Mehuri jezika

Diskurs je jedna od onih popularnih reči kojima se možete poslužiti kad god vam padne na pamet (ili kada vam nijedna druga ne pada na pamet): deluje pametno i učeno, ne znači bogzna šta i vrlo se lepo uklapa u najrazličitije kontekste. Često se iza te reči krije ambis pretencioznosti, nešto ređe pokušaj da sopstveni govor načinimo preciznijim. Tu reč (ili taj pojam) na velika je vrata u filozofiju uveo Mišel Fuko i od tada ona ne prestaje da proizvodi komešanje oko sebe. Rečnici sugerišu da se diskurs može prevesti sa „govor“, ali to nije dovoljno: govor je uvek nekakav diskurs, ali se diskurs ne svodi na govor. Kao onaj poslovični šlag na torti dolazi nam upozorenje Pola Vena, istoričara, koji će nam u knjizi o Fukou, u jednoj gotovo usputnoj rečenici, brutalno saopštiti da je diskurs nesrećno izabrana reč. A opet, nije sve ni samo stvar mode. Diskurs je ime toliko snažne, prodorne i plodne ideje koja nam, između ostalog, kaže da živimo u (jezičkim) mehurima o kojima pojma nemamo (jer mehuri su prozirni), da se tog imena, diskurs, sve i da hoćemo, ne može osloboditi: probušimo li mehur – padamo. Zbog svega ovoga novosadski se sociolog Dušan Ristić upušta u ozbiljno ispitivanje granica diskursa, nastojeći, pre svega, da istraži sociološku nosivost ovoga pojma. Njegova knjiga Granice diskursa jedan je od najozbiljnijih i najsistematičnijih pokušaja suočavanja s ovim pojmom na našem jeziku.

Makar jedno je izvesno: diskurs je stvar jezika. No, već posle nekoliko stranica Ristić i sam, implicitno, pokazuje da je sve stvar jezika, da jeziku ne izmiče ništa, računajući i ono što autora, iz sociološke perspektive, najviše zanima: praksa. Čak je, dakle, i praksa određena jezikom, uprkos popularnim predstavama po kojima oni što deluju „ne filozofiraju“ (to jest ne pričaju nego rade). Problem je što je i govor nekakva praksa, dok prakse bez govora o praksi – nema. Ne postoji niko ko samo radi i ćuti (osim roba), nego će o tome što radi da progovori makar i kroz lakat, a tada, kad zine, tada je već u diskursu. Utoliko je problem granice diskursa upravo suštinski: ako je jezik sve, ako jezik nema granice – pa time granicu ne poznaje ni diskurs – o čemu uopšte govorimo kada se suočimo s tom zastrašujućom neodređenošću pojma? Granica je, tome nasuprot, mesto određenja. Zato Ristić problem i postavlja na najdirektiniji mogući način, uprkos nepreglednoj literaturi koja na to pitanje, decenijama već, odgovara: šta je, uopšte, diskurs?

Pošto brzo pređe kroz istoriju pojma – ta istorija nije previše duga, a najintenzivnija je bila upravo u 20. veku – te kroz teorije koje su diskurs problematizovale i koristile, Ristić se odvažno upušta u analize pojmova iskaza, teksta, normativnosti, moći, mobilizacijskih potencijala diskursa, te društvenih strategija koje, naravno, ne mogu bez određenog jezika. Genealogije diskursa, pak, središnji su deo knjige u kojem pisac pokazuje visok stepen istraživačke zrelosti jer, uprkos tome što se kreće u prošlosti, on zapravo ne ispušta iz vida sadašnjost (u suprotnom, bila bi ovo dosadna rasprava o mrtvom jeziku). Kada, recimo, analizira kako se govor odvajao od predstave – da bi se, potom, diskurs izdvojio kao posebna formacija – kako se jezik oslobađao rituala, Ristić je veoma svestan da se savremeni svet, u retrogradnom kretanju, (ponovo) zaglibio u nekoj vrsti mulja predstave, u ono što se stavlja-ispred pre bilo kakvog ispitivanja, te da ono što su diskurzivne strategije prosvećenosti uspele da raskrče sada iznova zarasta u korov, ponovo pada u melasu nerazlikovanja iz kojih, poput čudovišta iz močvare (Žil Delez će reći da je čudovište ono što nema određenja), iskaču predrasude, laži, sumanute iracionalnosti i budalaštine koje bude, recimo, strah od vakcine, ili sumnjaju u to da je Zemlja okrugla jer, kao što je poznato, Zemlju, onako ravnu, na leđima nose četiri velike kornjače. U odličnim redovima o delegitimizaciji (depersonalizaciji) diskursa (ko govori i šta je uopšte autor?, odakle autor, a time i diskurs, crpe autoritet?), mobilizaciji i deritualizaciji diskursa, o učincima subjektivizacije i intersubjektivnosti, Ristić nudi odgovor: diskurs je uvek već neka vrsta društvene tvorevine koja nas obujmljuje – kultura, recimo – a da mi, korisnici te tvorevine, ne moramo znati da smo u njoj. Otud i analiza ideologija: možemo žestoko da budemo zahvaćeni određenom ideologijom kao partikularnom veličinom, kao (subjektivnom) perspektivom, i da je sprovodimo na jedan, drugi, ili treći način, a da pojma nemamo o tome: biti Srbin, recimo, toliko je neupitno da se umemo iznenaditi kada utvrdimo da među tim božjim bićima ima i neupitnih idiota. Upravo je diskurs ono što nas je sabilo u skučenu kutiju nerazlikovanja. Možemo, dakle, da budemo uvučeni u praksu koja je opravdana određenim jezikom, a da, baš dok nas taj jezički tok nosi, verujemo kako čvrsto stojimo na obali. Utoliko je Ristićeva knjiga svojevrsni diskurs o diskursu, prosvetiteljski projekat koji nam skreće pažnju na to da se uvek nalazimo u svojevrsnoj kutiji diskursa, pri čemu su zidovi te kutije prozirni te uglavnom ni ne znamo da smo zatvoreni, sve verujući da smo slobodni da slobodniji ne možemo biti. A nismo.