Najveći komički mit naše civilizacije – iako ova formulacija zvuči oksimoronski s obzirom na to da mitove obično vezujemo za visoke žanrove, tragediju pre svega – jeste onaj o Figaru, berberinu iz Sevilje, lukavom slugi, filozofu-klošaru, pobunjeniku protiv važećeg klasnog poretka, svojevrsnom vesniku velike francuske revolucije. Ovaj mit već vekovima inspiriše obrade u različitim scenskim umetnostima i žanrovima koje, sa svoje strane, prizivaju da budu objedinjeni u istom pozorišnom činu, u jednoj predstavi. Bilo je različitih teatarskih kombinacija ovih obrada, ali ona koja je nedavno imala premijeru u Narodnom pozorištu deluje najambicioznije: reditelj Slobodan Unkovski je, naime, spojio drame Figarova ženidba Bomaršea i Figaro se razvodi Edena fon Horvata s Mocartovom čuvenom operom Figarova ženidba. Izazov kome je, sasvim sigurno, bilo teško odoleti.
Osnovna dramaturška odlika ovog pozorišnog omnibusa koji su, pod nazivom Figarova ženidba i razvod, sklopili Unkovski i njegovi dramaturzi Slavko Milanović i Maja Pelević, jeste taj da se tri narativa o Figaru ne nadovezuju jedan na drugi, već prepliću, ukrštaju, mešaju. U jedinstvenom scenskom prostoru Miodraga Tabačkog kojim dominira veliko stepenište i vizuelni detalji koji diskretno razdvajaju epohe i stilove, u kostimima Angeline Atlagić koji, naprotiv, prave jasnu i oštru razliku između XVIII veka (Bomarše i Mocart) i tridesetih godina XX veka (Horvat), sustižu se, prepliću i smenjuju, u dve glumačke i jednoj operskoj podeli, junaci tri različite priče. Njihovi neočekivani susreti i zajedničke pojave na sceni – kada, recimo, junaci iz XVIII veka postaju statisti u priči iz XX ili obratno – stvaraju nesporan teatarski, ludički efekat, ima u njima nečeg komičnog, začudnog, poetičnog, tužnog. Ti šavovi nisu samo žanrovski-stilski kontrasti, već oni bacaju i drugačije, izoštreno, revelatorsko svetlo: kada su, recimo, likovi iz neke od drama nesvesni svoje situacije, onda operska arija može da pruži, putem kontrapunkta, pravu emocionalnu boju i značenje.
Međutim, ovo su, kao što je istaknuto, samo šavovi, dodirne tačke, ukrštaji, jednom rečju – detalji; postavlja se, zato, pitanje koji je globalni, koncepcijski razlog za spajanje baš ova tri narativa o Figaru (ima ih još, Seviljski berberin Bomaršea, na primer)? Na tom, opštem planu, ovakvo dramaturško povezivanje teško dobacuje iznad obične stilske vežbe. U slučaju operskih deonica, pogotovu kada dolaze iz jedne vesele opere kakva je Mocartova Figarova ženidba, nekako se i podrazumeva da će se one svesti na intermeco, divertisman, manje ili više samodovoljnu stilsku i žanrovsku interpolaciju. Zato problem nije u operskim delovima, već u dramskim, konkretno onim iz Bomaršeove verzije mita o Figaru koja, u ovoj postavci, ne nude ništa više od očajno neuspele žanrovske egzibicije.
Unkovski je, reklo bi se, želeo da podvuče izvorni, komički aspekt ovog dela, tako da je, u saradnji sa koreografom Dimitrisom Sotirijuom, sproveo nagaženu stilizaciju u glumačkoj igri. Ta stilizacija, koju je odlikovao dinamičan i koreografisan scenski pokret, nije bila artikulisana i razgovetna – da li je to đipanje trebalo da asocira na komediju del arte, komični balet, neku treću istorijsku formu ili je ono, da prostite, stilski autohtono? – te se, zapravo, iscrpljivala u individualnom, manje ili više darovitom šmiranju. Međutim, čak i oni glumci koji umeju da darovito šmiraju, ovoga puta nisu znali za milost ni prema nama, ali ni prema sebi, jer su urušavali svoj umetnički integritet do nesagledivih ponora: Boris Komnenić je „gradio lik“ Grofa Almavive tako što se bečio, zapljuskivao partnere pljuvačkom i, potpuno proizvoljno, nabacivao „seljačke“ akcente nekim rečima. Niko se, ipak, ne može da meri s tumačem Figara, Milošem Đorđevićem, čije je neshvatljivo karikiranje, najjeftinija igra na publiku, gaženje, soliranje i slični postupci koji, zapravo, ni nemaju odgovarajuću stručnu kvalifikaciju, stvaralo onu vrstu nelagode, kod bar iole zahtevnijeg gledaoca, koju imamo kada gledamo nekog ko samog sebe temeljno sramoti.
Problem s postavkom Figarove ženidbe ne nalazi se samo u žanrovsko-stilskom zastranjivanju, koje može da se podvede i pod pitanje ukusa, već prevashodno u tome što ova, skroz nakalemljena stilizacija u glumačkoj igri poništava onaj uznemirujući aspekt Bomaršeove komedije koji je i konstitutivni element Figarovog mita: problematizovanje važećih klasnih odnosa. Ne samo što je kritički naboj dela uništen, već je i sama ljubavna intriga rasturena: ovakva stilizacija, naime, stvara neprozirnu zavesu zbog koje, ako niste ranije čitali delo, ne možete da se probijete do likova, odnosa i priče, da shvatite ko je ko i šta se dešava. Bilo bi proizvoljno učitavanje da se u ovakvoj teatralizaciji traži (kritički) rediteljev stav prema završetku Bomaršeovog teksta.
A taj kraj je bio jedan od glavnih razloga zbog kojih je Eden fon Horvat napisao svoju dramu. Za razliku od otvaranja perspektiva, najave promena u klasnim odnosima i same revolucije, kojima se završava Bomaršeov komad, u „komediji“ Figaro se razvodi Edena fon Horvata revolucija se već desila – ne kaže se koja, ali je jasno da je savremena, verovatno socijalistička – i već je „pojela svoju decu“, a pre svega samog Figara, koji se prvo srozao na nivo konformističkog malograđanina, a zatim i beskrupuloznog političara. Doduše, Horvat pravi kompromis na samom kraju, nekako patetičan i suvišan, kad Figaro prihvata svog bivšeg, poraženog i onemoćalog gospodara, i ponovo se spaja sa Suzanom, a sve to zarad čuvanja tračka humanizma. Te promene koje odlikuju Horvatovog Figara, Igor Đorđević je tačno i pregledno doneo, ali s nekom krutošću, zatvoren u svoja tehnička rešenja, bez suštinske razmene s partnerima koja bi toj ulozi dala pravu životnost.
Generalno gledano, u nedostatku smisaone veze između tri narativa i u situaciji kad se Mocartov Figaro svodi na efektne divertismane, a Bomaršeov na preduge, besmislene i neukusne divertismane, interesovanje se prevashodno vezuje za Horvatovo delo; ima se utisak da je cela predstava inscenacija samo tog komada, sa skroz nepotrebnim dodacima. A, taj deo je bio solidno postavljen, s razgovetnom pričom, dosta dobrom merom između dramskih i komičkih nijansi i nekoliko uspešnih uloga: pored Đorđevića, tu je i Vojislav Brajović koji je, iako uz neka prepoznatljiva glumačka rešenja, lik Grofa Almavive doneo suptilno mešajući setne i komičke tonove u portretisanju jednog beznadežnog i naivnog gubitnika u revolucionarnom dobu… Iako bi, i bez dupliranja s Mocartom i Bomaršeom, u ovoj predstavi trebalo da bude puno ravnopravnih protagonista, na kraju se stiče utisak da je sve bilo one–woman–show, jer se sudbina Figarove žene Suzane toliko nametnula. Ona je bila i duboko razočarana u muža kog i dalje voli, i zgađena nad svojim novim, malograđanskim svetom i odlučna i nežna u želji da pomogne grofu i čvrsta i prezriva prema nedaćama koje su je pogodile – a sve to u odličnom tumačenju Nataše Ninković.
