Na vaskolikom prostoru od Vankuvera do Vladivostoka teško je naći mesto gde je pisac Aleksandar Hemon – Sarajlija delom ukrajinskog porekla koji od početka 1992. živi u Čikagu – manje poznat nego u zemlji Srbiji: u zapadnim delovima rahmetli SFRJ objavljuju ga, i naveliko čitaju, na jeziku koji mu je maternji, a drugde na engleskom, jeziku kojim je „propisao“ sredinom devedesetih (zbog čega ga svaki dokoni anglosaksonski novinar lucidno poredi s Nabokovim…). Fakat da nikome u Srbiji još nije palo na pamet da, recimo, štampa roman Nowhere Man, oduševljeno primljen sa obe strane Okeana, naprosto je bizaran.
Kako god, ovaj je roman stigao do ex-YU publike kao Čovjek bez prošlosti. Njegov jedini pravi junak, Jozef Pronek, poznat je Hemonovim čitaocima još iz zbirke priča The Question of Bruno, i već je recepcijsko Opšte Mesto da je Pronek svojevrsni alter-ego samog pisca, iz čega bi imalo slediti i da je Čovjek bez prošlosti svojevrsna „autobiografska mistifikacija“, takoreći (još jedna u nizu) postratno-imigranska Svakidašnja Jadikovka zaogrnuta u fikcionalno ruho… Naizgled paradoksalno: mada Pronek po mnogo čemu jeste neka vrsta Hemona u blago iskrivljenom ogledalu – može se reći da Hemon svom junaku pozajmljuje bezbrojne detalje sopstvenog iskustva, ne samo imigrantskog, nego i predratnog, sarajevskog – ništa nije nepravednije i pogrešnije nego svesti piščev postupak na prigodnu fikcionalizaciju sopstvenog života i priključenija; kako Hemon sam kaže u jednom intervjuu, Pronek „nije ja, ali su nam životi paralelni (…) Književnost mi ne služi da bih pričao drugima o sebi, nego možda o svome odnosu prema svijetu“.
Po nekim tumačima, centralno pitanje ovog romana upravo se tiče Pronekovog identiteta – ko je, zaboga, uopšte taj čovek? Pa, Pronek je svakako prvi koji bi to voleo da (sa)zna… Svako poglavlje ovog romana nudi nam po jedan ključ za iščitavanje njegove biografije, i svako priča neki drugi narator, ponekad i sasvim neuhvatljivog identiteta: Jozefa P. najpre sarajevski poznanik, prvi u nizu naratora, zatiče u Čikagu, u školi stranih jezika; potom nas vraća u sarajevsku „predistoriju“ njihovih života, onda ga prosleđuje onome ko mu je bio (potajice zaljubljeni…) cimer na studijskom boravku u Ukrajini tokom prevratne 1991. – dok se dole na Balkanu polako zagrevao karakazan za Pokolj – da bismo se odatle iznova obreli u Čikagu, ali nekoliko godina stariji. Od linearne naracije, dakle, ovde nema gotovo ništa, ali to ne otežava čitanje: Hemon nikada ne zaboravlja šta će sa svojim junakom i sa svojom pričom. A osnovni su kvaliteti te priče izvanredan i nenametljiv prikaz postranjenosti i izgubljenosti u prevodu, imigrantskog angsta u jednoj otvorenoj i „pravednoj“, ali ipak prema svakoj trajnijoj Neprilagođenosti neumoljivoj kulturi Severne Amerike, neodoljiva liričnost i „češka“ setna duhovitost uz istovremeno odsustvo pasatističke patetike u evokaciji Pronekovog/Hemonovog „izgubljenog raja“ predratnog Sarajeva, jezička veština čiji je bitan sastojak veština dočaravanja neveštine Stranca sapetog u tesnoj jezičkoj košulji, i s tim u vezi, sveprisutna suptilna, distancirana duhovitost, tako različita od razmetljivog stereotipa o „sarajevskom humoru“, baziranog prevashodno na Top listi nadrealista. Što će u konačnom zbiru reći da se ovim romanom Hemon potvrdio kao član najelitnijeg kluba onih koji nam o ljudskim ostacima „bosanskog slučaja“ kao centralnog mesta sveukupne post–YU traume, imaju šta reći na književno relevantan način; dakle, uz rame Jergoviću, Mehmedinoviću, Karimu Zaimoviću ili Nenadu Veličkoviću.
Hemonwood je izbor iz kolumni koje Hemon već punu deceniju pod tim nazivom ispisuje u sarajevskom magazinu „BH Dani“, naravno, ne na engleskom, nego na onome što se nekad zvalo srpskohrvatski ili pak hrvatskosrpski jezik, a danas mu je nekako najprimereniji onaj „haški“ naziv – BHS… A može, naravno, i bosanski, kako ga i sam pisac zove, ili naprosto „naš jezik“, kako ga svi nazivamo kad hoćemo da se poštedimo smaranja s Budalinama svih sorata… Bajdvej, uporedno čitanje Hemonwooda i gore „tretiranog“ romana mestimice je upravo zabavno, jer možemo pratiti kako se kolumnistički Hemon-fakticitet transformiše u Pronek-fikciju romanesknog teksta… Od pisca posve dostatno definisan kao „pisma kući“, Hemonwood je, s godinama brušenja, skoro idealno pronađena i realizovana forma za piščevo određivanje prema lepotama i gadostima ovog sveta – od nostalgičnih, ali i gorko-realističnih eseja o Sarajevu i Bosni nekad i sad, preko masivnih, pamfletski „nabrijanih“ izliva sasvim umesne političke nekorektnosti glede svih onih Miloševića, Karadžića, Mladića i ostalih Tuđmana naših života, kao i kontra pratećih paraintelektualnih Mamuzača Apokalipse, pa do sjajnih proznih medaljona o Čikagu, fudbalu, imigrantskom iskustvu ili pak bosanskoj urbanoj mitologiji. No, ni Glavešine nove Hemonove domovine nisu se lepo provele provučene kroz Hemonovu kolumnističku mašinu – kako Klinton i njegova nezajažljiva, da prostite, „ćuna“, tako ni Tata Buš i Sin Buš.
Hemonwood i dalje berićetno ide u „BH Danima“, a ova je ukoričena kolekcija em idealan podsetnik, em dobar mogući uvod u svet Jozefa Pr… pardon, Aleksandra Hemona, pisca čiji je identitet vaistinu „komplikovan“ kako to obojica umeju reći. Hvala Bogu: od tipova sa dozlaboga Jednostavnim Identitetima ionako se odavno ne može ni dihati, ni ohanuti, ni opstati.
