Božidar Plazinić živi i radi u Čačku. On je prvi umetnik van prestonice imenovan za predsednika Upravnog odbora Oktobarskog salona, a takođe je prvi dobitnik van prestonice nagrade za slikarstvo ove manifestacije. Na Oktobarcu je izlagao desetak puta, ali i u velikim gradovima Evrope, obe Amerike, Azije. Ima zavidnu biografiju.
„VREME„: Najnoviji zadatak vam je, znači, da naredne četiri godine vodite Oktobarski salon, čije je ovogodišnje izdanje, s obzirom na to da je prvo bijenalno i prvo sa novim upravnim odborom, osnova narednih Salona. Kako ste ih zamislili?
BOŽIDAR PLAZINIĆ: Mi brinemo o svemu, osim o samoj selekciji radova. To radi selektor. Hteli smo Salon koji bi bio kvalitetan, koji bi imao potreban diverzitet od klasične slike preko objekta do performansa i video-radova. Znate da je bilo sukoba mišljenja kakav treba da bude Salon, da li jednogodišnji, da li bijenalni, da li da bude nacionalni, u jednom trenutku se činilo da se neće ni održati. Samim tim nije bilo jednostavno odlučiti se za selektora. Ja sam poznavao Dejvida Eliota, bili smo u pregovorima oko Bijenala vizuelnih umetnosti Balkana koje ja organizujem u Čačku, on je čovek od velikog iskustva, znao sam da zagovara različitost poetika, da oseća ulogu umetnosti u vremenu što je bitno ako želite da izložba korespondira sa publikom. Tema Oktobarca je Eliotova. Mi smo mu samo sugerisali da uzme u obzir emociju kao temu, smatram da je ljubav mala oaza u svim ovim antagonizmima u svetu, sve više je stvari oko nas koje su protiv čoveka. U svetu se nametnuo duh racionalizma, pa su i izložbe počele time da se bave. A čovek nije samo to, on je i emocija i intuicija. Ono što je čovek, to mora da bude i umetnost. Eliot se složio sa svim našim predlozima, osim u jednom: hteli smo da barem polovina učesnika Oktobarca bude iz Srbije. Dobro je što je odbio, zato što uspostavljeni vrednosni sistem ne možete određivati procentima, ali i zato što je to utvrdilo ideju da je izložba samo srpskih umetnika neophodna.
Da li je to ona stara ideja nastala kad je…
…jeste, tad kad je odlučeno da se Oktobarac održava bijenalno. Tokom svih tih priča o novoj koncepciji ispostavilo se da Srbiji nedostaje relevantna izložba na kojoj bi se predstavila domaća scena, koja nam je, ispostavilo se, nepoznata. Vladan Radosavljević, sadašnji ministar kulture, podržao je tu ideju, pa će se, ako sve bude kako je zamišljeno, smenjivati Oktobarac i ta nova izložba srpske umetnosti. Ja mislim da je bijenalno održavanje Oktobarca prava mera, ne samo zbog novca, nego i zbog raznih organizacionih razloga.
Neke od zamerki prethodnim Oktobarcima bile su hermetičnost, i previše slobodno shvatanje toga šta jeste, a šta nije umetnost. Čini se da ste sad u velikoj meri vodili računa da ne date povod takvim ocenama.
Rekao sam vam, selekcija je odluka Dejvida Eliota. Skoro do poslednjeg dana nam nije rekao ko su učesnici. Savremeni umetnik nije više samo posmatrač ni beležnik događaja, nego sve više želi da učestvuje u promeni situacije zbog koje, s obzirom na to da ne može da utiče, vrisne svojom idejom. Umetnici žele dijalog sa društvom, polemiku. Savremena umetnost ide u susret čoveku, ona kreira pitanje i omogućava mu da odgonetajući to pitanje, postane kreativan. Što se tiče slobode – stava da ono što se proglasi za umetnost jeste umetnost – ja mislim da ne postoji beskonačna sloboda te vrste. Zna se šta je šta.
