amerike oko sve veće angažovanosti u dalekim ratovima, tipa Vijetnama, a od 1970. još i Kambodže i Laosa, i kad je sumnja u ispravnost takve politike postala javna.

Za sve te sukobe bilo je moguće regrutovati praktično bilo koga, jer u to doba vojska SAD nije bila profesionalna nego narodna, nalik na nekadašnju JNA. Užas miliona momaka koje su vlasti mogle bilo kad poslati u neki sukob sa druge strane planete, pod izgovorom sprečavanja komunističke opasnosti, imao je veoma realan razlog. Tenzija koja je vladala između omladine i odraslih samo je rasla do kraja 1960-ih, kako se zahuktavao američki intervencionizam. Déjà Vu je u sebi sadržao ključni trenutak spoznaje hipi generacije kako će jedino mirnoćom i pasivnim otporom, bar privremeno, pobediti vladajući vojno-industrijski kompleks. Zato su CSN&Y na omotu predstavljeni kao odmetnici sa Divljeg zapada, za koje pravila očigledno ne važe.

Zvuči paradoksalno, ali neposredan povod za postojanje ovakve ploče od posebnog značaja zapravo se desio tek pošto je ona objavljena. Priliku da se dokažu kao savest nacije CSN&Y su dobili odmah nakon izlaska Déjà Vu, marta 1970 – posle jednog krvavog incidenta u kome je na američkom tlu, od američkog oružja, izginula grupa američkih civila što se mirno protivila pogrešnoj politici svoje vlade.

Neki kažu da se hipi san završio još 1969, pre svega na haotičnom festivalu u Altamontu, kad je jednog dečka u publici izbolo nestručno obezbeđenje sastavljeno od bajkera; drugi tvrde da je kraj označilo ritualno ubistvo koje je iste godine počinila poremećena sekta Čarlsa Mensona, u kome su stradali Šeron Tejt i njeni gosti na kućnoj zabavi. Skromno mišljenje potpisnika uvek je bilo kako su dva navedena tragična događaja samo pokazala da postoji mračna strana svega onog lepog što se dešavalo, ali da oni nipošto nisu bili presudni da taj naraštaj konačno shvati kako u životu neće sve biti lako – još je trajala opijenost magijom „leta ljubavi“ i snagom masovnog okupljanja na Wudstoku. Glavni akteri oba pomenuta zločina u krajnjoj liniji su osuđivani krimosi, koji bi napravili neko zlo bilo kad i bilo gde. Ali, događaj koji je zaista promenio percepciju zbivanja za sve generacije u Americi bilo je ubistvo četvoro studenata od strane Nacionalne garde, 4. maja 1970, u dvorištu Univerziteta Kent u Ohaju. Tamo su na omladinu koja je protestovala protiv intervencije u Kambodži, na daljini od stotinak metara od stroja, bez mnogo razmišljanja zapucale naoružane američke trupe.

Pobijene sa fakulteta činili su mladi beli ljudi iz dobrostojećih porodica. Tek kad su i oni počeli da stradaju u razularenom državnom nasilju, rascep i strah između dve strane Amerike postao je očigledan. Do danas niko nije ustanovio ko je izdao naređenje jer istraga nikad nije nikog okrivila – dve devojke i dva mladića, ubijene od strane svoje države, više niko od zvaničnika ne pominje kao mučenike unutrašnjeg rata koji se stvarno vodio u SAD, i kog bi sad svi rado zaboravili. Prava istina je da su razmere međugeneracijskog sukoba bile takve da je 58% anketiranih od strane Gallupa tom prilikom izjavilo da su studenti dobili ono što su zaslužili.

To je bila Amerika u kojoj su CSN&Y bili potrebni kao glas savesti, da otpevaju ono što generacija misli. Onog trenutka kad su u roku od par nedelja objavili potresni singl Ohio (jun 1970), kao glasnu reakciju na pokolj nevinih – jer boljeg opisa stvarno nema – oni su postali bend koji govori u ime svih.

NI PEDALJ NE POPUŠTAM PRED STRAHOM

Crosby, Stills, Nash & Young su i pre pomenutog masakra studenata znali gde žive. Sve pesme na Déjà Vu zato su pesme solidarnosti.

Almost Cut My Hair Dejvida Krozbija pravi je primer: ona predstavlja centralnu tačku albuma, uz Jangovu Helpless i Woodstock autorke Džoni Mičel, jer možda i najviše nosi duh doba u kome je nastala, opisujući atmosferu konfrontacije i progonjenosti u kojoj su tada u SAD živeli svi koji su bili različiti. Svaki ljubitelj rok muzike iz njenog zlatnog perioda je poznaje – to je ona numera u kojoj Krozbi kaže kako je za trenutak razmišljao da li da odseče svoju dugu kosu (jasno je zašto), ali se predomislio i rešio da je pusti da raste. I još kaže da će nositi tu svoju „zastavu frika“ ponosno, i onda dovikne kako misli da to nekom duguje – zakletva, ništa manje! Iza toga se prepliću Jangova i Stilsova gitara, terajući melodiju do ogorčene buke i nazad, dodajući tako na paranoičnosti opisa tesnaca u kome se našao čovek, kriv samo zato što je drugačiji. U njihovoj verziji, revolucija se dešavala svaki dan i svi smo bili njeni protagonisti.

Zauvek neutešna Helpless, sa druge strane, opisuje nemogućnost povratka u predele detinjstva, kad se sve činilo jednostavnim i obećavajućim, nasuprot tužnoj realnosti odrasle osobe. Motiv izgubljenog raja produžava se na Woodstock, ali je ovde dat kao nešto što se, bar za trenutak, ostvarilo (uostalom, oni su tamo i nastupili!). Ove dve pesme sadrže u sebi sav kvalitet sna koji je sanjao hipi naraštaj: on je realan, oslobađa i sebe i druge, jer nas poziva da budemo ono što zaista želimo. Ni manje, ni više.

Snagu poruke pojačava činjenica da i stranu A i stranu B otvaraju psihodelične, improvizovane numere koje nas uvode u čudesni svet albuma, obećavajući da ćemo iz njega izaći kao bolji ljudi nego što smo ušli: Stilsova Carry On, što slavi zaljubljenost, i Krozbijeva Déjà Vu, koja tvrdi da smo svi već jednom bili ovde i da nema ničeg novog pod kapom nebeskom, osim onoga što se dešava u nama. Njihov produžetak nalazimo u Jangovoj sviti iz tri dela pod nazivom Country Girl (Whiskey Boot Hill, Down Down Down, Country Girl (I Think You’re Pretty)), čija je tema odrastanje devojke i emotivno snalaženje u velikom gradu. Ove kompozicije su potpuno jedinstvene strukture, nepoznate u dotadašnjoj diskografiji, sa čestim promenama melodije i ritma, ispunjavajući svojom poezijom obećanje da će nam otkriti kako svet može biti jedno magično mesto.

Muzika koju su predstavili CSN&Y podrazumevala je višeslojno slaganje instrumenata, harmonizovanje glasova i pevanje stihova, na način koji će postati njihov zaštitni znak. Ova estetika imala je moralnu poruku jer je demonstrirala izraz cele zajednice u akciji, odnosno skupni nastup generacije u čije ime su govorili i kojoj su i sami pripadali. Pritom, nijednog trenutka nije tonula u dosadu, uvek donoseći jasan nauk: vrlo slušane su bile i sve ostale numere, kao što su hit Teach Your Children, okrenut plediranju za razumevanje među decom i roditeljima ili Our House sa svojim veličanjem domaće ljubavne idile (obe Grejem Neš – druga, naravno, posvećena njegovoj tadašnjoj dragoj Džoni Mičel), dok je folk minijatura 4 + 20 (Stiven Stils) delila zabrinutost svoje publike rekapitulirajući jedan protraćen život, koji bi mogao biti i njen. Za sam kraj, električna Everybody I Love You, na kojoj svi sviraju zajedno, ne ostavlja ni trenutak sumnje u misiju ovog albuma.

AMERIČKO SNOVIĐENJE

Ono što smo dobili dokumentarnim reizdanjem jesu još ravno tri diska, koji nam otkrivaju kakav je Déjà Vu mogao da bude da su prihvaćene brojne kompozicije donete od strane ovih, tada veoma produktivnih autora, na svom vrhuncu (naročito se Stils istakao količinom predloga). Sudeći po odbačenim demo trakama i snimcima što se koncepcijski nisu uklopili, jasno je da bi opušteniji pristup doveo do duplog albuma, koji bi u konačnom ishodu bio jednako legendaran. Verovatno je iz poslovnih razloga bilo razumnije objaviti prvo običnu ploču grupe koju je tek trebalo lansirati na široko svetsko tržište (mada su sami CSN, posle izuzetnog istoimenog debija iz 1969, bili već viđeni za uspeh), te se strogoj selekciji koja je dala finalni oblik Déjà Vu ne može ništa prigovoriti na osnovu ovog definitivnog uvida u sav snimljeni materijal. Na kraju krajeva, osam miliona prodatih primeraka i status neprikosnovenog klasika – ne dešavaju se svaki dan.

Naredno izdanje pod imenom Crosby, Stills, Nash & Young biće koncertni 4 Way Street (1971) – jedno od najboljih ikad snimljenih uživo, koga treba pomno proučiti ukoliko želite da uronite u atmosferu tog doba, a posebno neverovatnu bratsko-sestrinsku toplinu između izvođača i publike. Momci su se kasnije skupljali u studiju u dva navrata da snime nastavak: na Havajima su leta 1973. radili na projektu Human Highway, od koga nije bilo ništa, isto kao ni od prozvoda oko koga su se okupili na Floridi 1976. (iz čega je ipak izašlo veoma dobro Stills-Young Band izdanje Long May You Run). Uprkos uspešnim turnejama, sticajem raznih okolnosti, a najviše zbog hirovitih prepucavanja, sledeću zajedničku long plej ploču objaviće tek 1989. pod odgovarajućim imenom American Dream – simpatičan proizvod i ništa više. Pošto su 1997. primljeni u Rock and Roll Hall of Fame, poslednji put okupiće se 2006. na višenedeljnoj „Freedom of Speech Tour“, kojom su iskreno, ali pomalo donkihotovski, protestovali protiv rata u Iraku, u novom vremenu u kome muzika više nije bila glavni pokretač društvenih rasprava. Sa druge strane, to i nije važno, jer se njihovo stvaralaštvo rasulo kao mozaik po vremenu za nama, kroz mnogobrojne divne solo albume i međusobne saradnje, da jednom zauvek oplemeni muzički svet svojim čovekoljubljem bez premca.