Još jedna zvezda savremenog svetskog teatra osvojila je naše scene: reč je o vrlo popularnom američkom filmskom i pozorišnom autoru Nilu Labjutu, čiji je komad Razvaljivanje izveden, pre nekoliko nedelja, u Teatru Bojan Stupica. Ovaj komad prati neke vrlo aktuelne svetske trendove i na tematsko-značenjskom i na planu dramske forme.
U tematskom pogledu, svaka od tri priče ove omnibus–drame tretira surove zločine koji se odigravaju u vrlo prepoznatljivom miljeu savremenog američkog društva. Ove epizode su sižejno razdvojene, u njima se čak ne pojavljuje ni neki zajednički epizodni lik, a gotovo jedinu vezu čine spomenuti surovi zločini, koji diskretno transcendiraju kontekst savremenog sveta ispunjenog nasiljem. Naime, svaki od ovih zločina ima i univerzalne, mitske dimenzije: u prvoj priči poslovni čovek žrtvuje ćerku da bi, izazivanjem samilosti, sačuvao posao (mit o Ifigeniji), u drugoj priči momak nedefinisane seksualnosti masakrira gej osobu (grešni se bacaju kamenjem na „grešne“), dok se u trećoj mlada majka sveti svom bivšem profesoru i ljubavniku tako što ubija njihovog vanbračnog sina (mit o Medeji). Dodatna veza nalazi se u tome što su svi likovi povezani, posredno ili neposredno, s hrišćanskom (mormonskom) zajednicom; dakle, nasilje i zločin se odigravaju tamo gde im se najmanje nadamo, što pruža još suroviju sliku savremenog sveta.
U pogledu dramske forme, komad Razvaljivanje je takođe trendi: sve tri priče su artikulisane u monološkom obliku koji je, od Koltesa pa sve do najmlađih autora kao što je Nemac Šimelfening, jedna od najdominantnijih formi savremene svetske drame. U konkretnom slučaju, reč je o tri ispovesti o ubistvima (pri čemu je druga duplirana jednim paralelnim monologom), koje pronalaze realističko opravdanje – ako im je ono uopšte potrebno – u razvijenoj ispovedničkoj praksi mormonske zajednice.
To realističko opravdanje je, izgleda, bilo potrebno rediteljki Ivi Milošević koja junake tri priče povezuje tako što ih sve stavlja u situaciju nekog koktela na kome se, u toku prelaza između scena, susreću i komuniciraju. Ovaj ambijent lake društvene zabave je verodostojno dočaran glumačkim i scenografskim rešenjima (autor Gorčin Stojanović), ali se javlja pitanje njegovog smisla: kakve veze ima jedna trivijalna zabava s potrebom ovih ljudi da ispričaju svoje male priče o ubistvima? U komadu su jasno naznačene ozbiljne dramske situacije u kojima se junaci ispovedaju – potresno je, recimo, što mladić iz prve priče mora da pronađe potpuno pijanog i nepoznatog čoveka da bi prvi put u životu priznao svoj zločin – tako da analizirano rediteljsko rešenje trivijalizuje sadržaj drame.
I pojedina glumačka ostvarenja postižu efekat trivijalizacije. U prvoj priči, Nenad Pećinar je uložio sav trud u to da ispovest njegovog lika deluje dramski verodostojno, da postigne scensku spontanost koja se, po pravilu, teško vezuje uz formu monologa. Rezultat je bio takav da je ova uloga samo delovala spontano i verodostojno, a zapravo je bila ispražnjena od svakog dramskog sadržaja; nije se osećala napetost situacije, grčevita junakova potreba da konačno nekome prizna svoj zločin – jednom rečju, imao se utisak da glumac uopšte ne razume svoj lik i situaciju u kojoj se ovaj našao. Ovaj slab rezultat može da se protumači i problematičnim rediteljskim uputstvima, pogrešnom odlukom da se naglasak interpretacije pomeri na nekakvu frivolnost savremenih biznismena.
Efekat rastakanja dramskog naboja dešava se i u drugoj priči, pogotovu u igri Jelene Stupljanin koja je, naglašenim sredstvima, donela lik Su kao uopštenu i površnu sliku dosadne provincijalke. Njen partner, Gordan Kičić, neumereno je rabio svoju scensku harizmu, takođe se furao na efekat šarmantne spontanosti (ili, pre, spontanog šarma), ali je, za razliku od prethodno dvoje, ipak ostvario neke dramske momente. Napravio je zaokret između Džonove frivolne priče o odlasku u Njujork i njegovog prilično dramatičnog priznanja da je ubio nepoznatog geja, priznanja koje nagoveštava da Džon ima problem nedefinisane seksualnosti.
Radikalni obrt je došao u trećem delu predstave. Nezvisno od rediteljkine postavke glumačke igre (koja je žanrovski lutala i bila zanatski nepouzdana), Tamara Vučković je apsolutno superiorno donela lik Žene koja ispoveda da je, iz osvete, ubila svoje dete. Njena igra je bila tehnički odlično postavljena, jer se zasnivala na besprekornoj artikulaciji energije koja je držala pažnju publike u svakom trenutku, čak i u pauzama izlaganja. Na planu interpretacije glumica je decentno donela vrlo snažnu emociju osobe koja se s pravom oseća kao žrtva, a na samom kraju je, diskretno a istovremeno veoma ubojito, emanirala osvetnički žar prave Medeje… Sjajna uloga Tamare Vučković pokazala je kako je trebalo da se tumači ovaj zanimljiv komad Nila Labjuta.
