Protekla dva vikenda na RTS-u smo mogli da vidimo dokumentarni film snimljen povodom 35 godina od nastanka Riblje Čorbe. Kao oficijelni početak se računa objavljivanje singla Lutka sa naslovne strane. „Uporno dozivanje anđela“ je autorski rad Slobodana Simojlovića u kojem je uspeo da deo našeg kolektivnog rokenrol iskustva prikaže kroz prizmu jedne karijere i jedne pesme.
Brojni sagovornici, ali i sam Bora – krenuli su pred nama na sentimentalno putovanje u prošlost koje, ma kako idilično počelo, po pravilu nas stavlja pred zablude mladosti, velike ideale, sitne kompromise i velike trenutke.
Ma šta mislili o liku Bore Đorđevića, moramo priznati da domaći rok ne postoji bez njegovih pesama. Duboko verujem i spreman sam da branim teoriju prema kojoj postoji po jedna Borina pesma, ili makar strofa – za svaku životnu situaciju u Srbiji. To je možda najbolja definicija velikih rok autora: kolektivno iskustvo, ili zbir iskustava naših karaktera on opisuje kroz svoje lično, a život je namestio da verodostojnost svojih stihova potvrđuje sopstvenim životom.
Bora je proživeo i preživeo sve svoje zablude, kompromise, tragedije i veličanstvene trenutke. Nema foliranja. Zato, čak i kada se ne slažete sa njim – vi mu verujete da misli ono što govori, a to je danas retka osobina.
Scenarista i reditelj je izveo i interesantan rediteljski postupak. Pošto o Bori i Ribljoj Čorbi postoje sati, dani i meseci snimljenog materijala, Simojlović je odlučio da Boru suoči sa sopstvenim delom – koje je u suštini njegov život.
Pred ekranom je akter i sam ili sa prijateljima iz benda, gleda i komentariše perfektno odabrane „isečke stvarnosti“. Sličnu priču (ali iz 2 dela) o Rolingstonsima je emitovana na HBO, gle čuda – iste nedelje. Tamo su Stonsi pristali da u prostoriji bez kamera, samo tonski snimljeni, ispričaju priču o sebi ilustrovanu dokumentarnim snimcima iz karijere.
Mi smo tako u „Upornom dozivanju anđela“ videli akustičarskog Boru, miljenika socijalističkih medija, akcijaškog barda, talentovanog glumca i hipi levičara, koji doživljava trenutak promene sa pesmom Lutka sa naslovne strane. Od tada počinje Borina pobuna koja traje i danas. Zato njegova karijera traje 40 godina, a pobuna nešto kraće, samo 35!
Lutka sa naslovne strane ima zaista važnu ulogu u našoj rok istoriji jer je pesma posle koje ništa nije bilo isto. Jedna generacija je uspela da progovori svojim glasom, bez uvijanja i eufemizama – brutalno iskreno, o ljubavi i novcu.
Vrednost ovog serijala je u tome što nas opominje da lako prepuštamo zaboravu našu popularnu kulturu. Čak i sahrana Jovanke Broz, sa guranjem i padanjem u redu za odavanje pošte predstavlja očajničku želju ljudi da sačuvaju pravo na sećanje – koje je ovde veoma pod uticajem aktuelnih političkih prilika.
Nismo mi zaboravili kako smo živeli pre 30 ili 40 godina, već je svakodnevna borba za preživljavanje i strah od etikete titoiste, jugonostalgičara, ili komunjare učinila da prošlost baš i ne pominjemo.
A prošlost, baš kao ni sadašnjost, nije samo crna ili bela, ali ni ružičasta. Bilo je tu svih boja i svetlosti i mraka. Sve se lepo vidi, televizija je sve to snimila, samo treba premotati traku unazad.
Drugi TV jubilej koji je obeležen u danu Jovankine sahrane bilo je prikazivanje kultnog horor filma Leptirica u bioskopu Dečjeg kulturnog centra Beograda.
Od sada će to biti „Trezorov bioskop“, a obeležen je Svetski dan audio-vizuelne baštine, arhive našeg elektronskog društva. Film Đorđa Kadijevića, po motivima priče Milovana Glišića, prikazan je premijerno 1973, a ja sam danima nagovarao roditelje da mi dozvole da ga gledam.
Tako se još jednom, na našoj televiziji krug zatvorio – krug koji je počeo Borinom Lutkom sa naslovne strane, a zatvorio se fatalnom Leptiricom Đorđa Kadijevića. Tako ispade da se istorije sećamo kao prve ljubavi: bila lepa pa se prodala za pare, a u suštini od lepotice postade vampirica–leptirica. U dnevnim novinama tog vremena pisalo je, a vredi i danas: Gledaćete jezu na domaći način!
Možda se uz pomoć televizije mogu upokojiti duhovi iz prošlosti – da se ne povampire.
A onda, 1. novembra, uoči samog početka festivala, pala je nadstrešnica na Železničkoj stanici u Novom Sadu. Četrnaestoro ljudi je poginulo, a pitanje gde žive istina i pravda dobilo je sasvim, sasvim drugačije značenje
Anora je sočna realistička komedija o suštinskoj nemogućnosti prevazilaženja jaza između ekonomskih i društvenih klasa čak i kada kismet namigne i sugeriše da je takvo nešto tamo negde ispod duge ipak izvodljivo
Debitantski roman „AL T“ Aleksandra Nedeljkovića, koji je prvo objavljen u Americi pa prošlog meseca i u Beogradu, prilog je žanru naučnofantastike koji je nedovoljno prisutan među našim autorima
Da nije bilo karantina u vreme korone, možda ne bi bilo ni izložbe digitalnih grafika „Pasji život“ Luke Tripkovića, sa njegovim psom Frankom Nerom u glavnoj ulozi
Stepen državne represije u Srbiji je obrnuto srazmeran rejtingu Aleksandra Vučića i Srpske napredne vrhuške: što jače budu osećali da im je vlast ugrožena, to će represija biti veća
Zašto je tako teško poverovati da je među dvadeset hiljada ljudi na protestu u Novom Sadu bilo i spremnih za radikalne metode?
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
