Magično iskustvo grada

SFR Jugoslavija je imala svoje trenutke.

U prostorijama Kugla glumišta u Zagrebu su 1979. zajedno vežbali sastavi Azra, Film, Haustor. Nedostajalo je samo Prljavo kazalište, pa da pod istim krovom bude kompletiran tamošnji „novi val“.

Kroz Azru je kasnije prodisala Jugoslavija, njena duša je našla svoj rokenrol izraz. Prljavo Kazalište dalo je glas predgrađima velikih gradova, u kojima je uvek obitavalo tako puno zaboravljenog sveta što je sanjao neki daleki, bolji život. Film je otvorio ulice naših gradova, bolesne od stalnog sivila, za maštanje o svetlostima metropola. A Haustor je u Zagrebu pronašao poeziju magičnog realizma i mističnog revolucionarnog zanosa mašući zastavom lične slobode.

Prve albume su objavili sledećim redom: Prljavo kazalište 1979, Azra 1980, Film februara 1981, a poslednji među njima Haustor – maja 1981, pre tačno 40 godina, usred novotalasne euforije, kao jedan od najsnažnijih dokaza da se zaista događa nešto novo.

UVODNI TAKTOVI

Stvari treba posmatrati u kontekstu: rokenrol je postao masovno prihvaćen u Jugoslaviji tek krajem 1970-ih godina – do tada je bila okupirana festivalskom zabavnom muzikom i naletom novokomponovanih narodnjaka. Na završetku te decenije, Bijelo dugme je afirmisalo samu ideju domaće rok muzike širom SFRJ, pre svega kao prvo ime koje je od nje napravilo scenski spektakl. Od trenutka kad je rokenrol postao uslovno prihvaćen od strane najšire javnosti, ali i partijskog mehanizma, pretila mu je opasnost da pod teretom kompromisa sa narodnjačkim mentalitetom – prestane da bude rokenrol. Pank i novi talas su, zato, za mladu gradsku generaciju imali ulogu uzimanja rokenrola nazad od filistarskih majstora iz senke, kao i svuda u svetu. Starije treba podsetiti, a mlađima otkriti, kako u to vreme nigde nije postojao nijedan drugi medij, osim autentičnih rok bendova, koji bi govorio o onome što se stvarno dešavalo oko nas i sa nama, u ime tinejdžera i mislećih ljudi jednako. Otuda ogroman moralni kredibilitet koji rok kultura ima za nekoliko predigitalnih naraštaja.

Haustor će počivati na saradnji Darka Rundeka i Srđana Sachera, u to vreme studenata Kazališne akademije i etnologije. Biografije tvrde da su se prvo upoznali još 1977. u grupi znakovitog imena Komuna, okupljenoj radi neformalnih svirki, ali je Haustor zvanično počeo da radi dve godine kasnije u sastavu: Darko Rundek (pevač i solo gitara), Srđan Sacher (bas gitara) i Ozren Štiglić (ritam gitara), te Zoran Perišić (bubnjar), kao i dodatni članovi Damir Prica (saksofon) i Nikola Santro (trombon), dok su na koncertima redovno priključivali saksofonistu Juru Novoselića iz grupe Film, poznatog i kao Kuzma Vitrosaks. Kao i kod grupe Film, moćna duvačka sekcija pravila je veliku razliku u odnosu na ostatak scene, a uskoro su se dodatno pojačali kad im je kao novi bubnjar došao fenomenalni Srđan Gulić, a klavijature zasvirao Zoran Vuletić.

Zapanjujući uspeh prvog singla Moja prva ljubav / Pogled u BB (Bolju budućnost) najavio je početkom 1981. velike mogućnosti benda, žestoko pomogavši profilisanju celog „novog talasa“ u Jugoslaviji, kao donosioca originalne rok muzike mlade, pametne i duhovite gradske populacije – potpuno drugačijeg osećaja sveta od dotadašnjih kopija bendova sa Zapada ili onih koji su napravili karijeru zadovoljavajući publiku što se inače odazivala na narodnu muziku. Za grupu koja je postala enormno poznata po jednoj ležernoj pesmi – to je značilo da će sve oči javnosti biti nadalje uprte u njih uz očekivanje da nastave u istom, opuštenom, letnjem raspoloženju. Ali ovo delo Srđana Sachera imalo je krajnje neobičan tekst pun slobodnih asocijacija, sa one strane uobičajenog šminkanja ljubavi u pop muzici, najavljujući nešto sasvim drugo – umetnički koncept na granici fantastike koji će doneti debi album, snimljen za Jugoton tokom proleća 1981, u produkciji već poznatog Huseina Hasanefendića (Parni valjak).

ZAGREBAČKO ISKUSTVO

Rani Haustor verovatno nije moguće protumačiti bez veze sa Kugla glumištem, tom umetničko-revolucionarnom skupinom koja je prepadala ljude izvođenjem svojih pozorišnih situacija na ulicama, trgovima i izletištima (uključujući Adu Ciganliju i Trg Republike u Beogradu). Njihove bajke odigrane uživo, po svojoj začaranoj atmosferi nalikuju prvom albumu Haustora. U bar jednoj teatarskoj uličnoj akciji, članovi Kugle su se kretali gradom sa licima oslikanim u belo, stvarajući tako odmak i jasno označavajući da igraju ulogu, baš onako kako je to i Rundek signalizirao sa scene nastupajući od početka sa belim licem. Ako ništa drugo, ista oslobodilačka ideja koja je visila u vazduhu među članovima ove otvorene avangardne pozorišne zajednice, kakve ni pre ni posle nismo imali na jugoslovenskim prostorima, može se pratiti i kod Haustora. Ta ideja bila je utemeljena u levičarskoj teoriji i praksi življenja mimo ustaljenih obrazaca građanskog života, a ovu će slobodarsku crvenu liniju očuvati ne samo svi kasniji proizvodi grupe Haustor, nego i solo radovi Rundeka i Sachera.

U tom smislu, Haustor su nastali kao art projekat visoke konceptualne, pa i političke svesti, ništa manje od Idola u Beogradu. No, njihova ideja nije bila da – kao Idoli – kemp sredstvima iznutra razobliče i miniraju pop formu, a sa njom i ustaljene društvene forme, nego da je oneobiče tako da počne da govori o jednom mogućem, magičnom iskustvu grada, u kome je lična sloboda svima na dohvat ruke. Kao u Alisi u zemlji čuda, na svom debiju Haustor su nas metaforičnim jezikom, kroz neobične avanture, vodili ka slobodi.

U tu svrhu je služila dramaturška koncepcija prvog albuma, oličena u rasporedu pesama koje slede svoju zajedničku naraciju i lagano klize od naglašeno euforičnih i komunikativnih na prvoj strani, ka pretećim, sve složenijim i dubljim opisima sloma ljudskog bića na drugoj strani ploče. Dramaturgija rok albuma bila je u to vreme nova ideja, kakva nije bila zabeležena na dotadašnjim pločama u Jugoslaviji, osim u slučaju grupe Buldožer – naravno, Josipa Lisac, Tomaž Pengov i Time imali su tematska izdanja i ranije, ali ispod debi albuma Haustora namerno je podvučena jedna potka radio-drame ili čak pozorišnog dela. Ovo nije ništa čudno kad pogledate čime su se akteri pre i kasnije bavili, ali je jasno da je ovakav pristup omogućio prvom albumu da i danas zvuči kao živa priča o bolnoj ugroženosti ličnosti, koju možete prepoznati kao svoju i pratiti je potpuno neopterećeni vremenom nastanka. Ništa na njoj nije zastarelo jer junaci, motivi i crno-bele senke gradskih ulica postoje i dan-danas.

Štaviše, to jeste priča o gradu i opstajanju u njemu. U ovom slučaju u pitanju je Zagreb, koji nikad nije imao „zagrebačkiju“ ploču. Zagorska ruralna mistika mešala se sa urbanom fantastikom u bajkovitim opisima uličnih zbivanja, na način kakav ni pre ni posle nije bio zabeležen. Prosto je neverovatno do koje mere je Haustor na svom debiju, sa poletnim uverenjem i veštinom začudne naracije, ocrtao Zagreb kao grad u kome se dešava nešto posebno. Još je neverovatnije da decenijama kasnije niko nije dorastao da kaže još toga na istu temu mada je uvek bilo tamošnjih bendova svesnih harizmatičnog nasleđa Haustora, i nije u svima svirao Sacher niti Rundek (vidi: Porto Morto).

POP MISTERIJE

Verovatno najveće postignuće Haustora jeste u tome što su otkrili šta popularna muzika može da znači ljudima ako joj se ponovo udahnu iz nje davno nestala misterija i tajnovitost. I zbilja, ako bolje promislite, svaka dobra pesma Haustora u sebi krije tajnu. Posebno je tako bilo na prvom albumu, koji se naizgled sastojao samo od zagonetki – ko se to menja u Mijenjam se, kakvi su to crni dečaci i kako nas to oni vode na plažu u pesmi Radio, gde je Bosutska 27a i zašto je toliko važna u ‘60 – ‘65, o čemu se uopšte radi u pesmi Moja prva ljubav, zbog čega se niko neće spasiti u Noći u gradu, koga prati i progoni Crni žbir, šta se na kraju desilo sa glavnim junacima u Duhovima, na koga se odnosi Lice i napokon – ko je taj što unosi nemir u ovaj svet u Tko je to?

Haustor na debiju čak i zvuči kao orkestar pun tajni: koliko god izgledale kao pop pesme, sve navedene kompozicije su zapravo vrlo slobodne forme, za koju se ne zna kuda nas vodi. Tek je jedna – Radio – blizu toga da sklizne u muzičku i tekstualnu predvidljivost, kao pravoverna novotalasna numera iz onog doba, no, čak ni ona nije nimalo stereotipna, posebno kad se malo udubite u tekst. Moja prva ljubav slovi kao apsolutni hit mada ima potpuno neobičnu strukturu, sa produženim središnjim soliranjem oko koga se sve vrti, te sugestivne, ali sasvim zagonetne stihove, koje smo svejedno svi zapamtili (ostavljajući svakom od nas zadatak da uspostavi vezu između tri izrečena iskaza: „djevojke u ljetnim haljinama volim“, „moj je grad večeras dobio luku“ i „ulje je na vodi“). Nesvakidašnje prelaze donosi i Radnička klasa odlazi u raj, skandalozno skinuta sa ploče, upravo zato što je sadržavala misterioznu intrigu (proleteri putuju u raj, pa još sa železničke stanice?). Zavodljivi muzički komadi ‘60 – ‘65 i Tko je to i dalje nas teraju da ih zviždućemo, toliko su zarazni, ali nikad nećemo saznati o čemu se u njima zapravo radi. Da ne pominjemo drugu stranu albuma, u kojoj jedna čudna epizoda sustiže drugu, kroz niz onostranih, magijskih pop pesama, kakve dotad još nismo imali na našem jeziku.

Magnum opus prvog albuma Haustora svakako su Duhovi, ta storija o gubljenju duše, puna jeze, pritom otpevana na kajkavskom dijalektu, što je, uz korišćenje zagorske pentatonike, otvorilo još jedan mogući pravac razvoja u našoj muzici – u čemu je možda i najuzbudljivi aspekt stvaralaštva ranog Haustora, koji je ostao neistražen do kraja (ako izuzmemo njihov naknadni singl Majmuni i mjesec / Zima / Capri). Grupa je na debiju iskombinovala izvorne narodne motive sa savremenim pop stvaralaštvom da bi stvorila dotad nečuven, etno-nadrealni poetski jezik, dotičući nešto iskonsko, duboko prisutno u nama. Bilo je to mnogo godina pre nego što se pojavio izraz „world music“ i ovaj umetnički novitet nije imao još uvek svoj okvir u kome bi bio razumljiv. Neki su posle napravili karijere zasnovane na istom ili sličnom modelu, a Haustor su ukrštanjem lokalnih inspiracija sa karipskim i afričkim samo pojasnili da su od početka razmišljali u svetskim okvirima.

Najbolji jugoslovenski new wave bendovi tog doba nisu se merili sa ovdašnjim grupama – nego isključivo sa svetskim, za kojima na idejnom nivou nisu zaostajali.

SVI ODLAZIMO U RAJ

Vrativši u pop muziku misteriju, za Haustor više nije bilo granica. Malo promenjena ekipa snimiće 1984. Treći svijet, našu verziju Remain in Light, tog albuma Talking Heads-a što je stvorio koncept trećesvetske angažovanosti unutar rok muzike neku godinu ranije. I dok je album Remain in Light primljen u Kongresnu biblioteku, kao nacionalno nasleđe Amerike, Treći svijet nema ko da primi u zajedničko kulturno nasleđe južnih Slovena, čiju sudbinu je opevao i pre nego što se ona desila. Tako je i najbolje, jer ovakva istorijska pozicija toliko toga govori o mestu Haustora kao mosta iznad tragedije nasilnih podela među običnim svetom, koji se, uprkos svemu, i te kako dobro razume širom ovog podneblja.

Debi album Haustora krije njihov osnovni mit, naraciju u kojoj je skrivena sva njihova politika i estetika, a tiče se borbe za ličnu slobodu. Upravo zbog istrajavanja u toj borbi, oni će s vremenom postati cenjeni i popularni takvi kakvi su bili, i sad je jasno da su odloženo zadobili mnogo veće mesto u istoriji rok muzike na srpskohrvatskom/hrvatskosrpskom jeziku nego što je to izgledalo tokom njihove karijere. Kad su se pre četiri decenije pojavili, dali su nam jedan hrabar novi pogled na stvarnost, pun nade da ćemo je preživeti šta god bacila pred nas, a danas je njihov opus svedočanstvo o dostojanstvenom opstanku vere u slobodu na našim prostorima, uvek nemirnijim od uzburkanog mora.